Имали смо част разговарати са изванредном личношћу – књижевником Миленком Јевђевићем. Он је и официр који је, својим богатим војним искуством и посвећеношћу, несебично доприносио својој земљи, преносећи наду и снагу својим сународницима у тешким временима сукоба и изазова. Његова најновија књига, збирка поезије под називом “Зрно кремена”, представља зрелу, избрушену и аутентичну поетску исповест која дубоко одзвања у срцу читаоца. У њој се преплићу личне приче, али и теме наде, слободе, љубави и борбе за достојанство, што чини ову поезију посебном и снажном. У овом разговору, кроз питања и одговоре, откривамо инспирације које стоје иза „Зрна кремена“, као и везу између његовог војног искуства и књижевног стваралаштва.
Разговарала: Неда Гаврић
Шта је мотивација иза избора назива Ваше нове књиге поезије “Зрно кремена”?
Синтагма зрно кремена првобитно се настанила у стиху пјесме Празнично јутро. Будући да она, на пренесен начин, прилично вјерно осликава свеколике одаје мог бића, учинила ми се достојном да својим значењем предводи све пјесме у овој књизи. Обје њене ријечи (и зрно, и кремен) су главне у лингвистичком смислу, јер стоје равноправно једна према другој. Зрно је увјерљив симбол обнављања и трајања живота, опипљива нада да из мрвастог створа поново може нићи горостас. И не само горостас, већ и слобода, и љубав, и достојанство… Кремен је, опет, сам по себи, симбол постојаности и искричавости. Када су ове двије ријечи једна уз другу, онда се њихова знаковна сила удвостручује у стиховном описивању свих унутрашњих битака које је овај писац војевао потоњих година.
Које су посебности у језику и стилу које одликују “Зрно кремена” у односу на претходна дела?
Писање је занат, малтене као и сваки други. Ако човјек жели да га читаоци и релевантна књижевна критика сматрају пјесником, мора се посветити откривању тајни и изучавању вјештина лијепог писања. У свему томе даровитост има посебну улогу. Она је незамјењиви лахор да би се писац винуо у умјетничке висине. У суштини, даровитост је богомданост која нам помаже да тајне и вјештине лијепог писања стваралачки откривамо и брже их схватамо. Желим вјеровати да моју најновију књигу одликује зрелији (избрушенији) стил писања у односу на претходне књиге.
Мој књижевни израз одбија да по сваку цијену прихвати савремене токове у писању, јер сматра да је таква поезија најчешће лишена поетичности и јасноће, а тиме и умјетничке љепоте. Што се тиче језика – он је непромјењено мој, са извориштем у народу и у традиционалној књижевности.
Књига је подељена у пет циклуса. Који су разлози за избор назива циклуса: Рапорти, Завичајне бисаге, Запретане руковети, Они знаци, Препјев времена? На који начин се одредио садржај сваког циклуса и да ли су ти називи симболични?
Када су ми почели пристизати лични знаци да је дошло вријеме штампања нове књиге, почео сам детаљније прелиставати накупљене пјесме и груписати их по блискости онога о чему пјевају.
Ријеч рапорт у свом основном значењу представља војни извјештај. Будући да је велики дио мене остао „војнизиран“ и послије завршетка војне каријере, настала је ниска „ововремних рапорта“, које сам објединио у почетни циклус пјесама.
Завичај је наша крштеница и лична карта која се никада не мијења. Ма гдје да отпутујемо, или се негдје привремено настанимо, Завичај путује и живи са нама. Тако сам у циклус Завичајне бисаге удјенуо све оне пјесме које су настале зовом Завичаја.
У циклусима Запретане руковети, Они знаци и Препјев времена окупљене су љубавне пјесме, које су настале у различитим временским периодима и од различитих сентименталних нијанси.Управо су те „сентименталне нијансе“ опредијелиле и називе ова три циклуса.

Како и колико је однос између циклуса одраз Ваше личне поетике или животних тема?













