FENOMEN VELIČANSTVENOG ZLA
Piše: Aleksandra Šarenac
U jednom intervjuu, govoreći o svom najnovijem filmu „Zlatni rez ’42 – Djeca Kozare“, čija premijera je tek trebala biti na Festu u Beogradu, Lordan je izjavio da „zlo umije biti veličanstveno“. Zadrhtala sam nad tom izjavom, kao što uvek drhtim kada prolazim pored Jasenovca, nemajući hrabrosti da zaustavim auto i zakoračim na to tlo od krvi i mesa. Zadrhtala sam nad tom Lordanovom izjavom, ali sam mu poverovala i prvi put, nakon toliko godina, odlučila da zakoračim u taj svet duhova, znajući da nikada više neću biti ista.
Kupila sam karte. Četiri sata lepote i užasa, erosa i tanatosa, nevinosti i krvništva, blistave ljubavi i razorne mržnje, vriska i tišine smenjivale su se pred našim očima. Može li se za jedan ovakav film reći da je maestralan, da je remek-delo, koje će se gledati i u narednim vekovima kada ustaše i nevinu dečicu prekriju velovi vremena? Kada ne bude ovako friško i bolno, iako je prošlo 80 godina. Da je nadrastao i autora, i krvnike, i žrtve, obesmišljavajući ljudski život do te mere da samo Bog obučen u LJUBAV koja sve trpi i prašta, može upaliti ponovo vatru u ljudskim srcima spremnim da kažu: želim da živim još jedan dan na ovoj zemlji.
Deco Kozare, predugo ste spavala u mraku zaborava i čekala na ovaj dan, ali on je došao. Sunce je izašlo, Hristos je vaskrsao. Budite blage duše krvnicima i naučite nas praštanju.
Verujem Lordanu kada kaže da je ovaj film snimio za svoj narod, za njegovo iskupljenje. Da ga je snimio kao opomenu i ruku pomirenja, ali da li je fenomen zla, kojim se Lordan bavi u ovom filmu, iščezao zajedno sa NDH ili se ukorenio u današnjeg čoveka i ne da mu da pogleda u sebe? Ako pogledamo komentare na ovaj film i to od strane ljudi koji ga nisu ni gledali, zaključujemo da je današnji čovek ozbiljno bolestan, nesposoban da pogleda u sopstveni mrak i da se suoči sa njim. A bez toga nema ozdravljenja. Ni nama, ni njima, a valja nam zajedno živeti.
Kao film „Božji čovek“, i ovaj film uči nas da zlo ne postoji izvan čoveka. Ono je u njemu. Raste kao kancer spreman da pojede sve dobro i zdravo, kako u njemu samom, tako i van njega. Razvija se u razne varijacije u zavisnosti od ličnosti i ogleda u svojim žrtvama. Nekada dolazi u belim rukavicama sa ledenim osmehom na usnama; nekada kroz potpuno odsustvo empatije i osećaja za drugog čoveka; nekada kao odgovor na sopstvenu nemoć, ali uvek u sprezi sa mentalnom izopačenošću.
Kod Lordana zlo je bolest. Opasna, razarajuća bolest, koju bolesnik ne vidi kao takvu i upravo tu leži srž problematike. Ta bolest je njegovo prirodno stanje, koje se ne dovodi u pitanje. Naprotiv, zlo se stavlja na pijedastal. Njime se šepuri, diči, dokazuje lojalnost. Njemu treba publika, ne samo žrtva. Ono organizuje predstave u kojima se smrt i smeh grle. Groteska i farsa njegove su pratilje. Ono gradira i raste kao korov uništavajući sve dobre biljke. Ono traži scenografiju, razne načine da izrazi svoje izopačene ideje. Ono nikada ne spava. Čak i kada nije gladno, ne zatvara usta pred novom mogućnošću svireposti.
Svestan je Lordan da normalan i moralan čovek, ili bar onaj koji nastoji to biti, ne može lako progutati ovu priču bez dobre doze lucidnosti, humora i genijalnosti samog reditelja. Nećete u ovom filmu videti sve užase koji su se zaista dogodili, mnoge nećete videti, jer Lordanu nije cilj da od svog naroda napravi zločinački narod, ali mu je cilj da prikaže zlo u svoj njegovoj ogoljenosti i razmahanosti. Zato će on skoro u svakom kadru užasu suprotstavljati lepotu, mržnji dobrotu, surovosti logora prirodnu lepotu…
Upotrebivši iskustvo zrelog režisera, ali i čoveka bogatog životnog iskustva u građenju ovog višeslojnog i višeznačnog filma, autor pred gledaoca postavlja zadatak ponovnog preispitivanja nad nekim likovima i scenama u filmu, ali i dublja simbolička značenja. U ovom filmu imamo celu galeriju likova, koji su prava riznica za psihološku ekspertizu, ali njihova snaga ili moć delovanja na gledaoce nije u njihovoj kompleksnosti, već naprotiv, u njihovoj jednostavnosti. Oko jedne dominantne crte ličnosti, Lordan gradi ceo lik, pa će tako svirepost i šizofreno ponašanje upravnika zatvora poticati od njegove impotentnosti. Nagon za samoodržanjem, spojiće jednog od najvećih dželata logora i dečaka, kojem su pobijeni svi, u jednu bolesnu vezu, koja sve vreme vibrira na strujnom naponu dok će nemoć posmatranja konstantnih stradanja glavnu junakinju nagnati u bekstvo.
Glavna junakinja Zora je posebno interesantan lik. Prelepa devojčica, koja u momentu, kada ostaje bez majke, preuzima na sebe tu ulogu, iako deca nisu kraj nje. Zora ne govori mnogo, ona uglavnom ćuti, ali zna šta hoće i ima hrabrosti da se bori za to. Ona je antipod Baji, koji radi sve ne bi li preživeo, ali njih dvoje zajedno čine onaj jin i jang u kojem se ogleda ceo film. Zora je Bajino iskupljenje i dokaz da je Ljubav žrtva. Ta ljubav stoji kao svetionik u mraku logora, krst koji spaja horizontalu i vertikalu.
Tokom celog filma Lordan ovozemaljskom užasu suprotstavlja božiju dimenziju. U najodsudnijim trenucima, film će imati nadrealne momente, koji će svedočiti o božijoj prisutnosti u tom užasu smrti. Lordan će opominjati gledaoca da se film istovremeno mora gledati na dve ravni, ovostranoj i onostranoj. Na kraju filma, znalački će od krvnika napraviti žrtvu ubivši ga sopstvenim oružjem, ali i postaviti Ljubav na pijedastal na kojem je do malopre stajalo zlo u svoj svojoj veličanstvenoj svireposti. Takođe, poslednjom scenom on će nas upozoriti da zlo nije definitivno pobeđeno već samo uspavano. Kao ona aždaja pod kopljem Svetog Đorđa, poražena, ali ne i mrtva. Šta nam to govori?
Ovaj film ne treba nikoga da plaši. Ono što se desilo u Jasenovcu, daleko je strašnije od ovog filma i to dokazuju mnogi dokumenti. Lordan je ispričao priču o Jasenovcu, koju će moći da razume ceo svet i koja će da živi mnogo, mnogo duže od nas jer je polazeći od konkretnog došao do opšteg srca zla. Ostaje, međutim, pitanje, koliko smo mi, pa i svet, spremni danas da čujemo tu priču. Možda, kada bismo ovoj zemaljskoj dodali nebesku dimenziju, možda kada bismo zaista poverovali Lordanu da pored nas lebde duše Jasenovca predugo zarobljene ovde na zemlji. Možda, jednog dana, kada svi zajedno budemo bolji ljudi, svesni da pripadamo onoj vrsti koja dolazi odnekud gola na ovaj svet i ista takva odlazi sa njega negde.
