ФЕНОМЕН ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ ЗЛА
Пише: Александра Шаренац
У једном интервјуу, говорећи о свом најновијем филму „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“, чија премијера је тек требала бити на Фесту у Београду, Лордан је изјавио да „зло умије бити величанствено“. Задрхтала сам над том изјавом, као што увек дрхтим када пролазим поред Јасеновца, немајући храбрости да зауставим ауто и закорачим на то тло од крви и меса. Задрхтала сам над том Лордановом изјавом, али сам му поверовала и први пут, након толико година, одлучила да закорачим у тај свет духова, знајући да никада више нећу бити иста.
Купила сам карте. Четири сата лепоте и ужаса, ероса и танатоса, невиности и крвништва, блиставе љубави и разорне мржње, вриска и тишине смењивале су се пред нашим очима. Може ли се за један овакав филм рећи да је маестралан, да је ремек-дело, које ће се гледати и у наредним вековима када усташе и невину дечицу прекрију велови времена? Када не буде овако фришко и болно, иако је прошло 80 година. Да је надрастао и аутора, и крвнике, и жртве, обесмишљавајући људски живот до те мере да само Бог обучен у ЉУБАВ која све трпи и прашта, може упалити поново ватру у људским срцима спремним да кажу: желим да живим још један дан на овој земљи.
Децо Козаре, предуго сте спавала у мраку заборава и чекала на овај дан, али он је дошао. Сунце је изашло, Христос је васкрсао. Будите благе душе крвницима и научите нас праштању.
Верујем Лордану када каже да је овај филм снимио за свој народ, за његово искупљење. Да га је снимио као опомену и руку помирења, али да ли је феномен зла, којим се Лордан бави у овом филму, ишчезао заједно са НДХ или се укоренио у данашњег човека и не да му да погледа у себе? Ако погледамо коментаре на овај филм и то од стране људи који га нису ни гледали, закључујемо да је данашњи човек озбиљно болестан, неспособан да погледа у сопствени мрак и да се суочи са њим. А без тога нема оздрављења. Ни нама, ни њима, а ваља нам заједно живети.
Као филм „Божји човек“, и овај филм учи нас да зло не постоји изван човека. Оно је у њему. Расте као канцер спреман да поједе све добро и здраво, како у њему самом, тако и ван њега. Развија се у разне варијације у зависности од личности и огледа у својим жртвама. Некада долази у белим рукавицама са леденим осмехом на уснама; некада кроз потпуно одсуство емпатије и осећаја за другог човека; некада као одговор на сопствену немоћ, али увек у спрези са менталном изопаченошћу.
Код Лордана зло је болест. Опасна, разарајућа болест, коју болесник не види као такву и управо ту лежи срж проблематике. Та болест је његово природно стање, које се не доводи у питање. Напротив, зло се ставља на пиједастал. Њиме се шепури, дичи, доказује лојалност. Њему треба публика, не само жртва. Оно организује представе у којима се смрт и смех грле. Гротеска и фарса његове су пратиље. Оно градира и расте као коров уништавајући све добре биљке. Оно тражи сценографију, разне начине да изрази своје изопачене идеје. Оно никада не спава. Чак и када није гладно, не затвара уста пред новом могућношћу свирепости.
Свестан је Лордан да нормалан и моралан човек, или бар онај који настоји то бити, не може лако прогутати ову причу без добре дозе луцидности, хумора и генијалности самог редитеља. Нећете у овом филму видети све ужасе који су се заиста догодили, многе нећете видети, јер Лордану није циљ да од свог народа направи злочиначки народ, али му је циљ да прикаже зло у свој његовој огољености и размаханости. Зато ће он скоро у сваком кадру ужасу супротстављати лепоту, мржњи доброту, суровости логора природну лепоту…
Употребивши искуство зрелог режисера, али и човека богатог животног искуства у грађењу овог вишеслојног и вишезначног филма, аутор пред гледаоца поставља задатак поновног преиспитивања над неким ликовима и сценама у филму, али и дубља симболичка значења. У овом филму имамо целу галерију ликова, који су права ризница за психолошку експертизу, али њихова снага или моћ деловања на гледаоце није у њиховој комплексности, већ напротив, у њиховој једноставности. Око једне доминантне црте личности, Лордан гради цео лик, па ће тако свирепост и шизофрено понашање управника затвора потицати од његове импотентности. Нагон за самоодржањем, спојиће једног од највећих џелата логора и дечака, којем су побијени сви, у једну болесну везу, која све време вибрира на струјном напону док ће немоћ посматрања константних страдања главну јунакињу нагнати у бекство.
Главна јунакиња Зора је посебно интересантан лик. Прелепа девојчица, која у моменту, када остаје без мајке, преузима на себе ту улогу, иако деца нису крај ње. Зора не говори много, она углавном ћути, али зна шта хоће и има храбрости да се бори за то. Она је антипод Баји, који ради све не би ли преживео, али њих двоје заједно чине онај јин и јанг у којем се огледа цео филм. Зора је Бајино искупљење и доказ да је Љубав жртва. Та љубав стоји као светионик у мраку логора, крст који спаја хоризонталу и вертикалу.
Током целог филма Лордан овоземаљском ужасу супротставља божију димензију. У најодсуднијим тренуцима, филм ће имати надреалне моменте, који ће сведочити о божијој присутности у том ужасу смрти. Лордан ће опомињати гледаоца да се филм истовремено мора гледати на две равни, овостраној и оностраној. На крају филма, зналачки ће од крвника направити жртву убивши га сопственим оружјем, али и поставити Љубав на пиједастал на којем је до малопре стајало зло у свој својој величанственој свирепости. Такође, последњом сценом он ће нас упозорити да зло није дефинитивно побеђено већ само успавано. Као она аждаја под копљем Светог Ђорђа, поражена, али не и мртва. Шта нам то говори?
Овај филм не треба никога да плаши. Оно што се десило у Јасеновцу, далеко је страшније од овог филма и то доказују многи документи. Лордан је испричао причу о Јасеновцу, коју ће моћи да разуме цео свет и која ће да живи много, много дуже од нас јер је полазећи од конкретног дошао до општег срца зла. Остаје, међутим, питање, колико смо ми, па и свет, спремни данас да чујемо ту причу. Можда, када бисмо овој земаљској додали небеску димензију, можда када бисмо заиста поверовали Лордану да поред нас лебде душе Јасеновца предуго заробљене овде на земљи. Можда, једног дана, када сви заједно будемо бољи људи, свесни да припадамо оној врсти која долази однекуд гола на овај свет и иста таква одлази са њега негде.
