BORIS MIŠIĆ: OBIČNI ČOVEK JE VAŽNIJI OD ISTORIJE

Mećava i tmina su mi prve, i najsnažnije asocijacije i sećanja na ratne događaje. One najviše simbolizuju sve ratne užase, a strava tog spoljašnjeg okruženja prelazi i u unutrašnji svet čoveka, i cela knjiga priča upravo o toj borbi čoveka, da se spoljašnja tama i mećava ne prelije u njega i potpuno ga obuzme.

 

U Vašim pričama ratna stvarnost ulazi u prostor fantastike i horora. Kada pišete o ratnim užasima, kako uspevate pronaći granicu između autentičnog prikaza stradanja i opasnosti od estetizovanja?

Nema nekog pouzdanog recepta, potrebno je prepoznati neki osećaj za meru, to često nije lako, ima puno zamki na tom putu, rat jeste granično područje u kome se realnost i normalnost ruše, i apsolutno je surov, ali ma koliko to na prvi pogled paradoksalno zzvučalo, često se predstavlja romantizovano, što sam hteo da izbegnem i nadam se da sam uspeo u tome.

Mislim da je nasilja i previše, svuda oko nas, pa i u književnosti. Ne mislim da ne treba govoriti o njemu, i moja knjiga govori o nasilju, ali za mene je bilo važnije ispričati priču iz ugla ,,običnog” čoveka, prikazati kako se on osećao, kako je razmišljao, čega se plašio, čemu se nadao. Često knjige o ratu više daju akcenat na istorijske epohe, poznate bitke, a pojedinac se tu negde izgubi u vrtlogu istorije. Meni je obični čovek važniji od istorije, želeo sam njemu da dam veću pažnju i ulogu.

“Dnevnik sa Grabeža” je uvodna priča. Šta nam možete reći o toj priči, kako je motivisana i zašto je baš ona odabrana da “nosi” ovu zbirku?

“Dnevnik sa Grabeža” priča istinitu priču o jednom ratnom periodu, s fokusom na tešku zimu februara 1994.godine na bihaćkom ratištu. Mislim da ta priča najbolje izražava suštinu zbirke i prikazuje najpotpunije ratni užas, i samim tim je ,,krovna” nad svim ostalim pričama u zbirci. To je i priča o jednoj generaciji, po mom mišljenju izuzetnih mladih ljudi sa kojima sam delio te ratne dane, generaciji koja je na žalost umnogome potrošena u ratu i skrajnuta u miru. Želja mi je bila da ostavim trag, zapis o njihovom postojanju i životu.

 

Koliko su ratne priče koje pišete povezane sa kolektivnim sećanjem, a koliko sa Vašom ličnom imaginacijom? Koliko je izazovno piscu da tumba po sećanjima, pričama, svemu što je video, čuo, doživeo o ovoj temi?

Pamćenje me još prilično dobro služi, to je sa jedne strane prednost u pisanju, sa druge je prokletstvo jer pamtite i ružne stvari. Rat je, kao što sam već rekao, nešto što ruši normalno i realno, briše sve granice, i tu stupamo na teren horora i fantastičnog. Bilo je teško pisati o ratnim uspomenama. Iako knjiga po broju strana, sto dvadeset-sto trideset nije velika, njeno pisanje je iscrpljivalo i psihički i emotivno. Knjiga je izašla u avgustu prošle godine, a od tada, za više od godinu dana, napisao sam samo dve kratke priče. Prosto nisam mogao pisati. Sad eto, konačno krećem u pisanje nove knjige, koja se neće baviti ratnim dešavanjima.

Zbirka je ušla u uži izbor za nagradu „Đuro Damjanović“. Koliko Vam priznanje književne kritike znači, posebno kada je reč o žanru poput horora i fantastike?

Iskreno, bilo mi je iznenađenje što je jedna, ipak žanrovski definisana knjiga, ušla u uži izbor za tako značajnu nagradu. Lepo je da se odnos prema žanru menja na bolje. Godi, naravno, priznanje da se prepoznaje kvalitet knjige, ali bilo književnih nagrada ili ne, za pisca je ipak najvažnije da je čitalačka publika zadovoljna, da se njegove knjige čitaju i da potaknu čitaoce da nakon čitanja promisle o nekim temama, da se knjiga ne zaboravi onog trenutka kada se odloži na policu.

 

Da li mislite da književnost može pomoći da se o ratovima govori drugačije – bez romantizovanja, patetike, ali i bez pretvaranja ljudi koji su ih preživeli samo u brojke i istorijske podatke?

Mislim da može, i voleo bih da što više ljudi koji su prošli rat napišu koliko mogu o njemu, a siguran sam da bi velikka većina zaista ispričala kako jeste bilo. Upravo da se spreče glorifikacije, romantizovanja i ideologizovanja rata. Danas, pogotovo na internetu i društvenim mrežama o ratu pišu pozitivno i prizivaju ga ljudi koji nisu ni učestvovali u njemu, ili čak nisu ni bili rođeni za vreme ratova. Koliko god to zvučalo na prvi pogled glupo i nebitno, po meni je uistinu zastrašujuće.

Mislim da sam učio iz svojih grešaka, da sam uspevao da radim na njima i da ih popravim, te da svaka sledeća knjiga makar za malu nijansu bude bolja od prethodne. Jako je bitno da pisac radi na sebi i ne uljuljkuje se u neki uspeh. Tehnički, mislim da se promena najbolje vidi u tome što pišem sve duže, tehnički i sadržajno kompleksnije priče, dok sam na početku pisao uglavnom vrlo kratke priče, maksimum desetak-dvadeset strana.

Koje poruke biste voleli da publika ponese sa sobom nakon čitanja Vaših knjiga?

Voleo bih da ih one istinski dotaknu, da posle čitanja razmisle o sebi, prirodi koja nas okružuje, svemu onome što nam se dešava. Što se tiče Priča iz mećave i tmine, nadam se da sam što vernije preneo atmosferu događaja i naša osećanja u tim teškim vremenima. Voleo bih da shvate istinu, da je rat zlo, da većina nas koji smo u njemu učestvovali nismo nikakva čudovišta, već obični ljudi kao i oni, koji su silom prilika i okolnosti gurnuti u sve to, i da je istina, a ne floskula, izreka da je bolje hiljadu dana pregovarati nego jedan dan ratovati.

Da li planirate još neke promocije “Priča iz mećave i tmine”?