Pre nego što smo ispuzali iz tame na svetlo, pre nego što smo ugledali lica, boje, oblike i stvari, pre svega toga bejaše Reč. Pre rođenja, pre postanja, pre iskre života koja nam je bljesnula u svesti, pre svega bila je vera, snaga i blagotvorna sila reči. Ta sila nas je stvorila, pratila kroz ceo život i oblikovala nas, i nas i život naš, i sada, na završetku životnog puta, barem onog u materijalnom, telesnom obliku, pre nego što ponovo utonemo u tamu nepostojanja iz koje smo izašli na svet, osećam obavezu, želju i zapovest da ispunim zavet i generacijama koje će doći posle nas ostavim zapis, trag u vremenu o božanskoj, blagotvornoj svetlosti i moći koja sija kroz reči, slova, knjige. Biblioteke. Jer slova i reči behu naše molitve, knjige naše crkve, katedrale i džamije, a biblioteke behu naša nebesa.
Mislite da je ovo što pišem samo plod maštarija umornog starca? Kako bi bez reči mogli da opišete voljeno lice svoje majke, one koja vam je podarila život? Čemu graditi crkve, hramove, škole, bolnice, puteve, kada za njih ne bi imali imena? Bez reči, oni bi ostali prazni, neupotrebljivi pojmovi bez smisla i suštastva. Šta bi bile najsjajnije zvezde na nebu, kada ne bismo znali njihova imena? Samo vrišteći, bezdani užas, umesto treperave lepote u koje su ih pretvorile reči.
Sećam se prve pročitane knjige, i prvih pročitanih knjiga. Bili su to svečani trenuci, ozbiljno i milo lice majčino ozarila je moja radost, dok sam halapljivo proučavao sadržaj tog najvrednijeg od svih poklona na svetu-knjiga. Šta sam tu sve otkrio? Za svaki pojam, za svaku stvar, za svaki život, tu je postojala reč koja ga je imenovala, dočaravala i objašnjavala. Od najsitnijih čestica do džin-zvezda, od kočija do aviona, od planktona do slonova, za sve je postojala i sve je objašnjavala-Reč.
I materijalni, i nematerijalni svet, anđeli, duhovi, mikro i makro kosmosi, sve to beše sadržano u knjigama. Čitajući priče o vilama, zmajevima, prohujalim vremenima i dalekim, budućim svetovima, shvatio sam da se prava magija ne krije u sadržaju, nego u samoj formi knjiga. Magija, dah božanskog etra, bila je sadržana u samim slovima. Pračoveku bi se možda točak činio magičnim. Čoveku iz doba faraona automobil. Seljaku iz srednjeg veka avion, akcelerator čestica ili svemirska stanica, činili bi se kao čista magija, plod rada najvećih čarobnjaka. Ali šta je najčarobnije što smo ikada izmislili, šta je izum pred kojim blede svi drugi izumi, pred kojim su sva čuda tehnike samo prolazna prašina na vetru?
Slova-onaj magični, pojavni oblik reči, najveći je izum u istoriji čoveka i čovečanstva.
Uistinu kakva je to sila proizvele te mistične znake, crte i kukice, koje bez problema mogu da imenuju i objasne milijarde pojmova, kako je bilo moguće da ta mala, šarena čudesa obuhvate sve, od najsitnijih atoma do divovskih kosmičkih razmera, kako je bilo moguće da znaju i sadrže sve, i život i smrt, i proticanje vremena, i večnost?
Bez slova, bez reči, bez knjiga, bez biblioteka smo ništa. Reči su naši kosmički brodovi, slova su naše svemirske crvotočine, knjige zvezdana jata, a biblioteke beskrajne dimenzije. Samo one su zalog naše budućnosti, i ako ih odbacimo, odbacićemo ceo život, odbacićemo i Zemlju i svemir, odbacićemo i Boga, jer knjige su kapija, ne samo vasione, ne samo mikro i makro sveta, već i onog višeg i šireg, beskrajnog sveta nebeskih sfera.
Čitao sam knjige. Pisao sam knjige. Sa osmehom sam se prisećao kako su me mnogi odvraćali od tog puta. Neuki, neprosvećeni ljudi, koji su mi govorili: ah, šta će ti to, pravi život je van knjiga, knjige su lažljive, nevažne, zamorna masa nikom potrebnih činjenica.
Kakva zabluda, kakva greška. Upravo je u knjigama bio sav život, i onaj stvarni i onaj izmišljeni, onaj prošli i ovaj sadašnji, kao i onaj što će tek biti. Sva vremena, sve proživljeno i doživljeno, i ono što će tek biti, bilo je zapisano u knjigama. Svi životi koji su ikada postojali i koji će biti. Sva rođenja, detinjstva, odrastanja, starosti, smrti. Da li postoji nešto što ste doživeli, proživeli, ili što će vam se tek dogoditi, a da nije zapisano u knjigama? Ne postoji. Knjige su učiteljice života, učiteljice smrti, putevi postojanja i nepostojanja, hodnici praznine i ispunjenosti.
Ključevi vremena.
Slova se nižu u reči, reči u knjige, a knjige se uzdižu u biblioteke, poput beskrajne liturgije koja počinje od sitnih i usamljenih glasova, da bi se vremenom vinula u plavetnilo božanskog, stvaralačkog beskraja. I ne samo život i smrt, slova, reči, knjige, biblioteke, podarile su nam i lepotu. Da nije njih, danas ne bismo mogli da izgovorimo Majka. Otac. Sin. Ćerka. Baka. Sestra. Brat. Tetka. Voljena. Ne bismo umeli da izgovorimo Hilandar. Beli anđeo. Miroslavljevo jevanđelje. Bog. Hrist. Žitije svetih. Mileševa. Studenica. Žiča. Gračanica. Dečani. Ćirilica. Morava. Tara. Rajac. Homolje. Dinara. Srbija. Krajina. Zvezde. Svetlost. Ljubav.
Ljubav.
Lepota tih reči nema cenu. Sada, kada me pitaju da li žalim kako sam živeo, da li žalim što sam ceo život posvetio reči, knjigama i bibliotekama, prvo kao čitalac, pa kao pisac, i na kraju kao bibliotekar, prepisivač i sakupljač retkih knjiga, mogu sa sigurnošću da potvrdim-ne, ne žalim. Ne postoji ništa lepše, ništa časnije, ništa plemenitije ni životnije nego posvetiti svoj život onom najlepšem što nam je Bog podario da stvorimo. I ne, ne plašim se tame koja me čeka, jer znam da iza nje dolazi svetlost. Znam redosled koraka, i znam koje su stepenice do nebesa. Na vrhu tih stepenica nalazi se biblioteka. U njoj su sabrani svi prethodni koraci, sve prethodno pređene stepenice, sva znanja, iskustva, lepote, pojmovi i predstave o svetu. Sada, dok ova slabačka staračka ruka drhti, smešim se i bez straha, srećan i ispunjen, ostavljam vam u zavet, iz svega srca i duše tajnu i lepotu sveta koju sam doživeo i proživeo.
Pamtite moje reči, i živite ih. Volite ih.
Slova i reči su naše molitve.
Knjige su naše crkve i hramovi.
One su naša pesma, naša božanska liturgija.
Biblioteke su naša nebesa.
Zakoračite tom božanskom stazom.
