Пре него што смо испузали из таме на светло, пре него што смо угледали лица, боје, облике и ствари, пре свега тога бејаше Реч. Пре рођења, пре постања, пре искре живота која нам је бљеснула у свести, пре свега била је вера, снага и благотворна сила речи. Та сила нас је створила, пратила кроз цео живот и обликовала нас, и нас и живот наш, и сада, на завршетку животног пута, барем оног у материјалном, телесном облику, пре него што поново утонемо у таму непостојања из које смо изашли на свет, осећам обавезу, жељу и заповест да испуним завет и генерацијама које ће доћи после нас оставим запис, траг у времену о божанској, благотворној светлости и моћи која сија кроз речи, слова, књиге. Библиотеке. Јер слова и речи беху наше молитве, књиге наше цркве, катедрале и џамије, а библиотеке беху наша небеса.
Мислите да је ово што пишем само плод маштарија уморног старца? Како би без речи могли да опишете вољено лице своје мајке, оне која вам је подарила живот? Чему градити цркве, храмове, школе, болнице, путеве, када за њих не би имали имена? Без речи, они би остали празни, неупотребљиви појмови без смисла и суштаства. Шта би биле најсјајније звезде на небу, када не бисмо знали њихова имена? Само вриштећи, бездани ужас, уместо трепераве лепоте у које су их претвориле речи.
Сећам се прве прочитане књиге, и првих прочитаних књига. Били су то свечани тренуци, озбиљно и мило лице мајчино озарила је моја радост, док сам халапљиво проучавао садржај тог највреднијег од свих поклона на свету-књига. Шта сам ту све открио? За сваки појам, за сваку ствар, за сваки живот, ту је постојала реч која га је именовала, дочаравала и објашњавала. Од најситнијих честица до џин-звезда, од кочија до авиона, од планктона до слонова, за све је постојала и све је објашњавала-Реч.
И материјални, и нематеријални свет, анђели, духови, микро и макро космоси, све то беше садржано у књигама. Читајући приче о вилама, змајевима, прохујалим временима и далеким, будућим световима, схватио сам да се права магија не крије у садржају, него у самој форми књига. Магија, дах божанског етра, била је садржана у самим словима. Прачовеку би се можда точак чинио магичним. Човеку из доба фараона аутомобил. Сељаку из средњег века авион, акцелератор честица или свемирска станица, чинили би се као чиста магија, плод рада највећих чаробњака. Али шта је најчаробније што смо икада измислили, шта је изум пред којим бледе сви други изуми, пред којим су сва чуда технике само пролазна прашина на ветру?
Слова-онај магични, појавни облик речи, највећи је изум у историји човека и човечанства.
Уистину каква је то сила произвеле те мистичне знаке, црте и кукице, које без проблема могу да именују и објасне милијарде појмова, како је било могуће да та мала, шарена чудеса обухвате све, од најситнијих атома до дивовских космичких размера, како је било могуће да знају и садрже све, и живот и смрт, и протицање времена, и вечност?
Без слова, без речи, без књига, без библиотека смо ништа. Речи су наши космички бродови, слова су наше свемирске црвоточине, књиге звездана јата, а библиотеке бескрајне димензије. Само оне су залог наше будућности, и ако их одбацимо, одбацићемо цео живот, одбацићемо и Земљу и свемир, одбацићемо и Бога, јер књиге су капија, не само васионе, не само микро и макро света, већ и оног вишег и ширег, бескрајног света небеских сфера.
Читао сам књиге. Писао сам књиге. Са осмехом сам се присећао како су ме многи одвраћали од тог пута. Неуки, непросвећени људи, који су ми говорили: ах, шта ће ти то, прави живот је ван књига, књиге су лажљиве, неважне, заморна маса ником потребних чињеница.
Каква заблуда, каква грешка. Управо је у књигама био сав живот, и онај стварни и онај измишљени, онај прошли и овај садашњи, као и онај што ће тек бити. Сва времена, све проживљено и доживљено, и оно што ће тек бити, било је записано у књигама. Сви животи који су икада постојали и који ће бити. Сва рођења, детињства, одрастања, старости, смрти. Да ли постоји нешто што сте доживели, проживели, или што ће вам се тек догодити, а да није записано у књигама? Не постоји. Књиге су учитељице живота, учитељице смрти, путеви постојања и непостојања, ходници празнине и испуњености.
Кључеви времена.
Слова се нижу у речи, речи у књиге, а књиге се уздижу у библиотеке, попут бескрајне литургије која почиње од ситних и усамљених гласова, да би се временом винула у плаветнило божанског, стваралачког бескраја. И не само живот и смрт, слова, речи, књиге, библиотеке, подариле су нам и лепоту. Да није њих, данас не бисмо могли да изговоримо Мајка. Отац. Син. Ћерка. Бака. Сестра. Брат. Тетка. Вољена. Не бисмо умели да изговоримо Хиландар. Бели анђео. Мирослављево јеванђеље. Бог. Христ. Житије светих. Милешева. Студеница. Жича. Грачаница. Дечани. Ћирилица. Морава. Тара. Рајац. Хомоље. Динара. Србија. Крајина. Звезде. Светлост. Љубав.
Љубав.
Лепота тих речи нема цену. Сада, када ме питају да ли жалим како сам живео, да ли жалим што сам цео живот посветио речи, књигама и библиотекама, прво као читалац, па као писац, и на крају као библиотекар, преписивач и сакупљач ретких књига, могу са сигурношћу да потврдим-не, не жалим. Не постоји ништа лепше, ништа часније, ништа племенитије ни животније него посветити свој живот оном најлепшем што нам је Бог подарио да створимо. И не, не плашим се таме која ме чека, јер знам да иза ње долази светлост. Знам редослед корака, и знам које су степенице до небеса. На врху тих степеница налази се библиотека. У њој су сабрани сви претходни кораци, све претходно пређене степенице, сва знања, искуства, лепоте, појмови и представе о свету. Сада, док ова слабачка старачка рука дрхти, смешим се и без страха, срећан и испуњен, остављам вам у завет, из свега срца и душе тајну и лепоту света коју сам доживео и проживео.
Памтите моје речи, и живите их. Волите их.
Слова и речи су наше молитве.
Књиге су наше цркве и храмови.
Оне су наша песма, наша божанска литургија.
Библиотеке су наша небеса.
Закорачите том божанском стазом.
