Danilo Marić obradovao nas je sa četiri nove knjige. Četiri knjige sa pregršt priča koje ostavljaju večni trag u književnosti, ali i trajno sećanje na nekadašnja odrastanja, vrednosti zajednice i porodice, duhovnosti, koja polako izumiru. Ovekovečeni su i ljudi koji su bili pečat jednog vremena. Zahvaljujući ovom plodnom i neumornom piscu, sve je ostalo zapisano, samim tim i večno.
Razgovarala: Neda Gavrić
Izdavač 4 knjige je KR KORDUN, Vest Čester Pensilvanija, a za 2 od njih(Holivud Grupa i druge priče i Prva dama Amerike i druge priče) je suizdavač IC Štamparija Mostar.
U Vašim novim knjigama – “Vrelo bune i druge priče,” “Kako je podveležac postao hadžija,” “Holivud grupa i druge priče” i “Prva dama Amerike i druge priče” – vidimo različite teme i stilove pripovedanja. Kakav je zajednički motiv ili poruka koja povezuje sve te priče, i šta biste želeli da čitaoci ponesu iz svake od njih? Ni posle nekoliko decenija niste posustali od pisanja, i HVALA Vam na tome.
U prilog ovom pitanju podelio bih sa Vama svoj govor na promociji, on bi ujedno bio odgovor na ovo pitanje.
„ Pitaju me čitaoci i kolege pisci, kako sam uspio napisati 380 priča, 20 romana, pjesama, stručnih knjiga… Sada ću o tome reći poneku.
Ja kad pišem, ja pismeno govorim. Govorim sa objektom pisanja i pišem pisaljkom. Za mene, pisanje je razgovor, a razgovor ljudovanje. Razgovor, druženje i ljudovanje je smisao ljudskog života. U najranijem djetinjstvu, svako veče iza večere, u jednoj od komšijskih kuća, okolo ognjišta, okupilo bi se dvadesetak duša, svih uzrasta, i slušali bi šta pričaju starci. Priče staraca za mene su bile duševna hrana i škola nadznanja. Djed Ćetko bijaše rijetki pismen seljak, služio je vojsku u Budimu, bio kurir i raznosio poštu po čitavoj Austro-Ugarskoj, a priče su mu govorile šta je vidio i doživio u Pešti, Vijeni, Triestu, Spljetu… Većinu ovih priča sam popamtio i kasnije pisaljkom pretočio u moje pripovjetke. Djed Josif je u ratu zarobljen od Rusa, napričao je priča i priča iz ogromne Rusije, i ja ih kasnije pretakao u moje pripovjetke. Evo jedne od njih. Rusi imaju žitnice koliko je Bišće polje, a on je u jednoj radio kao zarobljenik. Kada žito pokose i obrhu, prebacuju ga na jednu ogromnu gomilu, reče i rukom pokaza na Bišće govoreći, gomila je bila malo veća od onoga brda Hum pred Mostarom. U mojoj kući su Talijani i Nijemci 1941. i 43-e godine osnovali podoficirske škole. Živio sam sa njima 4 godine i naslušao se priča, koje sam, kasnije pretakao u moje pripovjetke. Živio sam u državama Kralja Petra, Pavelića, Musolinija, Hitlera, Tite, Buša, Klintona, Obame, Trampa i Bajdena, i naslušao se, i nagledao djela i nedjela, i godinama pretakao u pripovjetke.
Zadivila me supruga predsjednika Amerike Lora Buš, o njoj sam napisao priču PRVA DAMA AMERIKE. Priča je dospjela u Bijelu Kuću, kasnije me iznenadilo pismo iz Bijele Kuće, i u njemu ZAHVALNICA predsjednika Amerike Buša. Eno ZAHVALNICE okačena u mene na zidu u Kosoru, a kopiju imate u knjizi na trećoj stranici. Motociklom sam putovao iz Mostara u Atinu 1964. godine. Sa mojom Danom sam bio u Moskvi, avionom JAT-a letio od Mostara u Moskvu 1976. godine. Bio sam u Sofiji i pio izvorsku vodu na brdu Vitoši, hladnoće 4 stepena Celzijusa u Avgustu. Bio sam u Parizu, Londonu, Pragu, Los Anđelosu. Njujorku, Vašigtonu, Torontu, Holivudu, u Meksiku i još tridesetak država, i na svakom putovanju napisao najmanje jednu priču, bivalo je i po pola romana. Kao izbjeglica, u startu, u Los Anđelosu, nisam znao ni jedne riječi engleskog. Bio sam čistačica u ogromnoj crkvi u Alhambri, tu upoznao tridesetak masona i milionera. Sprijateljio sam se sa jednim, Vule Jelićem, masonom 32-og stepena, i napisao roman o njemu. Na promociji romana poklonio mi naskuplji automobil, Kadet, a ja, garib, sa platicom 400 dolara, počeo voziti najskuplji automobil koji troši 24 litra benzina na 100 kilometara.
I na kraju ću da kažem, da današnji život nema ni okrajak ljepote nekadašnjeg ljudskog života, pa ni motiva za pisanje. Danas se ljudi druže i žive sa mrzlinama, druže se sa hladnim predmetima, a ne ljudskim toplinama. Druže se i dosađuju sa telefonima, televizorima, automobilima, a ne ljuduju. U mom djetinjstvu, i stari i mladi, svi su živili u društvu, i svi su se zabavljali. Pročitajte moju priču „Igre dedinog djetinjstva“, gdje sam opisao 45 igara koje smo igrali. Da, da, ma koliko vi mladi vjerovali ili ne vjerovali, družili smo se i igrali sa 45 igara, evo imena nekih: Igra puca, Loptanje, Krto, Pisak, Batina, Bobovanje, Gađanje, Gonja, Grcanje, Hodanje na rukama, Hrvanje, Kamena s ramena, Kapula, Karte, Petinjci, Ljuljanje, Obruč, Penjanje, Ronjenje, Sakriva, Skok u dalj, skok u vis, Skok u vodu, Stonoga, Tikve, Zagonetke, Živi i mrtvi.
Ispričaću jednu od tih igara. Godina je 1951, zgrada gimnazije u Mostaru, tada u njoj drugi sprat 6-i razred osnovne škole. Igra je hodanje na rukama. Petorica takmaca. Na komandu SAD, poskočili su na ruke, noge prebacili preko ramena i krenuli niz stepenice. Dobiće čokoladu pobjednik. Sišli ispred zgrade, nastavili na rukama preko rampe, tu odusta jedan, zavalja se uz krik „ne mogu više“, drugi odusta kod gostionice Jagnje, treći odusta kod Apoteke, četvrti kod hotela Bristol, a peti prepješači na rukama preko mosta i poskoči na noge pred vratima Banje. Stotinama Mostaraca je pratilo ovu igru, ovu takmičenje i aplaudiralo da se čulo po čitavom Mostaru gradu. Dočarajte sebi moj životni put, i biće vam jasno kako sam ja mogao postati ovako plodan pisac“.
