OVAKO JE POČELO
Dušica Ivanović, Pančevo
Odlomak iz romana „Na četiri noge“
Milerovi su živeli u slepoj ulici jednog predgrađa u Torontu. Za njih su vezana moja prva sećanja. Ne pamtim život pre nego što sam došla u njihovu kuću, niko mi o tome nikada nije govorio, iako sam žarko želela da saznam ko je moja biološka majka, imam li braću i sestre, gde sam se rodila… Znate već. Takva pitanja muče sve nas koji smo usvojeni, a meni je bilo jasno da sam usvojena onog dana kad sam se prvi put zaletela prema tek postavljenom stolu, na kome su stajali sveže ispečeni kroasani, maslac i mleko. Ukućani su već sedeli za stolom. Ja sam se tek probudila i krenula u kuhinju privučena njihovim glasovima i mirisom svežeg peciva. Kad sam ih videla kako sede oko stola, pojurila sam ko bez duše na slobodnu stolicu i, naravno, nisam uspela da skočim dovoljno visoko. Propinjala sam se na zadnje noge, istezala telo, podizala glavu. Čak sam i malo režala, jer se činilo da me niko ne primećuje. Uzalud. Odmakla sam se od stola i posmatrala ih. Uočila sam da prednjim šapama vešto mažu maslac na tople kifle, a da su na zadnjim nogama imali kućne papuče.
Nastavila sam da ih posmatram i narednih dana, a razgledala sam i sebe, upoređivala. I čudila sam se kako mi to ranije nije palo na pamet, jer je bilo sasvim očigledno! Nismo bili od iste vrste, iako su oni bili moji mama i tata. Tako su mi se predstavili i o sebi stalno govorili u trećem licu. Dođi da te mama očešlja – rekla bi ona. A on je pozivao: Sad će tata da ti stavi povodac, pa idemo u šetnju.
U kući je živelo još jedno biće. Četvoronožno, kao ja. I veoma opasno, za razliku od mene. Zvao se Bruno, imao je tamnu dlaku, šiljate uši i bar dvadeset kilograma više od mene. Nikad mi nije prišao, osim da mi iz usta zgrabi kosku, ili grubo otme igračku, koju sam žvakala. Nismo se igrali zajedno. Uvek je bio brži i veštiji u zauzimanju mesta na kauču, između mame i tate, kad bi uveče seli da gledaju televiziju. Ja sam se mirila sam mestom na tepihu uz tatine noge.
Kad sam došla kod porodice Miler, sve je, pa i mesto u njihovom krevetu, već bilo zauzeto. Moj krevetac su stavili s leve strane velikog bračnog ležaja, gde je spavao tata. Bruno bi se uvek opružio u donjem delu, ispod njihovih nogu i postavljen tako visoko, kao na nekom pijedestalu, izgledao mi je još opasniji nego inače.
Jedno vreme sam mislila da je Bruno sigurno moj brat. Nisam znala kako, u stvari, izgledam, pa sam zamišljala da ću jednog dana da porastem i budem visoka kao on. Ali, vreme je prolazilo, a moja je glava i dalje jedva dopirala do njegovog bedra. Kada su mama i tata na pod u hodniku postavili veliko ogledalo, sve mi je bilo jasno. Naravno, prva reakcija kad sam se pogledala u ogledalo bila je potpuni šok! Zamišljala sam sebe kao Bruna, mislila da imam veliku glavu, šiljate uši, jake noge, visoke sapi, opasno iskošene oči i preteće zube. Iz ogledala me je posmatralo malo čupavo stvorenje svilene bele dlake, dugih oklembešenih ušiju, okruglih očiju i njuške poput dugmeta. Imalo je kratke noge i repić koji je ličio na palmu.
Uzdahnula sam pomalo razočarano. Više sam ličila na svoje igračke nego na velikog jakog Bruna. I bilo je jasno da nas dvoje nismo u srodstvu. Pa, čija sam onda, pitala sam se. Bila je to moja prva kriza identiteta. Ali ne i poslednja.
