ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО
Душица Ивановић, Панчево
Одломак из романа „На четири ноге“
Милерови су живели у слепој улици једног предграђа у Торонту. За њих су везана моја прва сећања. Не памтим живот пре него што сам дошла у њихову кућу, нико ми о томе никада није говорио, иако сам жарко желела да сазнам ко је моја биолошка мајка, имам ли браћу и сестре, где сам се родила… Знате већ. Таква питања муче све нас који смо усвојени, а мени је било јасно да сам усвојена оног дана кад сам се први пут залетела према тек постављеном столу, на коме су стајали свеже испечени кроасани, маслац и млеко. Укућани су већ седели за столом. Ја сам се тек пробудила и кренула у кухињу привучена њиховим гласовима и мирисом свежег пецива. Кад сам их видела како седе око стола, појурила сам ко без душе на слободну столицу и, наравно, нисам успела да скочим довољно високо. Пропињала сам се на задње ноге, истезала тело, подизала главу. Чак сам и мало режала, јер се чинило да ме нико не примећује. Узалуд. Одмакла сам се од стола и посматрала их. Уочила сам да предњим шапама вешто мажу маслац на топле кифле, а да су на задњим ногама имали кућне папуче.
Наставила сам да их посматрам и наредних дана, а разгледала сам и себе, упоређивала. И чудила сам се како ми то раније није пало на памет, јер је било сасвим очигледно! Нисмо били од исте врсте, иако су они били моји мама и тата. Тако су ми се представили и о себи стално говорили у трећем лицу. Дођи да те мама очешља – рекла би она. А он је позивао: Сад ће тата да ти стави поводац, па идемо у шетњу.
У кући је живело још једно биће. Четвороножно, као ја. И веома опасно, за разлику од мене. Звао се Бруно, имао је тамну длаку, шиљате уши и бар двадесет килограма више од мене. Никад ми није пришао, осим да ми из уста зграби коску, или грубо отме играчку, коју сам жвакала. Нисмо се играли заједно. Увек је био бржи и вештији у заузимању места на каучу, између маме и тате, кад би увече сели да гледају телевизију. Ја сам се мирила сам местом на тепиху уз татине ноге.
Кад сам дошла код породице Милер, све је, па и место у њиховом кревету, већ било заузето. Мој креветац су ставили с леве стране великог брачног лежаја, где је спавао тата. Бруно би се увек опружио у доњем делу, испод њихових ногу и постављен тако високо, као на неком пиједесталу, изгледао ми је још опаснији него иначе.
Једно време сам мислила да је Бруно сигурно мој брат. Нисам знала како, у ствари, изгледам, па сам замишљала да ћу једног дана да порастем и будем висока као он. Али, време је пролазило, а моја је глава и даље једва допирала до његовог бедра. Када су мама и тата на под у ходнику поставили велико огледало, све ми је било јасно. Наравно, прва реакција кад сам се погледала у огледало била је потпуни шок! Замишљала сам себе као Бруна, мислила да имам велику главу, шиљате уши, јаке ноге, високе сапи, опасно искошене очи и претеће зубе. Из огледала ме је посматрало мало чупаво створење свилене беле длаке, дугих оклембешених ушију, округлих очију и њушке попут дугмета. Имало је кратке ноге и репић који је личио на палму.
Уздахнула сам помало разочарано. Више сам личила на своје играчке него на великог јаког Бруна. И било је јасно да нас двоје нисмо у сродству. Па, чија сам онда, питала сам се. Била је то моја прва криза идентитета. Али не и последња.
