Dom učenica u Beogradu 1919–1939.
Kupeom se širio vonj isparenja sa mokre odeće; Beta je osećala miris sopstvenog znoja, mirisao je na ljudski strah koji joj je vazda oporo zaudarao na beli luk. Vraćali su se preko Pešte, Subotice i Novog Sada u Srbiju, nesigurni šta će u njoj zateći. Bio je to poslednji transport srpskih izbelica iz Francuske. „Previše je ljudi u ovom vozu koji šire strah i tugu, primećujete li to, mladi gospodine?”, pitala je mladića do sebe, opčinjena njegovim visoko izdignutim jagodicama i izduženom lobanjom koja ju je neodoljivo podsećala na Ristinu. U jednoj neprekinutoj liniji ugljenom je skicirala njegov lik na salveti; čuvala ju je još od jučerašnjeg doručka u narodnoj kuhinji na pariskoj železničkoj stanici, nespremna da je skrnavi izmašćenim prstima i ustima, odavno je ispunila sve margine i beline u skicen-bloku, a ni čistog papira više nije imala. „Znaš li da bih zatvorenih očiju opipavajući konture tvoje glave mogla da prepoznam odakle si?”, pitala je jednom Ristu, na šta joj je kratko odgovorio: „Sloven!”
Mladić je netremice zurio u njeno ordenje na reveru zimskog kaputa kojima je odlikovana za negu ranjenika i bolesnika u Balkanskim ratovima i usluge Crvenom krstu Srbije. Između svojih, okačila je i Ristin Orden Belog orla 5. reda, koji mu je dodelila srpska vlada. Metalni odblesci sa ordenja ocrtavali su se u mladićevim zenicama. Nije znao šta da odgovori. Na tren bi začkiljio kao da drema, svaki čas nerazgovetno mumlajući; učinilo joj se da doziva žensko ime, meko poput sitnog boda, možda majčino ili sestrino, pomisli i strese se od jeze.
Otkad je napustila groblje u Tijeu, ne izlazi joj Risto iz glave, burgija po njoj bučno kao da maljem kruni kamen, još razdragano pevuši neku od srpskih ili makedonskih pesama, mešala ih je jer i one ritmom podsećaju sitnovezenom bodu na jeleku. Tim kontrastom ju je i osvojio još u Ažbeovom ateljeu, tražio je da zažmuri, nežno joj privukao desnu šaku, rastvorio prst po prst i na dlan spustio prsten. Neka unutrašnja nervoza nije joj davala dugo da otvori oči, sve dok joj ih on nije pokrenuo poljupcima. Prisetila se i sada njegovih reči da živčanost ne može ništa čoveku koji peva, i tiho zazvižda Što se bore misli moje, za njom i mladić žmureći zapeva hrapavim glasom, pridružiše se i dve mlade žene sa sedišta preko puta, ubrzo se sve orilo od glasne pesme: u kupeu, u vagonu, ceo voz je pevao pesmu kneza Mihaila.
Recenziju možete pročitati OVDE
Veliki intervju sa autorkom i reportažu možete pročitati OVDE
VULKAN knjižare čuvaju primerak za vas OVDE
