Pre osamnaest godina, 15. maja 2007. godine, osnovan je Arhipelag.
Nadam se da naši čitaoci mogu da potvrde da smo odgovornost za svoje postupke, odluke i izbore preuzeli mnogo pre nego što smo napunili 18 godina.
U svakom slučaju, to je bio naš cilj i radili smo u tom duhu. Kao i uvek, čitaocima prepuštamo poslednju reč. U javnim poslovima, a izdavaštvo je među poslovima iz oblasti kulture jedan od najviše javnih poslova, tako i treba da bude. Radimo i odgovorni smo za ono što radimo. Radimo ono u šta verujemo. Drago nam je kada u toj veri nismo sami. Cena naših odluka je samo naša.
Za tih 18 godina kao da smo živeli dva života. Objavili smo stotine knjiga. Organizovali smo više od hiljadu književnih događaja. Tim događajima su prisustvovale hiljade ljudi. Ukupan tiraž naših knjiga odavno je već prešao stotine hiljada primeraka. Pominjemo brojeve. Mada su nam uvek važnije reči: reči u knjigama, reči koje smo zapamtili u knjigama koje smo pročitali, reči koje smo dali našim čitaocima, reči koje su nam neki od čitalaca rekli u različitim prilikama i susretima. Reči imaju značenje: to se tako često zaboravlja, osobito u brbljivim vremenima kada se misli da reči nisu važne i da mnoštvo informacija potiskuje u zaborav sve što smo juče rekli ili učinili.
U našem Klubu čitalaca Arhipelag za to vreme su se okupile hiljade i hiljade ljudi iz različitih mesta, različitih zanimanja, različitih generacija, različitih senzibiliteta, različitih očekivanja od književnosti i humanistike, različitih pogleda na svet.
Sve same razlike, a jedno im je u godinama iza nas bilo isto: potreba za vrhunskom literaturom i najviši zahtevi koji se mogu postaviti knjigama. Vremena su se menjala, društveni položaj kulture je slabio, a čitaoci su bili i ostali naša najsnažnija i najtrajnija podrška. Tako i treba da bude. To smo i hteli – da se naše uredničke i izdavačke ideje postepeno pretvore u zajednicu čitalaca Arhipelag.
Zahvaljujući radu u Arhipelagu, upoznali smo mnogo ljudi koje verovatno u nekom drugom poslu nikada ne bismo upoznali. To su naši čitaoci u različitim mestima u Srbiji, to su naši čitaoci iz zemalja u okruženju, to su naši ljudi iz dijaspore. Ako išta možemo pouzdano da tvrdimo, to je da nije tačna predstava da nema čitalaca i da nema pažljivih, posvećenih, vrhunskih čitalaca. Na takvim čitaocima opstaje književnost u doba potrošačke civilizacije, u društvima praznog spektakla i lažnog glamura. Na takvim čitaocima opstaje kritičko mišljenje, čak i onda kada se u javnom životu vide samo njegovi fragmenti i ostaci. Ne zaboravimo: to je samo vrh ledenog brega koji stvaraju ljudi koji nisu dovoljno javno vidljivi, kao što nisu dovoljno javno vidljive ni vrhunska književnost, ni kritička humanistika.
Pored toga što je zajednica čitalaca, Arhipelag je zajednica autora i saradnika iz različitih oblasti. Ta zajednica se širi. U njenoj osnovi su interesovanje i poverenje. Tako i treba da bude.
A ona dva života za koja smo proživeli za 18 godina Arhipelaga nisu bili samo među knjigama i za knjige. Bili su u javnosti, u nesigurnim i naglo promenljivim društvenim okolnostima, na neizvesnom tržištu, u javnom prostoru koji nije naklonjen knjigama. Nema krize kojoj nismo svedočili za to vreme: od svetske ekonomske krize do pandemije koronavirusa, od sloma demokratije do novog uspona autoritarizma u Srbiji, od populizma kao globalnog procesa do uzleta teorija zavere, od nestanka kulture iz velikih medija do pretvaranja medije u oruđe totalne propagande, od berzanskih kriza do vrtoglavog rasta cene papira, od tehnološke krize do krize pažnje, od jednih do drugih protesta, od regionalnih ratova do osećanja nezadovoljstva i neizvesnosti kao možda poslednjih zajedničkih osećanja svim današnjim ljudima.
Nismo birali okolnosti, ali smo birali kakvi ćemo mi biti u tim okolnostima. Objavljivali smo knjige koje su pokušavale da daju odgovore na vapijuća pitanja i koje su postavljale pitanja tamo gde je većina uporno mislila da već ima gotove odgovore. Nastavićemo to da činimo.
Nekada su se knjige suočavale sa zabranama i cenzurama. To im je davalo snagu i harizmu uz koje su opstajali i knjige i njihovi čitaoci. Danas se knjige suočavaju s marginalizacijom i prećutkivanjem. Postoje knjige, ali ne postoji javni prostor za njih. Ako ne postoji javni prostor, kako ćemo birati knjige svoje svakodnevice, knjige svog čitalačkog iskustva, knjige koje će nam biti saveznik i oslonac u svim vremenima i za sva vremena?
Drugo ključno pitanje knjiga danas jeste tehnološka kriza s kojom se suočava knjiga kao oblik dugog trajanja. Danas su svi digitalni, a sama knjiga mnogima deluje kao analogna. Priroda digitalnih i štampanih medija se dovoljno razlikuje da se najodlučnije otvara pitanje pažnje. Knjiga zahteva vreme i pažnju. Drugi mediji i sadržaji nas uljuljkuju u obećavajućoj slici poklonjenog vremena u kome ne moramo ničim da učestvujemo, pa ni našom pažnjom. To je zavodljiva, ali i varljiva slika: moramo učestvovati u stvarima koje nas se tiču, uz dobre knjige naše učešće ima više smisla i više šansi. To ne znači da knjiga neće preživeti moderne izazivače, niti da ona ne treba da koristi moderne tehnologije. I sami doprinosimo osvajanju tih novih formi, jer znamo da je knjiga tekst, a ne forma u kojoj se pojavljuje.
Naši čitaoci znaju da je već godinama slogan Arhipelaga: Nije sve loše, dobre su knjige. To ostaje naša poruka čitaocima, mada niko ne bi više od mene voleo da je promenimo. Nećemo to, za sada, činiti. Jer je poruka tačna.
Autor je osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće “Arhipelag” Gojko Božović
