Пре осамнаест година, 15. маја 2007. године, основан је Архипелаг.
Надам се да наши читаоци могу да потврде да смо одговорност за своје поступке, одлуке и изборе преузели много пре него што смо напунили 18 година.
У сваком случају, то је био наш циљ и радили смо у том духу. Као и увек, читаоцима препуштамо последњу реч. У јавним пословима, а издаваштво је међу пословима из области културе један од највише јавних послова, тако и треба да буде. Радимо и одговорни смо за оно што радимо. Радимо оно у шта верујемо. Драго нам је када у тој вери нисмо сами. Цена наших одлука је само наша.
За тих 18 година као да смо живели два живота. Објавили смо стотине књига. Организовали смо више од хиљаду књижевних догађаја. Тим догађајима су присуствовале хиљаде људи. Укупан тираж наших књига одавно је већ прешао стотине хиљада примерака. Помињемо бројеве. Мада су нам увек важније речи: речи у књигама, речи које смо запамтили у књигама које смо прочитали, речи које смо дали нашим читаоцима, речи које су нам неки од читалаца рекли у различитим приликама и сусретима. Речи имају значење: то се тако често заборавља, особито у брбљивим временима када се мисли да речи нису важне и да мноштво информација потискује у заборав све што смо јуче рекли или учинили.
У нашем Клубу читалаца Архипелаг за то време су се окупиле хиљаде и хиљаде људи из различитих места, различитих занимања, различитих генерација, различитих сензибилитета, различитих очекивања од књижевности и хуманистике, различитих погледа на свет.
Све саме разлике, а једно им је у годинама иза нас било исто: потреба за врхунском литературом и највиши захтеви који се могу поставити књигама. Времена су се мењала, друштвени положај културе је слабио, а читаоци су били и остали наша најснажнија и најтрајнија подршка. Тако и треба да буде. То смо и хтели – да се наше уредничке и издавачке идеје постепено претворе у заједницу читалаца Архипелаг.
Захваљујући раду у Архипелагу, упознали смо много људи које вероватно у неком другом послу никада не бисмо упознали. То су наши читаоци у различитим местима у Србији, то су наши читаоци из земаља у окружењу, то су наши људи из дијаспоре. Ако ишта можемо поуздано да тврдимо, то је да није тачна представа да нема читалаца и да нема пажљивих, посвећених, врхунских читалаца. На таквим читаоцима опстаје књижевност у доба потрошачке цивилизације, у друштвима празног спектакла и лажног гламура. На таквим читаоцима опстаје критичко мишљење, чак и онда када се у јавном животу виде само његови фрагменти и остаци. Не заборавимо: то је само врх леденог брега који стварају људи који нису довољно јавно видљиви, као што нису довољно јавно видљиве ни врхунска књижевност, ни критичка хуманистика.
Поред тога што је заједница читалаца, Архипелаг је заједница аутора и сарадника из различитих области. Та заједница се шири. У њеној основи су интересовање и поверење. Тако и треба да буде.
А она два живота за која смо проживели за 18 година Архипелага нису били само међу књигама и за књиге. Били су у јавности, у несигурним и нагло променљивим друштвеним околностима, на неизвесном тржишту, у јавном простору који није наклоњен књигама. Нема кризе којој нисмо сведочили за то време: од светске економске кризе до пандемије коронавируса, од слома демократије до новог успона ауторитаризма у Србији, од популизма као глобалног процеса до узлета теорија завере, од нестанка културе из великих медија до претварања медије у оруђе тоталне пропаганде, од берзанских криза до вртоглавог раста цене папира, од технолошке кризе до кризе пажње, од једних до других протеста, од регионалних ратова до осећања незадовољства и неизвесности као можда последњих заједничких осећања свим данашњим људима.
Нисмо бирали околности, али смо бирали какви ћемо ми бити у тим околностима. Објављивали смо књиге које су покушавале да дају одговоре на вапијућа питања и које су постављале питања тамо где је већина упорно мислила да већ има готове одговоре. Наставићемо то да чинимо.
Некада су се књиге суочавале са забранама и цензурама. То им је давало снагу и харизму уз које су опстајали и књиге и њихови читаоци. Данас се књиге суочавају с маргинализацијом и прећуткивањем. Постоје књиге, али не постоји јавни простор за њих. Ако не постоји јавни простор, како ћемо бирати књиге своје свакодневице, књиге свог читалачког искуства, књиге које ће нам бити савезник и ослонац у свим временима и за сва времена?
Друго кључно питање књига данас јесте технолошка криза с којом се суочава књига као облик дугог трајања. Данас су сви дигитални, а сама књига многима делује као аналогна. Природа дигиталних и штампаних медија се довољно разликује да се најодлучније отвара питање пажње. Књига захтева време и пажњу. Други медији и садржаји нас уљуљкују у обећавајућој слици поклоњеног времена у коме не морамо ничим да учествујемо, па ни нашом пажњом. То је заводљива, али и варљива слика: морамо учествовати у стварима које нас се тичу, уз добре књиге наше учешће има више смисла и више шанси. То не значи да књига неће преживети модерне изазиваче, нити да она не треба да користи модерне технологије. И сами доприносимо освајању тих нових форми, јер знамо да је књига текст, а не форма у којој се појављује.
Наши читаоци знају да је већ годинама слоган Архипелага: Није све лоше, добре су књиге. То остаје наша порука читаоцима, мада нико не би више од мене волео да је променимо. Нећемо то, за сада, чинити. Јер је порука тачна.
Аутор је оснивач и главни уредник Издавачке куће “Архипелаг” Гојко Божовић
