ХЛЕБ
У очекивању урагана
Рат је рат. Једни нападају, други се бране! Касније нападач, постаје гоњен, а бранилац постаје ослободилац. Трајање једног стања и улоге, мења се. Некада је у питању неколико месеци, други пут, неколико векова када до тога дође. Али, дође! Оно што се не мења је хлеб наш насушни!
У граду је све мање намирница. Постаје све теже до њих доћи. А цене скачу из дана у дан! Шта ће се ове недеље продати, веренички прстен, мала сребрна кашика, хаљина у којој су нас његове очи гледале по први пут, дуго, дубоко, са жељом!
Јести се мора!
Рат у граду је другачији од рата у селу, одувек био и биће. Док једни уживају у предностима једног током мира, дотле други откривају богатство свога постојања у рату. Како до хране доћи? Земља увек узврати на бризи и посвећености. Засађено семе, донесе плод, некада издашнији, некада мање. Али, донесе! У граду нема шта да роди, осим мисли, деце и понеког дуда који се може наћи у парку или у нечијем дворишту.
Отац се враћа са посла. Торбаџија је. Ко ће у ово доба да купи ташну? Чак и када је прави излив уметности! Ипак, успео је да прода једну! Појављује се на вратима дома као победник, поносно носећи паковање брашна и боцу уља! Данас ће породица имати шта да једе!
После умешних мајчиних покрета, и зачина који се не може купити, на столу се појављује он – хлеб! Осветљава га сјај из очију ћерки, старије Злате и млађе Душе! Отац и мајка благо се гледају. Тихо и полако тече молитва захвалности Њему!
Хлеб на столу постаје симбол живота и опстанка!
Прошле су године, четири дуге године. Рат је завршен. Земља је кренула напред, са новим путевима и новим фабрикама, новим школама и новим болницама, новим борбама и новим плановима. Злата и Душа су одрасле. Почеле да раде. Корачале животом сигурнијим корацима. Породица је и даље била на окупу. Отац је свакога дана, као свих претходних година редовно одлазио на посао. Правио је најлепше торбе у целоме граду. Посла је било. Радника је било. Он није више био власник радње, али примања су била редовна. На трпези су се налазиле и поморанџе и чоколаде, месо, чак и риба, зелениш са пијаце која није била далеко! Сада, као и некада, централно место на столу, припадало је њему – хлебу! Мајчине руке су престале да га праве. Могао се наћи у продавницама. Био је свеж, топао, мирисао на квасац. Корица је била препланула. Сваки угриз изазивао је радост у устима! Био је темељ постојања живота и породице. Имао је укус суштине!
Живот се мењао. Било је лепота и тешкоћа. Свадби и развода. Онда је дошла болест. Неприметно, сурово и без повратка. Млађа ћерка, душа породице, истекла је. Остала је њена благост. Осмех. Светао лик. Коса, којој је увек успевала да укроти сваку влас, свакога јутра, и на радост свих који су је тога дана видели! Живела је тихо. Отишла је тихо. Сјај који ју је увек обасјавао наставио је да блиста у срцима свих који су је познавали! Један за другим, пратили су је родитељи! Прво отац. Била је његова љубимица! Недуго после и мајка. Злата је наставила да живи у истоме стану. Како, то само она зна!
Пролазиле су године. Много година. Злата је отишла у пензију. Добила је нове „пријатеље“, различите болести. Лекове је редовно узимала. Дошао је и дијабетес. Лек је помагао, али лекар је саветовао да се хлеб, скоро, па избаци из употребе. На трпези се ширило воће и поврће, и зелено и у боји, домаће и увозно, органско и оно друго, риба и месо, сир и млеко, ракија и кисео купус! Било је свега! Сада, као и некада, централно место на столу, припадало је њему – хлебу! Без њега се није могло, чак и онда када се није јео. Морао је да буде присутан! Подсећао је на рат и породицу, немање и имање, промене, али највише од свега, подсећао је на смисао живота!
Пролазиле су године. Тамо далеко, Злата се сусрела са својим родитељима и сестром, другарицама и пријатељима!
xxx
На другој страни света, у другом времену, најава новог невремена! Природа се много наљутила! Покушавала је да нас упозори, изведе на прави пут на разне начине. Испрва, блаже и неприметније, као када родитељи лагано извлачећи прстић по прстић из дететовог стиска, пуштају га да само прохода! Али наша цивилизација наставља да пада! Све теже и болније се дижемо. Не схватајући да је амбис све дубљи и дубљи! Да се следећи пут, можда, нећемо дигнути!
Долази ураган! Снажнији од претходног који је пре недељу дана харао и уништавао! Савети о томе како се треба припремити, шта набавити, шта урадити, где бити, коме се јавити, понављају су у непроменљивом облику од истих саопштених пре недељу дана. Слушам их. Пратим их. Трудим се да очувам мир у себи. Са комшијама склањам столове, столице, лежаљке и сунцобране са базена. Обилазим друге да проверим да ли су све унели унутра! Одлазим у продавницу да купим воду и храну која ће трајати недељу дана. Враћам се кући. Распоређујем ствари, једну по једну.
На столу, сада као и некада, централно место припада њему – хлебу!
