KORNEL I LENA
Jednog aprila,
Danima je kiša lila.
Na mokrim ulicama grada Kluža
Ljubav se zbila,
Pužica je upoznala puža.
Mlada i lepa,
Polaganović Lena – Lenka
Iz Zemuna je u posetu došla,
Zvala ju je tetka,
Spremila se i na put je pošla.
A on naočit,
Kornel, prezime Sporesku,
Poznat je u Klužu i okolini,
Vrlo brz na pesku,
Najbrži na travnatoj čistini.
Videli su se
Na uglu dveju ulica,
Po prestanku kišovitog vremena.
Nasmejanih lica,
Pričali su u hladu kestena.
Ubrzo zatim,
Nakon mesec i po dana,
Bila je svadba u centru Kluža.
Pesme, piće, hrana…
Venčanica od latica ruža.
Bezgranična je,
Ljubav njina nema meru.
I dok maze dvesta prvo dete,
Malog puža Peru,
Pogled im se srete, prepun sete.
HOĆE PERA DA SE ŽENI
Odlučio Pera puž
Da se ženi!
Da pužici kupi ruž,
Da postane Petar muž.
Ulaštio kućicu,
Sva se blista!
Pošao niz ulicu,
Da pronađe curicu.
Ustreptale pužice,
Sve Zemunke!
Sredile frizurice,
Zabacile udice.
Pužice su lepe, baš,
Kȏ sa slike!
Posebna je svaka, znaš,
Izgubi se Pera naš.
Šetao je celi dan,
Spao s nogu!
Bio je baš kulturan,
Učtiv, fin i ažuran.
Al′ je Pera izbirljiv,
Sve mu smeta!
Baš je mnogo bojažljiv,
A pritom je i stidljiv.
Šta bi posle – sad ćeš čut′,
Mračak pade!
Promrmljao Pera ljut:
„Ženiću se drugi put.“
MAJSKI SUSRET
(U svakom slučaju)
Jednog majskog ponedeljka,
Ili je to bila sreda?
U svakom slučaju,
Jednog dana u sedmici,
Pošao je oko devet,
Ili čak u tri popodne?
U svakom slučaju,
Jedan sat u obdanici,
Žurio je kroz šumarke,
A možda i glavnim drumom?
U svakom slučaju,
Jedna staza negde vodi,
Da stigne na čajanku,
Ili možda neki piknik?
U svakom slučaju,
Jedan susret u prirodi.
Ko?
U koje vreme?
I kuda, moliću lepo?
I zašto? – pitam ja vas.
Jednog dana u maju,
I jednog sata u tom danu,
Po jednoj stazi,
Na jedan susret,
Žurio je jedan puž.
To je pužić Pera,
Glavom i bradom,
Išao da poseti
Svoju drŷgu staru,
Kornjačicu Daru.
San mede Veliše
U dubokoj, zimzelenoj šumi
U brlogu iliti jazbini,
Spava, hrče, zimske snove snuje
Usnu mljacka, tako mi se čini…
Medo Veliša.
U snovima medo sanja hranu…
Ljeto… sunce… vrijedne pčelice,
Sve ga zovu i za šapu vuku,
Nutkaju ga baš ispred košnice
Da okusi slast.
Prebaci ga san u drugo doba.
Vidi jesen… zrele, sočne kruške,
Ljuljaju se i sa grana mašu,
Njihov miris dopire do njuške…
Sladak, opojan.
Kad odjednom, jedna pade dole,
Lupi medu posred čela mrka.
Probudi se Veliša u trenu,
Krušku traži, nasta prava zbrka…
Gdje se sakrila!?
Nema kruške, šaku zemlje nađe…
Krtica je prošla iznad, gore,
Svojim dugim i uskim tunelom…
Osula se zemlja pod njom, dole…
Strašan događaj.
