МИХАЈЛО ОРЛОВИЋ: “АНДРАК”

„Животне мудрости су као стари капут. Добар је, али нико неће да га носи.”

– Михајло Орловић

Михајло Орловић,  аутор чија дела нису само књижевна остварења, већ права уметничка дела која су дубоко уткана у културу сећања и наслеђа. Овај писац и новинар је кроз своју ТВ емисију “Огњишта” успео да забележи многа непоновљива искуства, обичаје и људе, чинећи их вечним за будуће генерације.

Иако је много допринео књижевности и култури сећања, он је скроман и тихи човек, који никада није наметао своје ставове или мисли. Његово дело говори уместо њега, преносећи снажну поруку и дубоку емотивну везу са темама о којима пише. Његове репортаже су постале део телевизијске историје, снимајући људе, села и обичаје које и данас имају непролазну вредност.

Овенчан је многим значајним наградама, које сведоче о његовом изузетном доприносу књижевности.

Разговарала:

Неда Гаврић

Ваша књига “Андрак” награђена је другом наградом „Златна сова“ за најбољи необјављени роман 2024. године, а награда Вам је уручена на овогодишњем Међународном сајму књига у Бањалуци. Честитамо! Можете ли нам открити које емотивне слојеве и тематске дубине сте истраживали док сте обликовали ову причу?  

У трагању за необичним људима за своје емисије на ТВ-у упознао сам човјека који се осамио на једној малој ади како би се ратосиљао својих пошасти: алкохола, дувана и неких мисли које су га прогониле из рата.  Причу нисам пренио на мали екран, јер је тада на ТВ владала тиранија међународних тутора и домаћих подрепаша. Прича се у мени развијала по оној Јунговој спирали попут птице  која кружи око дрвета. Она кружи ка навише и тако га постепено сагледава. У роману обилују безбројни догађаји, мисли, описи. Писао сам га дуго и зато је тако кратак – свега 117 страна. Рукопис сам слао на више конкурса, како бих видио гдје је и свагдје су га примјећивали и истицали, осим жирија нашег Министарства културе. Дакле, Андрак је једна прича о злу, судбини и парадоксима живота.

На Сајму књига у Бањалуци, промовисали сте и нову књигу поезије „ Жал за лијепим глупостима“. Шта вас је надахнуло да одаберете овај наслов? Да ли су песме у овој књизи  усмерене на носталгију, хумор или можда неку врсту ироније?

Поезија је моје острво на којем сам ја Робинсон Крусо или боље рећ краљ.  На том острву, на тренутке, преживљавам свој метафизички немир. Играм се умовица као што се јунак романа Андрак игра са каменчићима. Он зида кулу, а онда је руши, доказујући себи живот је само игра и ништа више.

Данашња поезија је пала на ниске гране. О њој не мислим баш добро. У кризи је, јер су и пјесници у кризи. Поезија је постала исувише књишка, отуђена, тематски оскудна, ненадахнута, празна, понекад писана и на силу. Изгледа да пјесници више немају шта да кажу, па ми то личи на немушто пребирање  по харфи, што био рекао Ниче: „муте своје воде  како би изгледале дубље“. Отуд, како примијети неки пјесник, не могу се сјетити који, та квазиметафизика, кривотоворени свијет, или да будем груб онанисање празнином. Књиге поезије ријетко ко купује. На промоције долазе само пријатељи, и понеко од њих купи књигу, да се не замјери аутору.

„Жал за лијепим глупостима“ сам замислио као неку игру са сјећањима и мисаоним сентенцама које су се с годинама стекле. У први мах читалац помисли да у њима провејава доза сарказма с патином пролазности и бесмисла. Писао сам их да се допадну читаоцу уморном од свакодневнице и који трага за неким својим идентитетом. У ствари, стварао сам их тако да читалац има утисак да их он сам пише, да су оне нека његова потреба за казивањем и да нема идеју како да их заврши. Тај осјећај држи пажњу и изазива размишљање. Било је и оних читалаца који су ме питали како да осмисле крај неких пјесама. Ово враћа вјеру у поезију, али мрка капа.

Писање често представља путовање испуњено неизвесностима и препрекама. Какве сте све изазове искусили током стварања својих дела? На који начин су ти изазови обликовали ваш стил и приступ писању од самих почетака ваше каријере до данас?

Одрастао сам у једном селу гдје није било струје, пута, па чак ни воде, али било је људи који су знали да лијепо причају.  Тада се та природна надареност цијенила. Такве људе би посадили на врх стола или би се за њих нашло посебно мјесто поред огњишта и они би причали, причали.., а ми бисмо наћулили уши и гутали сваку ријеч. У својој биографији не могу се похвалити како је неко од познатих књижевника утјецао на мене. Били су то обични сеоски причци или гуслари. Те приче су биле искрене, надахнуте епопејом, добротом, снагом, вјером. А онда ми је и сам избор занимања – новинарство, помогло много. Упознавао сам људе, њихове судбине, крајеве…  Новинарски прилози су морали имати главу и реп. Дакле, кратки и јасни. Сваки дан сам писао, писао и та особина ми је ушла у крв. Када се латим писања романа или приче у глави су већ поредане све слике, дијалози, мисли… и не устајем док не напишем. Опсједнут сам још увијек  неком потајном мишљу да то што пишем неко чека. И то је добро. Лијеност је болест и нема оправдања.

Када говоримо о тренутном статусу културе у нашем друштву, какво је Ваше мишљење? Како Ви лично процењујете, да ли уметност добија заслужено место у свету који се убрзано мења?

Као што зрно соли даје укус безукусном јелу или једна мала филтер врећица чаја  обоји и да арому читавој посуди чаја тако и умјетност  указује на смисао у овом наизглед отуђеном и бесмисленом свијету огрезлом у свему и свачем. Све више сумњамо о оне максиме Достојевског да ће љепота спасити свијет или Метјуа Арнолда да ће то учинити поезија. Бродски је био више скептичан, па каже да свијет не можемо спасити али појединца можемо. Умјетност скрајнута на маргине. Свијет је нашао нову забаву. Политичари цитирају пјеснике кад им требају или када хоће да докажу како су у праву или начитани, обрнуто се не дешава. Имао сам на стотине промоција својих књига по разним мјестима. На њима не примијетих  неког градоначелника или политичара. Плаше се ваљда писане ријечи или немају времена за „споредне“ ствари. Ако! Поезија, односно књижевност,  нису помије, па да у њима може уживати свака свиња.

Пишчева ријеч би требала да се чује јасније и на мјестима гдје се одвија живот, јер они увијек имају шта рећи. Они су прави дах народа. Нервира ме вртешка једних те истих писаца у неким ТВ емисијама, а не знам ни једно њихово дјело. Написали су их, буди Бог с нама, гомилу. Никада није било лакше објавити књигу, али наћи читапоца? Е, то је мука?

Немамо озбиљних издавача, осим ЈП Завод за уџбенике  Источно Сарајево. Остали то раде као предузиумачи. Узму паре, рукопис није важан, штампају и дају вам гомилу књига, а писац нек се сам сналази.Дневне новине су се посвађале са културом, понекад нешто стидљиво објаве. Нема оних конкурса за причу по којима су биле познате новине, Глас Српске, напримјер. Наводно, од тога се не живи. Нема ни националних пројеката – романа посвећених историјским и заслужним личностима. Када је тако, можда тако и треба да буде. Да није, ваљда би се нешто мијењало на боље.

Како замишљате будућност књижевности и новинарства у овом новом дигиталном оквиру?

Интернет осваја. Он има своју све бројнију и бројнију публику. То је неминовност и морамо је прихватити. Дигитални оквир је добар за рекламу, наравно, ко то зна да користи. Његов  крајњи домет је – кратко памћење.  Данас се, напримјер, не сјећамо шта смо то гледали јуче на ТВ или на мрежама интернета. Оно што је записано, било гдје: на папиру, камену, папирусу, остаје. Свијет интернета надире. Припадам генерацији која још увијек вјерје у књигу. Писање је, дакле, борба против кратког памћења.

Љубав заузима посебно место у нашим животима, али какву вредност она има у сложеној мрежи савремених међуљудских односа?   

У људској души постоје нека тајновита мјеста које свако од нас жели да спозна. Она су увијек предмет наше жудње и размишљања. Неко умјетничко дјело, било поезија, роман, слика или пјесма мјери се степеном на којем могу да нас отргну од оног што јесмо и одведу у ону  сферу у коју вјерујемо или сањамо да припадамо. Пут до Бога води кроз себе, како рече мој јунак из романа Андрак. Пут је дуг и напоран. Од умора гладнимо, губимо вољу, снагу, жељу… Тај пут морамо сами пронаћи.  Иначе, водичи ће тражити своје. Кочијаш ципеле, скелар дај шта даш, свештеник колико ти није жао…и тако. Љубав јесте покретачка снага, али у овом времену када је емпатије све мање, када преовладавају различити интереси,  она (љубав) постаје одбачено недоношче.

У светлу свеприсутних изазова и разних губитака, сматрате ли да постоји начин да се врати вера у одређене вредности код оних који су је изгубили?

Јунак романа Андрак  је изгубио оно за чим су жудјели његови нагони и страст. Наједном то се претворило у дим који гуши његову душу, он тражи оно што може да је спаси. Схвата да то чини прекасно, смисао тражи у новом рађању и тишини.

Што је свијет страшније и што се сам све више гура према ивици понора умјетност постаје апстарктнија. Умјетници бјеже у свој свијет имагинације. Када се буре стишају и сама умјетност, односно литература постаје реалистична. Сликар Франц Марко се једном пожалио како је врло рано осјетио да је човјек ружан и да му животиње изгледају много љепше и чистије па му је то сазнање  утицало да његово сликарство постане све више шематско и апстрактно.

Како бисте у једној реченици сажели суштину модерног човека и његову сталну потрагу за идентитетом?

Цитираћу опет свог јунака из романа Андрак: „Пороци су посљедица лијености, комодитета, унутрашњег страха. Лијеност троши душу као рђа гвожђе. Тијело тежи земљи, а мисао небу. Унутрашња хармонија обнавља и учвршћује тијело.“

У свету који се често чини подељеним, како можемо побољшати разумевање међу људима?

Тешко! Што је више судија мање је правде. Што је више оних који грме како се боре за истину, истине је мање. Коњ када дође до ивице понора он стане. А човјек!? Њега је тешко зауставити. Потребно је нешто да се деси. А шта, Бог сами зна. Они који се нађу у арки, преживјеће.

Које животне мудрости и искуства бисте желели да поделите с младим генерацијама које се суочавају с убрзаним променама и различитим животним изазовима?  

Животне мудрости су као стари капут. Добар је, али нико неће да га носи.

Планирате ли промоције нових књига, дружења са публиком у наредном периоду?

Увијек треба имати на уму његово величанство читаоца. Савремени читалац није магарац коме је довољно тутнути сијено (књигу) у уста. Он је пробирљив, он зна, он тражи оно што би и сам написао када би могао.Дебеле , велике књиге са много описа су прошлост. Уосталом, најбоље књиге су оне које су сажетена стотињак страница: Странац, Старац и море, Уста пуна земље…па и сама молитва је  сажета у неколико реченица. Да је дужа, сумњам да би се одржала. Промоције су једини начин да се ступи у контакт са читаоцем, да се разговара са њим и чује његово мишљење.  Сви ти контакти су доживљај за писца. Уосталом, промоције су данас, једини начин, да књига дође до читаоца.