КОРНЕЛ И ЛЕНА
Једног априла,
Данима је киша лила.
На мокрим улицама града Клужа
Љубав се збила,
Пужица је упознала пужа.
Млада и лепа,
Полагановић Лена – Ленка
Из Земуна је у посету дошла,
Звала ју је тетка,
Спремила се и на пут је пошла.
А он наочит,
Корнел, презиме Спореску,
Познат је у Клужу и околини,
Врло брз на песку,
Најбржи на травнатој чистини.
Видели су се
На углу двеју улица,
По престанку кишовитог времена.
Насмејаних лица,
Причали су у хладу кестена.
Убрзо затим,
Након месец и по дана,
Била је свадба у центру Клужа.
Песме, пиће, храна…
Венчаница од латица ружа.
Безгранична је,
Љубав њина нема меру.
И док мазе двеста прво дете,
Малог пужа Перу,
Поглед им се срете, препун сете.
ХОЋЕ ПЕРА ДА СЕ ЖЕНИ
Одлучио Пера пуж
Да се жени!
Да пужици купи руж,
Да постане Петар муж.
Улаштио кућицу,
Сва се блиста!
Пошао низ улицу,
Да пронађе цурицу.
Устрептале пужице,
Све Земунке!
Средиле фризурице,
Забациле удице.
Пужице су лепе, баш,
Кȏ са слике!
Посебна је свака, знаш,
Изгуби се Пера наш.
Шетао је цели дан,
Спао с ногу!
Био је баш културан,
Учтив, фин и ажуран.
Ал′ је Пера избирљив,
Све му смета!
Баш је много бојажљив,
А притом је и стидљив.
Шта би после – сад ћеш чут′,
Мрачак паде!
Промрмљао Пера љут:
„Женићу се други пут.“
МАЈСКИ СУСРЕТ
(У сваком случају)
Једног мајског понедељка,
Или је то била среда?
У сваком случају,
Једног дана у седмици,
Пошао је око девет,
Или чак у три поподне?
У сваком случају,
Један сат у обданици,
Журио је кроз шумарке,
А можда и главним друмом?
У сваком случају,
Једна стаза негде води,
Да стигне на чајанку,
Или можда неки пикник?
У сваком случају,
Један сусрет у природи.
Ко?
У које време?
И куда, молићу лепо?
И зашто? – питам ја вас.
Једног дана у мају,
И једног сата у том дану,
По једној стази,
На један сусрет,
Журио је један пуж.
То је пужић Пера,
Главом и брадом,
Ишао да посети
Своју дрŷгу стару,
Корњачицу Дару.
Сан меде Велише
У дубокој, зимзеленој шуми
У брлогу илити јазбини,
Спава, хрче, зимске снове снује
Усну мљацка, тако ми се чини…
Медо Велиша.
У сновима медо сања храну…
Љето… сунце… вриједне пчелице,
Све га зову и за шапу вуку,
Нуткају га баш испред кошнице
Да окуси сласт.
Пребаци га сан у друго доба.
Види јесен… зреле, сочне крушке,
Љуљају се и са грана машу,
Њихов мирис допире до њушке…
Сладак, опојан.
Кад одједном, једна паде доле,
Лупи меду посред чела мрка.
Пробуди се Велиша у трену,
Крушку тражи, наста права збрка…
Гдје се сакрила!?
Нема крушке, шаку земље нађе…
Кртица је прошла изнад, горе,
Својим дугим и уским тунелом…
Осула се земља под њом, доле…
Страшан догађај.
