Краљ купина- Ласло Нађ
(кратак роман госпођици Пирпир)
Свакакви су му путеви,
црни и црвени,
прашином, поленом
жуто прекривени,
стрмозелени,
зрачно-плави
бели и белосјајни,
и џепове има свакакве,
џепове и на срцу носа,
пауново перје из благог погледа,
из дугиног свиленог одела,
али и тамни и самртни ноћни лептири
су тамо пришивени –
с таквим џеповима, на таквим цестама
јури, јури Краљ Купина.
Кићен може бити
на тек чланак или врат,
а ако ни Пирпир не зна, ево:
и дрво и жељезо
чиме парају, цепају.
За што ме цепаш, жељезо?
За свет, ти дрво, ти дрво!
Узвикује Краљ Купина.
Трчи према грожђем обраслој
падини
с лонцем јухе до старца
Купине Краљ Купина.
Да, кршан си ти момак,
ноге су ти брже од звоњаве
и гле, нити један златан
беочуг не мањка испод
поклопца, сад ћемо јести,
јели би, ал кашике нема –
Грохота Краљ Купина.
Под сукњом звона звоника цмиздри
јер га је затекао мрак мркли.
Требао сам ја поћи звечке
гледати, као младићи невесте!
Боже, басамаке чврсто ми стави
испод ногу у тами
да доле сиђем
и буди са мном да ме не би однеле
сове бакрених муда, заветујем
нећу пуштати над олтар врапце
који свеће гасе, заветујем
у гнездима, увученим рупама
за јајима, твојим птицама и њиховој
младунчади трагати више нећу, надаље
у кревет матере Кере жабице и
ситне бебице црвених стомака
нећу бацати, надаље
нећу те хулити и проводити
блуд и неморал. – Па Бог уместо
басамака своје топле дланове
поставља испод табана који
се спуштају,
помаже да на земљу сиђу.
Врућим звонима тада, у ту ноћ
сања први пут Краљ Купина.
Дал цврчак ил кукац,
дал живот ил пролаз –
ја ћу у тај сухи бунар –
узвикује свој говор свакодневно
Краљ Купина пробледело.
И на ужету од кучине већ се спушта
под чекрк, ниже и од сламнатог,
неуредног Чури гнезда,
доле у дубоку дубину,
у немо смеђе земљано звоно
где је широк залив дупља само.
Нигде мириса змаја тек воњ хлада,
воњ историје, влажна одела,
воњ црних шубара, воњ пелена,
с лакоћом би се ту окренуле и
три дуге, сеном пуне кочије,
стане село кад Татари долазе,
кад дудуком, бубњем Турци долазе,
кад преко нас Французи прелазе.
Матори су дубоко у праву
казао би мили ускрснувши се
на дневно светло, али
уста му Краљ Купина
јајима врапца зачепи.
Кроз зелену шуму кукурузишта
корачајући, отужно
сањари Краљ Купина, јер
како вели Отац Купина једном,
у јутарњој магли ту прође
бећар Кисели Јожа сам самцат,
погрбљено од мука, да.
Стропошта се Краљ Купина.
Током свога пута морно седа
на сваку малу тикву, још зелене,
незреле мртвачке главе, ал види
како у јесен жуту, самртну тикву
на главу ставља, трчи у свет,
лампу би за мртве правио,
на месец смешкајући красан поклон
с очима светла свећа, ал режећи
јури за њим Нераст из Крда.
Одбаци ту тикву, Краљу Купина,
иначе ћу и тебе поломити!
Не бацам, не бацам Нерасту из Крда,
залуд се желиш дочепати мога глежња!
Срећом, сан је то тек, само хода,
тугујући у шуми кукурузишта
реже косу беба клипова
ради бркова и уснама
спретно ју подиже до ноздрве
али и нос ревносно помаже,
због лепих бркова набора се.
Свиленим брковима Краљ Купина
сматрајући себе младићем
улази у зелену кудељу
мириса блуда, сањајући дете
прави Илонки Полањи, собарици
из миришљавог поповог гнезда. Пирпир,
без стида, ал се брините за Купину!
О, кад би тај са златним очалима,
сребрним точковима, бичем за псе,
значком храбрости емајлираним срцем,
хртом кићени, као хрт сухи Владар
попова то видео, љубоморно би
откинуо и уши и мошнице,
истурпијао место бркова
младом, похотном Краљу Купини!
Наш је дворац, наш је дворац!
мада борбено узвикују,
мада гребу и гризу патуљци
из мададворца, разбијеним устима
невини свеци могу ићи дома!
Идите до матере, до оца,
који патуљасто у пећници баш сад
врше вршидбу патуљасте ражи,
мадавино пијте из сићушних чаша
и вратите се, ја вас чекам!
Пржи им у леђа Краљ Купина.
Ал госпођица Пирпир нек се не плаши,
неће се вратити, само у канти
за воду хладе тумор на глави.
Сад ће друге врсте рата бити
у плавој Божјој цркви: на оргуљи
Инагоре црни херувин свира
и таман хор је густа шума,
гром пали пламен на врху јаблана,
ветар однесе трубу од цвета бундеве
из уста Краља Купине.
А Господ сјајну пљусак-кошуљу,
на пљусак-кошуљу тежак плашт ледених
бисера, до неба високу круну од бисера
дарује скрушеном молитељу,
жално-тугаљивом Краљу Купини.
Али брзо му се смилује,
за опроштај мекану дугу му
црта изнад главе, нек се и он смеје,
и смеје се, пресретан трчи кући
испуњен седмобојним лажима:
Разбио сам мадавински Мададворац,
као лед кртичњака, зрнца просе,
ал видех на брду толиког пауна,
репом је шуму љубичасто дотакнуо.
Видех, курјак је јагње оперирао,
у мокраћи коња се прао, видех
и ђавола како уз шибље шипка
обучен у црну мајицу као
бициклистички првак рече: кремен,
с очима као да је од звезде у паду –
прича климатавој породици Купини
сам себи се дивећи Краљ Купина.
А госпођица Пирпир нек зна и
нек се не чуди, тога још није било
да отац од сина добије име,
име Купина! Али зашто,
зашто је Купина Краљ Купина?
Зато. Јер и од кукурузних кнедли
више воли купину.
Земаљска купина, небеска купина –
сластица, слатка гозба Краља Купине,
жудно вади купину из бодљикаве
земаљске кесе и небеске вреће,
док Пирпирка са сићушном руком
из целофана свечарску бонбону!
Због купине Краљ Купина и Краљ Свиња
сад су већ љути противници
јер како лахор анђела диже
из обалне паре на дрвеће,
Краљ Купина тако мекано-лако
се пење на танковитасту грану,
није зелена ал је црна застава,
јер црном купином је пуна та грана.
И док канту трбуха у тишини
пуни Краљ Купина, док себи црна
уста црта, црне наочале,
мноштво сићушних црних ручних сатова,
док изнад срца црно срце ставља:
са земље дугачак кнут с карикама
испод њега залисталу грану сече:
Доле, доле ти, Краљу Купина!
Нећу сићи, нећу сићи, Краљу Свиња,
доле ћеш ми ноге поломити!
И док доле побеснели Краљ Свиња
дрво бичује, крдо разилази,
ни овчар није пастир, ал Главни Ратник
лисицу гони, крмаче-канибали
из траве туђу младунчад
као ружу ждеру – али погледајте Пирпир:
Нераст Крда, тај остарели дерач
позади са свиња-девојком,
с једном писавом јоркширком се вуца
и као колице у блато ју гура!
Пирпир без стида, свакодневни је то
догађај – голуб, врабац, у живици
потуцајућа птица и мајушна
певачица, која каже: ципелица –
и она се пари с другом ципелицом,
зато прави гнездо испод лишћа
и можда у спомен својих родитеља
грије јаја, због потомства се мучи.
Диви се њима Краљ Купина, ипак
каткад ужива у пљачци гнезда.
Ал сад, кад на Црвену Хумку
са црном заставом, сломљеном граном
купине на гробље мртвих животиња стиже,
птичје чудо види – али какво?
Прво жбун, обично ружичасто
цвета, украс за девојачке уши,
прво један жбун али без лишћа,
густим велом од слине гусенице је
прекривен, црвасто титра тај вео,
и у срцу жбуна птичје гнездо:
птица са златном гушом јаја грије,
и што је зелено, то јој је крило,
два листа, али не одлети, тек
каткада кукца са вела граби,
и већ поново дрема, затвори
ситне капке, ретко кад их отвори,
питомо гледа Краља Купину
ко кип поста, купином обојени кип.
Сад Краљу Купини сузе теку.
Толико је кукца да сребрни вео,
на један ритам куца, о звездано небо,
о Пирпир, какав је то пун комфор,
каква је та птица, каква птица!
Ал он није због птице дошао
са црном заставом од купине
ту, на гробље мртвих животиња:
због Секиних Беба коња, на хумку
нарицати, задњу почаст дати,
јер једном као цркотину су га
закопали. Сада звона звоне:
бим-бам, царевина, газдовина,
мировина, бим-бам, побуна,
владавина, тетошина, гробнина.
Вене звоњава, сад долази лепа
церемонија: Цирцум дедерунт ме,
генитус, мортус, далорасин ферно,
видиш ли Беба коњу, бели коњу,
Беба коњу Секиних, бело косо,
бело белине ал гузо купинасто,
видиш ли шта си доживети морао,
истрошили су те и раскинули,
место зоби сламу су ти гурнули,
ипак, ти си као ждребе скакутао
и сувоњаво плесао, лепи Беба коњу,
и остарело си се трудио, огњем
ти је срце било, лепи Беба коњу,
ал базалт су ти киријати дали,
само лопатом су те опипавали!
Опсцен колар, пасји ковач, лоћа ужар,
ђубре сарач, никад за вас опроштаја,
пљујем на вас сада и на господара,
на зулумчара, за њега је тек осао
а не Беба коњ, чак није ни осао,
само је за стрводера тај чово!
Вуци јарам, раскидај се, то је мода,
ту ћеш цркнути, одмах можеш до свога Бога.
Гле, тек кости имаш, лепи Беба коњу,
месо је за лешинаре небеско било,
лајава крипта су ти шарени пси,
црвене лије, ал копита су остала,
копита су ми за ноге, Беба коњу!
Благосиљам те, лепи цвете, пламен,
вечни луч ми је санктус, спиритус, амен!
Завршен је обред, зелено звоно
само дупљаши још вуку: вучем, вучем,
Краљу Купини дуг живот кукавица
предсказује, ал боља је грлица:
Драги, Купино, нећемо умрети, неее!
И утешен Краљ Купина
обује два копита Беба коња,
у њима на зеленилу гробља
стрвина хода као Сека код куће
у маминој ципели, као Пирпир,
Пирпирка у мајчиној лакованој ципели.
Заставом од купине Краљ Купина
у копитама Беба коња
одважно, ипак мирне душе
силази са брежуљка и као Празник
улази у смарагдним лишћем
опточен дворац Купине.
Ал копита Краља Купине дижу
нешто прашине и дивећи му се
деришта из дворца купине зеленим
лишћем пут застиру и девојчице
златне капије му отварају.
Али тај са златним очалима,
сребрним точковима, бичем за псе,
значком храбрости емајлираним срцем,
хртом кићени, као хрт сухи Владар
Попова нетремице се за њим шуња.
Копита се даље Краљ Купина,
нов опасач му купљен у проштењу
са стране виси, краћег није било,
шчепа ту кожу Владар попова,
одвеже и Краља Купину уз
бандеру веже. Шта ће бити?
Са заставе црне бисере бичем
зрно по зрно у прашину баца,
вршком чизме немилице копита бебе
удара: Ти ђаволе, ругобо,
ти с црним устима, чађжаво-црним
очима, страшно-црним жилама,
ти се вуцаш с мојом слатком Илонком?
Ја, богме ја, јер и лети мирише
на бонбону, и то је некакав поклон!
Мирише? Ти уклета, ружна авету,
квариш двор Купине, банију Купину,
државу Купину! Ти расколнику
с копитама, антикристу! Јао теби,
казнит ћу те у виду светог крижа!
Бичује га, само симболично,
ипак боли јадном Краљу Купини
и у сну се грчи. – Шта сад урадити?
Дал везати Владара Попова уз стуб
песме? Везати? Не везати? Не везати!
Сад велико размишљање следи, Пирпир,
летње размишљање из белог торња,
испод срца великог звона на пејзаж,
панорама, врућа! Краљ Купина
у високој промаји чудом се чуди,
рогачи очи, отвара уши, срце.
Колико цеста, велике цесте, мале цесте,
и све те цесте даљина поједе,
и азур зелено поједе, али кроз
азур једно брдо се назире, бели лес,
тамо већ снежи, ту је жетва зоби.
У Жалим-долу, долини Јада,
а још и у атару Плача
шта само шврљуге, сенице гноје,
житом пуна кола се провлаче:
жуте коцке у лету, незграпни,
слинави волови их вуку чији нокти
жути љиљан прашине носају.
Угарницу гуске ките, пчеле
са златним кантама и испод звона
пролете. Ево, због освежења
спори чобани сиво стадо у Балатон
терају, уштрцак пијуцкају,
врућу крушковачу, не дивљу цујку.
Шета сунцобран, пар испод: четири ноге,
две са белим ципелама, на другима
црне чизме али с мамузама,
Сушица пред њима само шешир скида,
и прошлогодишњи, жут лист дувана
на коленима даље милује.
Колар са зеленом прегачом кљакаве
точкове поправља, усијани лептири
ковачнице у прашину падају
да би их халапљиве гуске прогутали
и из опржених гуше испустили.
Тамо кошничар апостол Јаков
из златносмеђих ореола мед врца,
и пуши, док у суседству здетна
девојка у бунар се баца и вришти:
убила сам се – али ништа јој није.
О, свети Боже, ти штитиш детенце,
чак и у стомаку, као пијанца!
Али кости стогодишњице баке Розе
нећеш саставити, четвероношке
у прашини са прекиселом јабуком
и мноштвом беба се вуче: немушници,
мутимо прашину, кад би ми само
разбили главу, остарелу, ви никоговићи!
Занесен Краљ Купина сад је лекар,
лечио би баку Розу, али косци
из зоба извученог вапненог овна
у сеник вуку, ноге му се праше.
Стићи ћеш до котла, не до Балатона,
што си се издвојио из чопора –
мрмља Краљ Купина, већ нешто
друго прати испод звона, и шта чује?
Збогом, ти пла-ви поручниче,
збо-гом – то је лепо, прашњаве девојке
носећи пљеву песму започеле,
ал у кашљу се завршила, како је то тужно!
Сада на стогу, на плавом Арарату
још лепша песма се чује мужевно:
најлепша ру-жа Арме-није
и нај-лепши ђур-ђе-вак –
Кратко траје, само брујање машима,
прашина, утрка тежака с дуплим
џаковима и ножни прсти им пуцкетај
као у птице сврчка – и испод звона
чује то Краљ Купина, као да је
у бунилу, као да гариште
види: великим звоном зазвони.
Земаљска купина, небеска купина.
Небеску, ону трулу, презрелу
због меда пчеле, осе су разнеле,
или као трулеж у сенци крошње
у жесту се претвори чиме се глупе гуске
опијају као од ликера девојке
у празничне дане – али зре
место небеске земаљска – Краљ Купина
и суморно их налази, из зеленог
жбуна граби као из какве зелене
корпе што је зеленим мацама пуна,
због сваког боба сто канђжи га стиже
ипак грозница је то што га гризе,
од главе до пете у дрхтавицу
и ругло га је Бог обукао.
Сад нек госпођица Пирпир бледа буде,
јер врео Краљ Купина хладним
црвенилом жбуна себе намаже
да му лице, груди још више црвене,
са крви од купине шара ноге, руке,
као да је у Царству Крви посланик,
тетура до извора, тамо тугује,
као за опроштај, дрхтаво збори:
Знаш ли, видиш ли Краљу Купино
шта си? Од мазге си тврдокорнији,
од ветра ведрији, отровнији
и од најотровније гљиве,
гори од ватре што све пали,
ужасан си ти, пакао пакла,
бар да си се као прасе родио
али ти си Илонку барио
и сто пута макар то и снио,
јахао си цркву, бубањ, брежуљак,
краву, брдо, дрво,
током Ускрса си се кочоперио,
два прста за џепове прслука
качио, дланове у џепове
хлача гурао, тако си разметљиво,
бахато шетао,
због тебе разапетог смело вређао,
шта је теби божја жалост и олтар,
кад је свако звоно у Рим кренуло
ти си са биковим зазвонио,
из крлетки безброј птица
небројено испустио,
мишеве зраком до пукнућа пунио,
ниси се поправио,
траке жалости са гробља као
украсе за себе узимао,
тако си беснио у сумраку
и у месечевом сјају,
упрегнут са такоцвет-венцем си био,
од плаво васиљка орму правио,
Краљу Купино, ти гласоношо,
срамота си сунчевих зрака,
опонашајући твог Чичу, нога ти шљака!
Гледај у огледало, Краљу Купино,
искривљене су ти усне, осмех
грозница откинула.
Срећом из промаје звона
телеграм радости
целом свету ниси послао,
Црнцу и Талијанском краљу,
љубазном Саболчка Михаљу,
Молотову, папи Павлу,<бр
Сијамским близанцима,
украденој Линдберговој беби,
Коња Калману,
Клебесберг Куни, Грети Гарбо,
Тот Тихамеру, Турк Берти,
Парламенту, бундевачи,
срећом телеграм,
плаво радостан о красном животу,
да је Краљ Купина сретан, ниси послао.
Како ти помоћи, краљу, тикване?
Више не можеш у свет замахнути,
никада радосно крикнути,
звечеће алке ланца вежу ти ноге,
мали краљу, жалим те, амен.
Тако се опрашта Краљ Купина,
рујно као купина, уморно,
немо гледа у округли извор,
у споменком обрубљено огледало,
птице са неба питају: Шта ти боли?
Пирпир, сад будите бледо-бели,
сад се хлади, у весељу Божјем
сретан Краљ Купина.
Објављено: Путеви, 34: бр. 2-3, 1988.
