Kralj kupina- Laslo Nađ
(kratak roman gospođici Pirpir)
Svakakvi su mu putevi,
crni i crveni,
prašinom, polenom
žuto prekriveni,
strmozeleni,
zračno-plavi
beli i belosjajni,
i džepove ima svakakve,
džepove i na srcu nosa,
paunovo perje iz blagog pogleda,
iz duginog svilenog odela,
ali i tamni i samrtni noćni leptiri
su tamo prišiveni –
s takvim džepovima, na takvim cestama
juri, juri Kralj Kupina.
Kićen može biti
na tek članak ili vrat,
a ako ni Pirpir ne zna, evo:
i drvo i željezo
čime paraju, cepaju.
Za što me cepaš, željezo?
Za svet, ti drvo, ti drvo!
Uzvikuje Kralj Kupina.
Trči prema grožđem obrasloj
padini
s loncem juhe do starca
Kupine Kralj Kupina.
Da, kršan si ti momak,
noge su ti brže od zvonjave
i gle, niti jedan zlatan
beočug ne manjka ispod
poklopca, sad ćemo jesti,
jeli bi, al kašike nema –
Grohota Kralj Kupina.
Pod suknjom zvona zvonika cmizdri
jer ga je zatekao mrak mrkli.
Trebao sam ja poći zvečke
gledati, kao mladići neveste!
Bože, basamake čvrsto mi stavi
ispod nogu u tami
da dole siđem
i budi sa mnom da me ne bi odnele
sove bakrenih muda, zavetujem
neću puštati nad oltar vrapce
koji sveće gase, zavetujem
u gnezdima, uvučenim rupama
za jajima, tvojim pticama i njihovoj
mladunčadi tragati više neću, nadalje
u krevet matere Kere žabice i
sitne bebice crvenih stomaka
neću bacati, nadalje
neću te huliti i provoditi
blud i nemoral. – Pa Bog umesto
basamaka svoje tople dlanove
postavlja ispod tabana koji
se spuštaju,
pomaže da na zemlju siđu.
Vrućim zvonima tada, u tu noć
sanja prvi put Kralj Kupina.
Dal cvrčak il kukac,
dal život il prolaz –
ja ću u taj suhi bunar –
uzvikuje svoj govor svakodnevno
Kralj Kupina probledelo.
I na užetu od kučine već se spušta
pod čekrk, niže i od slamnatog,
neurednog Čuri gnezda,
dole u duboku dubinu,
u nemo smeđe zemljano zvono
gde je širok zaliv duplja samo.
Nigde mirisa zmaja tek vonj hlada,
vonj istorije, vlažna odela,
vonj crnih šubara, vonj pelena,
s lakoćom bi se tu okrenule i
tri duge, senom pune kočije,
stane selo kad Tatari dolaze,
kad dudukom, bubnjem Turci dolaze,
kad preko nas Francuzi prelaze.
Matori su duboko u pravu
kazao bi mili uskrsnuvši se
na dnevno svetlo, ali
usta mu Kralj Kupina
jajima vrapca začepi.
Kroz zelenu šumu kukuruzišta
koračajući, otužno
sanjari Kralj Kupina, jer
kako veli Otac Kupina jednom,
u jutarnjoj magli tu prođe
bećar Kiseli Joža sam samcat,
pogrbljeno od muka, da.
Stropošta se Kralj Kupina.
Tokom svoga puta morno seda
na svaku malu tikvu, još zelene,
nezrele mrtvačke glave, al vidi
kako u jesen žutu, samrtnu tikvu
na glavu stavlja, trči u svet,
lampu bi za mrtve pravio,
na mesec smeškajući krasan poklon
s očima svetla sveća, al režeći
juri za njim Nerast iz Krda.
Odbaci tu tikvu, Kralju Kupina,
inače ću i tebe polomiti!
Ne bacam, ne bacam Nerastu iz Krda,
zalud se želiš dočepati moga gležnja!
Srećom, san je to tek, samo hoda,
tugujući u šumi kukuruzišta
reže kosu beba klipova
radi brkova i usnama
spretno ju podiže do nozdrve
ali i nos revnosno pomaže,
zbog lepih brkova nabora se.
Svilenim brkovima Kralj Kupina
smatrajući sebe mladićem
ulazi u zelenu kudelju
mirisa bluda, sanjajući dete
pravi Ilonki Polanji, sobarici
iz mirišljavog popovog gnezda. Pirpir,
bez stida, al se brinite za Kupinu!
O, kad bi taj sa zlatnim očalima,
srebrnim točkovima, bičem za pse,
značkom hrabrosti emajliranim srcem,
hrtom kićeni, kao hrt suhi Vladar
popova to video, ljubomorno bi
otkinuo i uši i mošnice,
isturpijao mesto brkova
mladom, pohotnom Kralju Kupini!
Naš je dvorac, naš je dvorac!
mada borbeno uzvikuju,
mada grebu i grizu patuljci
iz madadvorca, razbijenim ustima
nevini sveci mogu ići doma!
Idite do matere, do oca,
koji patuljasto u pećnici baš sad
vrše vršidbu patuljaste raži,
madavino pijte iz sićušnih čaša
i vratite se, ja vas čekam!
Prži im u leđa Kralj Kupina.
Al gospođica Pirpir nek se ne plaši,
neće se vratiti, samo u kanti
za vodu hlade tumor na glavi.
Sad će druge vrste rata biti
u plavoj Božjoj crkvi: na orgulji
Inagore crni heruvin svira
i taman hor je gusta šuma,
grom pali plamen na vrhu jablana,
vetar odnese trubu od cveta bundeve
iz usta Kralja Kupine.
A Gospod sjajnu pljusak-košulju,
na pljusak-košulju težak plašt ledenih
bisera, do neba visoku krunu od bisera
daruje skrušenom molitelju,
žalno-tugaljivom Kralju Kupini.
Ali brzo mu se smiluje,
za oproštaj mekanu dugu mu
crta iznad glave, nek se i on smeje,
i smeje se, presretan trči kući
ispunjen sedmobojnim lažima:
Razbio sam madavinski Madadvorac,
kao led krtičnjaka, zrnca prose,
al videh na brdu tolikog pauna,
repom je šumu ljubičasto dotaknuo.
Videh, kurjak je jagnje operirao,
u mokraći konja se prao, videh
i đavola kako uz šiblje šipka
obučen u crnu majicu kao
biciklistički prvak reče: kremen,
s očima kao da je od zvezde u padu –
priča klimatavoj porodici Kupini
sam sebi se diveći Kralj Kupina.
A gospođica Pirpir nek zna i
nek se ne čudi, toga još nije bilo
da otac od sina dobije ime,
ime Kupina! Ali zašto,
zašto je Kupina Kralj Kupina?
Zato. Jer i od kukuruznih knedli
više voli kupinu.
Zemaljska kupina, nebeska kupina –
slastica, slatka gozba Kralja Kupine,
žudno vadi kupinu iz bodljikave
zemaljske kese i nebeske vreće,
dok Pirpirka sa sićušnom rukom
iz celofana svečarsku bonbonu!
Zbog kupine Kralj Kupina i Kralj Svinja
sad su već ljuti protivnici
jer kako lahor anđela diže
iz obalne pare na drveće,
Kralj Kupina tako mekano-lako
se penje na tankovitastu granu,
nije zelena al je crna zastava,
jer crnom kupinom je puna ta grana.
I dok kantu trbuha u tišini
puni Kralj Kupina, dok sebi crna
usta crta, crne naočale,
mnoštvo sićušnih crnih ručnih satova,
dok iznad srca crno srce stavlja:
sa zemlje dugačak knut s karikama
ispod njega zalistalu granu seče:
Dole, dole ti, Kralju Kupina!
Neću sići, neću sići, Kralju Svinja,
dole ćeš mi noge polomiti!
I dok dole pobesneli Kralj Svinja
drvo bičuje, krdo razilazi,
ni ovčar nije pastir, al Glavni Ratnik
lisicu goni, krmače-kanibali
iz trave tuđu mladunčad
kao ružu žderu – ali pogledajte Pirpir:
Nerast Krda, taj ostareli derač
pozadi sa svinja-devojkom,
s jednom pisavom jorkširkom se vuca
i kao kolice u blato ju gura!
Pirpir bez stida, svakodnevni je to
događaj – golub, vrabac, u živici
potucajuća ptica i majušna
pevačica, koja kaže: cipelica –
i ona se pari s drugom cipelicom,
zato pravi gnezdo ispod lišća
i možda u spomen svojih roditelja
grije jaja, zbog potomstva se muči.
Divi se njima Kralj Kupina, ipak
katkad uživa u pljačci gnezda.
Al sad, kad na Crvenu Humku
sa crnom zastavom, slomljenom granom
kupine na groblje mrtvih životinja stiže,
ptičje čudo vidi – ali kakvo?
Prvo žbun, obično ružičasto
cveta, ukras za devojačke uši,
prvo jedan žbun ali bez lišća,
gustim velom od sline gusenice je
prekriven, crvasto titra taj veo,
i u srcu žbuna ptičje gnezdo:
ptica sa zlatnom gušom jaja grije,
i što je zeleno, to joj je krilo,
dva lista, ali ne odleti, tek
katkada kukca sa vela grabi,
i već ponovo drema, zatvori
sitne kapke, retko kad ih otvori,
pitomo gleda Kralja Kupinu
ko kip posta, kupinom obojeni kip.
Sad Kralju Kupini suze teku.
Toliko je kukca da srebrni veo,
na jedan ritam kuca, o zvezdano nebo,
o Pirpir, kakav je to pun komfor,
kakva je ta ptica, kakva ptica!
Al on nije zbog ptice došao
sa crnom zastavom od kupine
tu, na groblje mrtvih životinja:
zbog Sekinih Beba konja, na humku
naricati, zadnju počast dati,
jer jednom kao crkotinu su ga
zakopali. Sada zvona zvone:
bim-bam, carevina, gazdovina,
mirovina, bim-bam, pobuna,
vladavina, tetošina, grobnina.
Vene zvonjava, sad dolazi lepa
ceremonija: Circum dederunt me,
genitus, mortus, dalorasin ferno,
vidiš li Beba konju, beli konju,
Beba konju Sekinih, belo koso,
belo beline al guzo kupinasto,
vidiš li šta si doživeti morao,
istrošili su te i raskinuli,
mesto zobi slamu su ti gurnuli,
ipak, ti si kao ždrebe skakutao
i suvonjavo plesao, lepi Beba konju,
i ostarelo si se trudio, ognjem
ti je srce bilo, lepi Beba konju,
al bazalt su ti kirijati dali,
samo lopatom su te opipavali!
Opscen kolar, pasji kovač, loća užar,
đubre sarač, nikad za vas oproštaja,
pljujem na vas sada i na gospodara,
na zulumčara, za njega je tek osao
a ne Beba konj, čak nije ni osao,
samo je za strvodera taj čovo!
Vuci jaram, raskidaj se, to je moda,
tu ćeš crknuti, odmah možeš do svoga Boga.
Gle, tek kosti imaš, lepi Beba konju,
meso je za lešinare nebesko bilo,
lajava kripta su ti šareni psi,
crvene lije, al kopita su ostala,
kopita su mi za noge, Beba konju!
Blagosiljam te, lepi cvete, plamen,
večni luč mi je sanktus, spiritus, amen!
Završen je obred, zeleno zvono
samo dupljaši još vuku: vučem, vučem,
Kralju Kupini dug život kukavica
predskazuje, al bolja je grlica:
Dragi, Kupino, nećemo umreti, neee!
I utešen Kralj Kupina
obuje dva kopita Beba konja,
u njima na zelenilu groblja
strvina hoda kao Seka kod kuće
u maminoj cipeli, kao Pirpir,
Pirpirka u majčinoj lakovanoj cipeli.
Zastavom od kupine Kralj Kupina
u kopitama Beba konja
odvažno, ipak mirne duše
silazi sa brežuljka i kao Praznik
ulazi u smaragdnim lišćem
optočen dvorac Kupine.
Al kopita Kralja Kupine dižu
nešto prašine i diveći mu se
derišta iz dvorca kupine zelenim
lišćem put zastiru i devojčice
zlatne kapije mu otvaraju.
Ali taj sa zlatnim očalima,
srebrnim točkovima, bičem za pse,
značkom hrabrosti emajliranim srcem,
hrtom kićeni, kao hrt suhi Vladar
Popova netremice se za njim šunja.
Kopita se dalje Kralj Kupina,
nov opasač mu kupljen u proštenju
sa strane visi, kraćeg nije bilo,
ščepa tu kožu Vladar popova,
odveže i Kralja Kupinu uz
banderu veže. Šta će biti?
Sa zastave crne bisere bičem
zrno po zrno u prašinu baca,
vrškom čizme nemilice kopita bebe
udara: Ti đavole, rugobo,
ti s crnim ustima, čađžavo-crnim
očima, strašno-crnim žilama,
ti se vucaš s mojom slatkom Ilonkom?
Ja, bogme ja, jer i leti miriše
na bonbonu, i to je nekakav poklon!
Miriše? Ti ukleta, ružna avetu,
kvariš dvor Kupine, baniju Kupinu,
državu Kupinu! Ti raskolniku
s kopitama, antikristu! Jao tebi,
kaznit ću te u vidu svetog križa!
Bičuje ga, samo simbolično,
ipak boli jadnom Kralju Kupini
i u snu se grči. – Šta sad uraditi?
Dal vezati Vladara Popova uz stub
pesme? Vezati? Ne vezati? Ne vezati!
Sad veliko razmišljanje sledi, Pirpir,
letnje razmišljanje iz belog tornja,
ispod srca velikog zvona na pejzaž,
panorama, vruća! Kralj Kupina
u visokoj promaji čudom se čudi,
rogači oči, otvara uši, srce.
Koliko cesta, velike ceste, male ceste,
i sve te ceste daljina pojede,
i azur zeleno pojede, ali kroz
azur jedno brdo se nazire, beli les,
tamo već sneži, tu je žetva zobi.
U Žalim-dolu, dolini Jada,
a još i u ataru Plača
šta samo švrljuge, senice gnoje,
žitom puna kola se provlače:
žute kocke u letu, nezgrapni,
slinavi volovi ih vuku čiji nokti
žuti ljiljan prašine nosaju.
Ugarnicu guske kite, pčele
sa zlatnim kantama i ispod zvona
prolete. Evo, zbog osveženja
spori čobani sivo stado u Balaton
teraju, uštrcak pijuckaju,
vruću kruškovaču, ne divlju cujku.
Šeta suncobran, par ispod: četiri noge,
dve sa belim cipelama, na drugima
crne čizme ali s mamuzama,
Sušica pred njima samo šešir skida,
i prošlogodišnji, žut list duvana
na kolenima dalje miluje.
Kolar sa zelenom pregačom kljakave
točkove popravlja, usijani leptiri
kovačnice u prašinu padaju
da bi ih halapljive guske progutali
i iz oprženih guše ispustili.
Tamo košničar apostol Jakov
iz zlatnosmeđih oreola med vrca,
i puši, dok u susedstvu zdetna
devojka u bunar se baca i vrišti:
ubila sam se – ali ništa joj nije.
O, sveti Bože, ti štitiš detence,
čak i u stomaku, kao pijanca!
Ali kosti stogodišnjice bake Roze
nećeš sastaviti, četveronoške
u prašini sa prekiselom jabukom
i mnoštvom beba se vuče: nemušnici,
mutimo prašinu, kad bi mi samo
razbili glavu, ostarelu, vi nikogovići!
Zanesen Kralj Kupina sad je lekar,
lečio bi baku Rozu, ali kosci
iz zoba izvučenog vapnenog ovna
u senik vuku, noge mu se praše.
Stići ćeš do kotla, ne do Balatona,
što si se izdvojio iz čopora –
mrmlja Kralj Kupina, već nešto
drugo prati ispod zvona, i šta čuje?
Zbogom, ti pla-vi poručniče,
zbo-gom – to je lepo, prašnjave devojke
noseći pljevu pesmu započele,
al u kašlju se završila, kako je to tužno!
Sada na stogu, na plavom Araratu
još lepša pesma se čuje muževno:
najlepša ru-ža Arme-nije
i naj-lepši đur-đe-vak –
Kratko traje, samo brujanje mašima,
prašina, utrka težaka s duplim
džakovima i nožni prsti im pucketaj
kao u ptice svrčka – i ispod zvona
čuje to Kralj Kupina, kao da je
u bunilu, kao da garište
vidi: velikim zvonom zazvoni.
Zemaljska kupina, nebeska kupina.
Nebesku, onu trulu, prezrelu
zbog meda pčele, ose su raznele,
ili kao trulež u senci krošnje
u žestu se pretvori čime se glupe guske
opijaju kao od likera devojke
u praznične dane – ali zre
mesto nebeske zemaljska – Kralj Kupina
i sumorno ih nalazi, iz zelenog
žbuna grabi kao iz kakve zelene
korpe što je zelenim macama puna,
zbog svakog boba sto kanđži ga stiže
ipak groznica je to što ga grize,
od glave do pete u drhtavicu
i ruglo ga je Bog obukao.
Sad nek gospođica Pirpir bleda bude,
jer vreo Kralj Kupina hladnim
crvenilom žbuna sebe namaže
da mu lice, grudi još više crvene,
sa krvi od kupine šara noge, ruke,
kao da je u Carstvu Krvi poslanik,
tetura do izvora, tamo tuguje,
kao za oproštaj, drhtavo zbori:
Znaš li, vidiš li Kralju Kupino
šta si? Od mazge si tvrdokorniji,
od vetra vedriji, otrovniji
i od najotrovnije gljive,
gori od vatre što sve pali,
užasan si ti, pakao pakla,
bar da si se kao prase rodio
ali ti si Ilonku bario
i sto puta makar to i snio,
jahao si crkvu, bubanj, brežuljak,
kravu, brdo, drvo,
tokom Uskrsa si se kočoperio,
dva prsta za džepove prsluka
kačio, dlanove u džepove
hlača gurao, tako si razmetljivo,
bahato šetao,
zbog tebe razapetog smelo vređao,
šta je tebi božja žalost i oltar,
kad je svako zvono u Rim krenulo
ti si sa bikovim zazvonio,
iz krletki bezbroj ptica
nebrojeno ispustio,
miševe zrakom do puknuća punio,
nisi se popravio,
trake žalosti sa groblja kao
ukrase za sebe uzimao,
tako si besnio u sumraku
i u mesečevom sjaju,
upregnut sa takocvet-vencem si bio,
od plavo vasiljka ormu pravio,
Kralju Kupino, ti glasonošo,
sramota si sunčevih zraka,
oponašajući tvog Čiču, noga ti šljaka!
Gledaj u ogledalo, Kralju Kupino,
iskrivljene su ti usne, osmeh
groznica otkinula.
Srećom iz promaje zvona
telegram radosti
celom svetu nisi poslao,
Crncu i Talijanskom kralju,
ljubaznom Sabolčka Mihalju,
Molotovu, papi Pavlu,<br
Sijamskim blizancima,
ukradenoj Lindbergovoj bebi,
Konja Kalmanu,
Klebesberg Kuni, Greti Garbo,
Tot Tihameru, Turk Berti,
Parlamentu, bundevači,
srećom telegram,
plavo radostan o krasnom životu,
da je Kralj Kupina sretan, nisi poslao.
Kako ti pomoći, kralju, tikvane?
Više ne možeš u svet zamahnuti,
nikada radosno kriknuti,
zvečeće alke lanca vežu ti noge,
mali kralju, žalim te, amen.
Tako se oprašta Kralj Kupina,
rujno kao kupina, umorno,
nemo gleda u okrugli izvor,
u spomenkom obrubljeno ogledalo,
ptice sa neba pitaju: Šta ti boli?
Pirpir, sad budite bledo-beli,
sad se hladi, u veselju Božjem
sretan Kralj Kupina.
Objavljeno: Putevi, 34: br. 2-3, 1988.
