ГЛЕДАЈ ЈУНАЧИНО, МОЖДА НЕКО ТВОЈ ЛЕЖИ ОВДЕ
Приредио: Илија Шаула
Књижевни ЕСНАФ 20.07.2026.
Милан С. Марковић рођен је 1995. године у Горњем Милановцу. Одрастао је у селу Семедража, у рудничко-таковском крају, чијем културном, историјском и духовном наслеђу остаје трајно привржен кроз свој књижевни рад.
По занимању је доктор стоматологије. Поред медицине, активно се бави књижевношћу и музиком, негујући посебан однос према традиционалној народној култури. Свира хармонику и фрулу, а у свом стваралаштву повезује завичајно искуство, породично предање, историјско памћење и духовне вредности српског народа.
Аутор је више збирки поезије у којима доминирају теме завичаја, породице, предака, родољубља, вере и идентитета. Његова поезија ослања се на богату традицију српске лирске и родољубиве књижевности, настављајући стваралачку линију песника који су у народу, земљи и колективном памћењу проналазили трајну инспирацију.
Посебно место у његовом досадашњем опусу заузима збирка „Предачки сан“, поетска хроника породичног и народног памћења у којој се лична судбина преплиће са историјским искуством и завичајним наслеђем. Књиге Милана С. Марковића објављене су у издању Књижевног ЕСНАФА из Београда.
Својим досадашњим радом Марковић се сврстао међу запажене представнике млађе генерације српских песника. Очекује се да током ове године постане и члан Удружења књижевника Србије, што би представљало природно признање његовом досадашњем књижевном ангажману и подстицај за нове стваралачке подухвате, које успешно усклађује са лекарским позивом и породичним животом.
Живи и ради у Горњем Милановцу. Ожењен је супругом Тамаром, са којом гради породични живот, вредности које заузимају важно место и у његовој поезији.
ТАМО ГДЕ ПАМЋЕЊЕ ПОСТАЈЕ ПОЕЗИЈА
У времену у којем свакодневицу обликују брзина, технологија и непрекидан ток информација, поезија Милана С. Марковића делује као тихи повратак вредностима које не застаревају. Његови стихови не траже уточиште у прошлости из носталгије, већ у њој препознају темељ на којем човек може разумети себе, своју породицу и народ коме припада. Зато су завичај, предачко памћење, вера и породица више од песничких мотива – они су носећи стубови његовог стваралаштва.
Рођен у рудничко-таковском крају, по професији доктор стоматологије, а по унутрашњем опредељењу песник и музичар, Милан С. Марковић припада оној генерацији младих аутора која показује да традиција није супротност савремености. Напротив, у времену глобалних комуникација и дигиталне културе, управо се код најмлађих стваралаца све снажније јавља потреба за повратком коренима, породичном памћењу и духовном наслеђу.
Последњих година Милан С. Марковић постепено гради препознатљиво место међу млађом генерацијом српских песника. Његов досадашњи рад већ је привукао пажњу књижевне јавности, а очекује се да током ове године постане и члан Удружења књижевника Србије, што представља природно признање досадашњем стваралаштву и подстицај за нове књижевне изазове, које успешно усклађује са лекарским позивом и породичним животом.
Његова поезија не иде путем великих декларација. Она говори тихо, али постојано. Из породичних прича, народног предања и судбина предака настају песме које не остају затворене у оквирима личног искуства, већ постају сведочанство једног ширег културног и историјског памћења. Управо зато збирка Предачки сан није само књига песама, већ и својеврсни поетски запис о трајању породице, завичаја и народа.
Повод за овај разговор јесте најновија песникова књига, али теме које отварају његови одговори далеко превазилазе оквир једног издања. Разговарамо о поезији као чувару памћења, о завичају као духовној категорији, о месту традиције у савременом свету, о одговорности песника према времену у којем живи, али и према поколењима која ће тек долазити.
Овај разговор показује да се истинска књижевност не препознаје по томе колико је окренута тренутку, већ по томе колико је способна да траје. Управо у том трајању Милан С. Марковић препознаје смисао свог песничког пута.
ПЕСНИЧКИ ПУТ И „ПРЕДАЧКИ САН“
Нова књига је повод нашег разговора. Како је настала и по чему се разликује од Ваших претходних збирки?
- Збирка завичајне и родољубиве поезије „Предачки сан“ представља својеврсни споменик и историјски запис о породици српског сељака који је за слободу, част и отаџбину давао оно највредније — свој живот и животе свих својих мушких глава. Подстакнут прадедовском породичном причом, написао сам песму „Предачки сан“, по којој је цела збирка и понела назив. Наиме, брат мог прадеде Милослава Проковића Чиче, из села Врнчани у Рудничко-таковском округу, поделио је судбину многих српских младића који су, ношени жељом за слободом, чашћу и јуначким срцем, отишли у рат и никада се нису вратили. Тако је и несрећни Драгомир 1914. године пошао из Врнчана да се одазове позиву Србије и отишао право у вечност.
Прича о настанку песме је заиста несвакидашња. Као мали, много пута сам слушао о Драгомиру и његовом одласку. Ништа се није знало — куда је отишао, где је погинуо, нити где почива. Касније ме је заинтригирала историја, па сам доста времена провео читајући о Првом светском рату и догађајима који су се низали током рата и после њега. Сате и сате сам провео прелиставајући спискове српских ратника сахрањених на војничким гробљима од Норвешке до севера Африке, али без успеха.
Када сам већ изгубио сваку наду, десило се чудо. Гостовао сам на „Лучиним књижевним сусретима“ у Власеници, где смо казивали поезију на гробљу 1.500 српских ратника из Такова и околине који су 1914. године прешли Дрину, стали у одбрану српске нејачи пред најездом Аустроугара и изгинули сви до једног. Последњи погинули ратник био је Радоје Обрадовић из села Дружетићи. На том месту пришао ми је проф. Раде Лаловић и рекао: „Гледај, јуначино, можда неко твој лежи овде.“
Та реченица пробудила је у мени жељу да изнова потражим прадединог брата. Сутрадан, читајући спискове српских ратника преминулих у Војној болници у Вараждину, након готово седам година пронашао сам име и презиме које сам толико пута чуо:
Драгомир Проковић, војник 11. чете 36. пешадијског пука. Стар 22 године. Неожењен. Врнчани, рудничко-таковски. Место смрти: Војна болница Вараждин. Време смрти: 9. април 1923. године у 16 часова. Узрок смрти: шарлах. Место починка: гробље Вараждин, 5. поље, ред 21, број гроба 11.
Кроз сузе и осмех, јер сам успео да испуним прадедин завет и аманет после тачно 100 година од Драгомирове смрти, настала је песма „Предачки сан“. Сама збирка носи цело моје биће, сва моја унутрашња осећања и жеље, али и обавезу да се одужим прецима — да их спомињем и не препустим забораву. Врло је важно помињати своје старе и њихове животе, да би и нас неко, када нас више не буде, исто тако поменуо.
Да ли данас препознајете промене у сопственом песничком гласу у односу на време када сте писали „Предачки сан“?
- Наравно. Мислим да се доста тога променило у мом начину писања, али да је суштина остала иста. Песме које сада пишем су краће, више водим рачуна о метрици и мислим да сам успео да научим како да поентирам строфом. Мада, на другима је да о томе суде; моје је да песму напишем онда када осетим да ме зове, да је отплачем и да јој се насмејем када схватим да сам је записао. То је оно што ме испуњава.
Постоји ли песма из нове збирке коју бисте издвојили као својеврсни кључ за њено разумевање?
- То је дефинитивно песма „Предачки сан“. Њом сам покушао да објасним да имамо обавезу према својим старима, да треба да им будемо захвални и да их помињемо и у причи и у молитви. Једино тако је могуће остварити континуитет породице и традицију која се негује и гради — свако од нас дода по циглу, и ето нам дворца.
Поред песме „Предачки сан“, издвојио бих и „Србинову молитву“. Ко год жели да ме боље упозна, довољно је да бар једном прочита ту песму.
КОРЕНИ, ПОРОДИЦА И ПАМЋЕЊЕ
Ваша поезија често говори о прецима, огњишту и породичном наслеђу. Када сте први пут осетили да те теме постају део Вашег песничког идентитета?
- Теме мојих песама суштински су везане за корен, породицу и претке. Имао сам срећу да одрастам у породици у којој су истовремено живеле четири генерације. Преплитале су се породичне приче, предања и догађаји који су се често препричавали и које сам као дете упамтио. Када сам почео да пишем, свака песма је текла из мене као река — чуо сам то као шапат предака који ми у перо диктирају приче које морају остати упамћене.
Да ли је завичај за Вас географски простор или духовна категорија?
- Завичај је за мене нешто узвишено, нешто што се изговара са великим поштовањем. То је нит која одржава континуитет породице, државе и читавог једног народа. То је једино место на свету где осећам да сам свој и да сам то заиста ја.
Шта данашње генерације најлакше губе када изгубе везу са својим пореклом?
- Сматрам да данашње генерације тиме губе много. Ни дрво не може да живи без корена, а камоли човек. Где год био, шта год радио, куда год те живот водио и које год земље посетио, у срцу носи место где си се родио и грумен земље из ког те је Бог створио.
ТРАДИЦИЈА У ДОБА ДИГИТАЛНОГ СВЕТА
Припадате генерацији која је одрасла уз интернет, друштвене мреже и дигиталну културу. Како објашњавате чињеницу да се управо међу младим песницима јавља снажна потреба за повратком традицији?
- Све ово са друштвеним мрежама, интернетом и дигитализацијом отишло је предалеко. Мислим да је превазишло потребе човека и да полако, али сигурно постаје јарам око врата. Промовисање приватног живота, наметање ставова и излагање породичних и личних ствари мењају свест обичног човека. Све што се прикаже на друштвеним мрежама углавном је осмишљено и извештачено. Такви тренуци не додирују душу… они само скупљају лајкове!
Бојим се да полако заборављамо на осећај за лепо и за тренутак који се памти. Све је постало инстант и краткотрајно јер нема снагу да се уреже у душу и сећање. Лепота живота није у ономе што другима прикажемо, већ у ономе што заиста осетимо.
Може ли поезија данас бити место отпора забораву?
- Мислим да и те како може. Превише брзо живимо да бисмо имали времена да, као некада, седнемо са својима и до касно у ноћ причамо о лепим временима, људима који су живели пре нас и њиховим судбинама. Сматрам да једна песма има снагу да нас врати ономе што је заиста важно и суштински неопходно да бисмо спознали свет и умели да се носимо са свим недаћама и срећама које живот носи — а то су наш корен, породица, дом и огњиште.
Да ли савремени човек, окружен технологијом, све више осећа потребу за коренима?
- У данашње време, када технологија незадрживо напредује, човек удаљен од свог извора и од самог себе све више тежи да се приближи природи, јер полако схвата да се све што му је заиста потребно налази управо ту. Радује ме чињеница да се људи враћају својим почецима, да се огњишта крче, да села поново живе и да је све више деце која ће успети да спознају шта заиста значи живот. Основа свега јесу здрава породица, међусобно поштовање, разумевање, разговор и договор. Да би дете постало прави човек, мора да зна ко су му били преци. Народ који заборавља своје корене може се изгубити и при најсветлијем дану.
ПЕСНИЧКИ УЗОРИ И КЊИЖЕВНО НАСЛЕЂЕ
Колико су на Ваше стваралаштво утицали Добрица Ерић, Алекса Шантић и други песници који су певали о завичају и народу?
- Част ми је што великог Добрицу Ерића могу назвати својим земљаком. Читајући његове песме далеко од свог села, у мени се будила ерупција осећања, хиљаде осмеха, безброј суза и велика жеља да се једног дана одужим свом завичају — да за моје мало село чују неки велики и далеки људи, да пожеле да дођу и виде Дичину, Стражевицу и Илијак. Да разумеју Дрину и Мораву и схвате шта за нас значи Србија! Родољубиви песници попут Добрице Ерића, Алексе Шантића, Јована Дучића и бројних других и дан-данас нас уче како се воли Србија.
Које место данас заузима завичајна и родољубива поезија у српској књижевности?
- Мислим да се у данашње време, када се људи полако враћају својим коренима, завичајна и родољубива поезија полако успиње уз књижевне лествице. Она је светионик међу Србима. Народ који има душу једино песмом можеш пробудити.
Да ли сматрате да је лирска/песничка реч данас довољно присутна и вреднована?
- Песници су данас негде по страни. Мудро посматрају свет око себе, с времена на време такну у душу тек толико да подсете на осећања, и пишу за нека будућа поколења за коју силно верујем да ће бити боља од нас.
ИЗМЕЂУ ЛЕКАРСКОГ ПОЗИВА И ПОЕЗИЈЕ
Како се у Вашем животу сусрећу медицина, музика и поезија?
- Многима није јасно како су се моји животни конци испреплетали, а понекад се и сам зачудим… Медицина је, пре свега, племенито занимање, везано за човекову потребу да другоме помогне у невољи. Стога мислим да је све то скопчано са душом — и позив, и музика, и поезија. Све то извире негде дубоко у мени.
Да ли Вам рад са људима помаже да боље разумете људску природу и пренесете је у стихове?
- Наравно. Кроз посао се сусрећем са људима различитих карактера, што је и природно. Сваки човек носи свој крст. Разноразне приче, различите судбине и разговори са пацијентима који се не тичу само медицинских ствари помажу ми да боље разумем људску душу. Човекова душа је препуна ризница блага чији се кључеви скривају дубоко у његовим осећањима.
Колико су хармоника и фрула продужетак истог осећања које налазимо у Вашим песмама?
- Окупиран послом и обавезама, све мање имам времена да се бавим музиком, иако то силно желим. Надам се да ћу убудуће пронаћи више времена да у фрулу удахнем душу из које се изливају најлепше песме..
ПОРОДИЦА, БУДУЋНОСТ И ТРАЈАЊЕ
У Вашој поезији породица има посебно место. Да ли се поглед на те теме мења када човек оснује сопствену породицу?
- Када човек оснује своју породицу, многе ствари се промене, али суштина остаје иста. Међусобно поштовање, разумевање и договор основ су свега. Здрава породица чини здрав народ, а здрав народ чини здраву државу. Када је темељ добар, и кућа је чврста.
Какву бисте Србију волели да оставите будућим генерацијама?
- Чудан смо ми народ, то се безброј пута кроз нашу историју показало. У стању смо да освојимо свет, али и да сами себе уништимо. Желео бих да из корена који засадимо израсту Срби који ће снажно волети своју земљу — не из политичких разлога и личне користи, већ суштински, љубећи своју отаџбину. Србија има само нас, а ми имамо само Србију!
Пише ли песник за своје време или за време које тек долази?
- Имали смо од кога да учимо. Многи су писали за нас, а сада ми пишемо за нека будућа поколења која ће бити боља од нас. У то чврсто верујем.
Шта бисте волели да једног дана, за педесет или сто година, неки млади читалац пронађе у Вашим књигама?
- Волео бих да млади читаоци пронађу само једно — осећања. Све остало ће кроз њих сами спознати.
КЊИГА КАО ЗАВЕТ БУДУЋИМ ПОКОЛЕЊИМА
Шта тренутно читате?
- Теме које су тренутно у сфери мог интересовања тичу се Првог светског рата. Недавно сам завршио роман „Завет хероја“ нашег писца Славише Павловића. Мој први сусрет са његовим стваралаштвом био је роман о Дучићу „Химерина крв“, који ме је одушевио. Тренутно читам његову књигу „Осветници и клеветници“. Романе Славише Павловића срдачно бих препоручио свима.
На чему тренутно радите и шта можемо очекивати у наредном периоду?
- Полако припремам нову збирку завичајне и родољубиве поезије и радим на монографији свог родног села Семедраж. Надам се да ће у наредном периоду мој рад уродити плодом и послужити новим генерацијама да упознају свој завичај и обогате душу искром која ће их, ако Бог да, водити кроз живот и увек подсећати на место из ког потичу.
Разговор са Миланом С. Марковићем потврђује да у млађој генерацији српских песника постоји снажна потреба да се савремени живот не гради насупрот традицији, већ на њеним најбољим вредностима. Његова поезија остаје окренута породици, завичају и духовном наслеђу, тражећи у њима не прошлост већ ослонац за будућност.
