Слушајмо своје срце пре него што отворимо уста
Пише: Неда Гаврић
Главни и одговорни уредник
Наши стари су нас учили да право богатство једног домаћинства није у ономе што се може пребројати, већ у ономе што се не може измерити. У томе да из те куће изађу људи чиста образа, мирне савести и благе речи; људи чија вера није остајала само на уснама, него се препознавала у сваком делу, у свакој жртви и у сваком сусрету са ближњим.
Реч јесте велики дар, али и велика одговорност. Господ нам није дао уста само да говоримо, него и уши да чујемо оно што смо изговорили. Ко не слуша сопствене речи, тешко ће чути глас своје савести. А када савест утихне, човек полако почиње да губи оно најдрагоценије – присуство Бога у свом срцу.
Зато су нас наши стари учили да није свака истина за сваки тренутак и да није свака реч корисна, иако је истинита. Мудрост није у томе да се каже све што се мисли, већ да се изговори само оно што доноси мир, истину и љубав. Реч изговорена у гневу може оставити рану која траје годинама, док једна блага реч често учини више него стотину силовитих расправа.
Па ипак, Господ у својој неизмерној милости није оставио човека без наде. Када би памтио сваку нашу ружну и непромишљену реч онако како их људи памте, мало ко би од нас могао стати пред Њега. Зато нам је даровао покајање – не да бисмо олако грешили, него да бисмо увек имали пут повратка.
На крају, човек неће остати упамћен по томе колико је земље имао, колико је стекао или колико је оставио иза себе. Памтиће се по томе да ли је био човек коме се веровало, коме се долазило по савет, који је знао да утеши, да опрости и да воли.
Јер право богатство је оно што остаје у људским срцима. А срце у којем станују вера, смирење и љубав вредније је од сваког блага овога света.
Слушајмо своје срце пре него отворимо уста. Пазимо на речи.
