RADOMIR SMILJANIĆ – ČOVEK KOJI JE GLEDAO SVOM VREMENU U OČI
Kultura sećanja: književni portret pisca i čoveka koga smo zvali Raša
Čovek ume ostaviti dublji trag u tuđem pamćenju nego u vremenu koje mu je bilo dato. Njegovo fizičko odsustvo ne prekida prisustvo u našim mislima, rečima i načinu prepoznavanja ljudskih vrednosti. Takvi ljudi kad odu putem nama još uvek nepoznatim, ne stvaraju prazninu, već prostor u kome sećanje nastavlja da razgovara sa nama. Jedan od takvih bio je Radomir Smiljanić, pisac izuzetne stvaralačke energije, čovek širokog intelektualnog horizonta i srca koje je, činilo se, uvek imalo mesta za još jednog čoveka, još jednu ideju, još jednu knjigu koja tek treba da bude napisana.
Zvali smo ga Raša. U tom imenu nije bilo umanjivanja njegovog autoriteta, već nečeg sasvim suprotnog: prisnosti koja se stiče samo sa ljudima čija veličina ne traži rastojanje. Upoznao sam ga među velikim piscima, akademicima i poznavaocima književnosti, u krugu kome je pripadao svojim delom, obrazovanjem i intelektualnim ugledom. Ali ono što je mene, tada mladog stvaraoca, najsnažnije vezalo za njega nije bila slava koju je već stekao, nego njegova sposobnost da se iskreno raduje onome što drugi tek pokušavaju da stvore.
U mladosti sam imao privilegiju da se, zahvaljujući čestim susretima sa profesorom dr Jovanom Raškovićem, nađem u društvu ljudi čija su imena već tada pripadala uglednim krugovima naše intelektualne javnosti. Najčešće sam bio slušalac, mlad čovek koji je tek otkrivao koliko se istina može prepoznati u jednom razgovoru. Ponekad bih postavio pitanje, svestan razlike u godinama i iskustvu, a oni bi me pažljivo saslušali i odgovarali mi sa iskrenim uvažavanjem, kao da sam jedan od njihovih dugogodišnjih sagovornika. Takav odnos mi je mnogo značio.
Među tim ljudima bio je i Raša. Njegova neposrednost nije bila uobičajena ljubaznost iskusnog pisca prema mlađem kolegi. Umeo je da ostane sa mnom i posle zajedničkih razgovora, da govori o mogućnostima koje mlad čovek nosi u sebi, o perspektivi koja se ne dobija na poklon, već se otkriva sopstvenim traganjem. Slušajući ga, nikada nisam imao utisak da preda mnom stoji čovek koji u tuđoj mladosti pokušava da nadoknadi svoje neostvarene iluzije. Naprotiv, osećao sam iskrenu potrebu da ohrabri ono što tek nastaje, ne zahtevajući da to što nastaje liči na njega.
Jednom smo sedeli na terasi hotela „Moskva“ u Beogradu, čekajući zajedničke prijatelje. Ne sećam se svih pojedinosti tog razgovora, ali jednu njegovu rečenicu pamtim kao da je juče izgovorena:
„Ostani svoj i nemoj to dete u sebi da izgubiš, tako ćeš čitavog života biti na tragu kojim korača čovek.“
Nisam tada mogao znati koliko će se ta misao duboko useliti u moje razumevanje sveta. Možda je ni on nije izgovorio sa namerom da ostavi životnu pouku. Veliki ljudi ponekad najdragocenije misli izgovaraju usput, ne sluteći da će ih neko poneti kroz život kao sopstveno duhovno nasleđe.
Danas, kada se osvrnem na godine provedene u pisanju, na pitanja koja sam postavljao sebi i drugima, na neprestano traganje za čovekom u vremenu koje ga sve češće udaljava od njegove prirode, pitam se nije li Raša već tada prepoznao nešto što ja još nisam umeo da imenujem. Možda je u mojoj mladalačkoj radoznalosti video onu iskonsku potrebu da se čovek ne prihvata kao završeno biće, već kao mogućnost koja se neprestano otkriva. Takav čovek nije mogao biti ravnodušan ni prema vremenu u kome je živeo.
Radomir Smiljanić (1934–2019) pripadao je piscima koji su književnost razumevali kao prostor neprestanog preispitivanja stvarnosti. Njegov opus, razgranat kroz romane, pripovetke, drame, satiričnu i politički angažovanu prozu, svedoči o stvaraocu koji nije pristajao da se zadrži u jednom književnom postupku. Menjao je oblike izražavanja, ali je ostajao veran potrebi da razotkriva protivrečnosti ljudskog postojanja. Njegova književnost nije bila utočište od sveta, već mesto njegovog najdubljeg preispitivanja.
Već u ranim delima, među kojima se izdvajaju zbirka pripovedaka „Alkarski dan“ i romani „Vojnikov put“ i „Mirno doba“, prepoznaje se interesovanje za čoveka zatečenog u okolnostima koje ne može u potpunosti da razume niti da njima upravlja. Predrag Palavestra je, prema svedočanstvu Darinke Vučinić, u njegovoj prozi prepoznao postupak „neutralne temporalnosti“ i novu fantastiku. Ta zapažanja upućuju na jednu od bitnih osobina Smiljanićevog pripovedanja: vreme nije samo hronološki okvir zbivanja, već prostor u kome se čovekova sudbina ponavlja, preobražava i otkriva u različitim oblicima.
Posebno mesto u njegovom stvaralaštvu pripada trilogiji o Hegelu Miliradoviću, koju čine romani „Neko je oklevetao Hegela“, „U Andima Hegelovo telo“ i „Bekstvo na Helgoland“. U tom romanesknom svetu Smiljanićeva satira dostiže osobenu zrelost. Njegov Hegel nije samo književni junak, već figura kroz koju se preispituju ljudska uverenja, društvene zablude i istorijski apsurdi. Groteska tu nije dekorativni postupak, nego način da se stvarnost prikaže u njenoj protivrečnosti, često ubedljivije nego što bi to bilo moguće strogim realističkim opisom. Možda se upravo u tom stvaralačkom odnosu prema apsurdu najbolje ogleda jedna Rašina misao, koju je, prema svedočenju njegove supruge, često izgovarao: „Naš trud je uzaludan, ali će dati ploda.“ U toj prividnoj protivrečnosti sadržana je čitava filozofija stvaralačkog otpora: čovek može biti svestan uzaludnosti sopstvenih nastojanja u vremenu koje mu je dato, a ipak verovati da će njihov smisao biti prepoznat u vremenu koje dolazi. Tako i Smiljanićev Hegel, u svojoj grotesknoj borbi sa svetom, postaje više od satiričnog junaka – postaje svedočanstvo o čovekovoj potrebi da istraje čak i onda kada mu stvarnost ne obećava pobedu.
Akademik Nikola Milošević u oceni koju prenosi Darinka Vučinić ističe jedinstvenost ove trilogije u srpskoj satiričnoj književnosti, posebno izdvajajući roman „U Andima Hegelovo telo“. Takvo kritičko priznanje nije značajno samo kao potvrda književnog ugleda. Ono ukazuje na činjenicu da je Smiljanić razvio prepoznatljiv umetnički postupak u kome se humor, fantastika, filozofska sumnja i tragikomika prožimaju u složenu sliku sveta.
U tom pogledu razumljiva su i poređenja sa Servantesom i Sviftom, koja se pojavljuju u kritičkim osvrtima na njegovo delo. Ne zato što bi svaki satiričar morao imati svog velikog prethodnika, već zato što je Smiljanić, poput tih pisaca, umeo da čovekove zablude prikaže kao nešto istovremeno smešno i tragično. Njegov smeh nije bio bezazlen. Iza njega se često nalazilo pitanje koje je ostajalo otvoreno i onda kada bi se čitalac prestao smejati.
Satira je, uostalom, jedan od najsloženijih oblika književne odgovornosti. Ona mora da prepozna ono što je u stvarnosti izopačeno, ali i da sačuva dovoljno ljubavi prema čoveku da ga ne poistoveti sa njegovim slabostima. U tome vidim jednu od važnih osobenosti Rašinog stvaralaštva. On je umeo da bude oštar prema društvenim pojavama, ponekad nemilosrdan prema političkim i ideološkim zabludama, ali njegova potreba da piše nije proizlazila samo iz osude. U njoj je postojala i vera da čovek zaslužuje bolji svet od onoga koji je sam sebi stvorio. Ta vera nije bila lišena ličnog bola.
U svom ogledu „Velikom otadžbinskom piscu Radomiru Smiljaniću“ Katarina Kostić donosi potresno svedočanstvo o stradanju njegovog oca Uglješe Smiljanića, kompozitora i profesora muzike u Bijeljini, koji je, prema Radomirovom kazivanju, sa članovima crkvenog hora odveden u Jasenovac i ubijen. U središtu tog sećanja nalazi se kantata „Sloboda“, koju je Uglješa komponovao 1941. godine. Sam njen naslov, u vremenu kada je sloboda postajala opasna reč, dobija tragičnu simboliku.
Takva porodična istorija ne može se jednostavno odvojiti od kasnijeg stvaralačkog i javnog opredeljenja pisca. Ipak, bilo bi pogrešno čitav Smiljanićev književni svet svesti na jednu tragediju, ma koliko ona bila duboka. Njegova proza imala je daleko širi raspon. Ali u tom porodičnom iskustvu moguće je prepoznati jedan od izvora njegove osetljivosti prema istorijskom nasilju, nepravdi i stradanju nedužnih. Čovek koji je u porodičnom pamćenju nosio takvo iskustvo nije mogao lako prihvatiti ravnodušnost kao životni stav. Smiljanić je zato često ulazio u javne polemike, suprotstavljao se političkim tumačenjima koja je smatrao nepravednim i nastojao da književnost učini učesnikom društvenih rasprava. Njegovo opredeljenje za politički roman bilo je deo tog uverenja.
„Za totalnu stvarnost, totalna književnost“, govorio je, prema svedočanstvu Katarine Kostić.
U toj formulaciji sadržana je njegova potreba da književnost ne ostane zatvorena u estetsku samodovoljnost. On je želeo da ona zahvati celinu života, uključujući njegove najneprijatnije i najprotivrečnije pojave. Može se raspravljati o dometima takvog književnog programa, o granicama političkog angažmana i opasnosti da neposredna ideološka poruka potisne umetničku složenost. Ali se ne može zanemariti njegovo uverenje da pisac ima pravo da bude svedok i kritičar sopstvenog vremena. Raša je to pravo koristio bez mnogo obzira prema udobnosti koju donosi ćutanje.
Njegovi romani „Požar na Trgu Marksa i Engelsa“, „Kako uništiti Beograd“, „Target“ i druga dela politički angažovane proze svedoče o nastojanju da se istorijski i društveni lomovi pretvore u književnu građu. Pri tome njegov odnos prema zemlji nije bio odvojen od odnosa prema ljudima koji u njoj žive. Voleo je svoju zemlju, ali je njenu sudbinu posmatrao i kroz stradanja, zablude, slabosti i nade njenih građana.
Takav odnos prema stvarnosti nosio je i neizbežne protivrečnosti. Pisac koji neposredno učestvuje u političkim raspravama rizikuje da njegove knjige budu čitane isključivo kroz stavove koje je zastupao. Međutim, književno delo zaslužuje i drugačiju vrstu pažnje. Ono mora biti posmatrano kroz jezik, kompoziciju, karakterizaciju, umetničku uverljivost i sposobnost da prevaziđe neposredni povod svog nastanka. Upravo tu se otvara prostor za nova čitanja Smiljanićevog opusa, oslobođena i nekritičkog veličanja i olakog odbacivanja.
Ne treba zaboraviti ni njegov dramski rad. Dela „Ubistvo u kafani Dardaneli“, „Isidore, gde si“, „Slučaj šampiona“ i „Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić“ pokazuju da se njegova pripovedačka imaginacija uspešno kretala i pozorišnim prostorom. Na sceni je njegova sklonost ka tragikomičnom dobijala neposrednu ljudsku dimenziju. Ono što u romanu može biti unutrašnji monolog, na pozornici postaje sukob glasova, karaktera i životnih uverenja. A Smiljanić je, sudeći i po svedočanstvima savremenika, bio čovek kome je govorena reč prirodno pripadala.
Katarina Kostić je zabeležila da je Raša gotovo podjednako stvarao govoreći i pišući. Ta njena misao otkriva nešto što bibliografija ne može pokazati. Za njega književnost nije počinjala tek kada sedne za radni sto. Ona je trajala i u razgovoru, u raspravi, u javnom nastupu, u neposrednom susretu sa drugim čovekom. Njegova reč nije bila samo sredstvo saopštavanja već oblik misaonog delovanja.
U tom svetlu posebno razumem i sopstvene susrete sa njim. Raša nije morao da se priprema za razgovor o književnosti. On je u njemu već živeo. Nije bilo potrebno postaviti mu svečano pitanje da bi se otvorio prostor za ozbiljnu misao. Ponekad je bilo dovoljno sedeti s njim, slušati ga i dopustiti da razgovor pronađe sopstveni tok.
Ali postoji još jedna dimenzija njegovog delovanja koja zaslužuje pažnju. Radomir Smiljanić nije bio samo stvaralac sopstvenih knjiga, nego i čovek koji je nastojao da drugima otvori prostor za stvaranje. Osnivanje nezavisne zajednice pisaca „Zapis“ i njegovo učešće u osnivanju Akademije „Ivo Andrić“, o čemu piše Darinka Vučinić, svedoče o organizacionoj i kulturnoj energiji koja je prevazilazila lične književne ambicije.
Upravo tu vidim vezu između javnog delovanja i Raše koga sam poznavao. Nije dovoljno govoriti o budućnosti književnosti ako se ne prepoznaju ljudi koji tu budućnost tek treba da stvaraju. Nije dovoljno braniti vrednost pisane reči ako se ne ohrabruje ruka koja prvi put pokušava da je uobliči.
Raša je, u mom iskustvu, razumeo tu jednostavnu, ali često zanemarenu istinu.
Nije svako ko je napisao velike knjige spreman da se raduje tuđoj rečenici. Postoje stvaraoci koji sopstveni ugled doživljavaju kao prostor koji moraju braniti od drugih. Raša nije ostavljao takav utisak. Njegova potreba da mladog čoveka ohrabri, da ga predstavi drugima i ukaže na njegove mogućnosti govorila je o jednoj drugačijoj vrsti samopouzdanja. On nije morao umanjivati druge da bi ostao veliki. Možda je upravo zato u mom pamćenju ostao pre svega dobar čovek. To, naravno, ne umanjuje njegov književni značaj. Naprotiv, daje mu ljudsku dimenziju koju ni najtemeljnija kritička studija ne može u potpunosti obuhvatiti. Književna istorija može ustanoviti mesto jednog pisca u razvoju žanra, oceniti njegove stilske postupke, uporediti ga sa prethodnicima i savremenicima. Ali postoji i druga istorija, manje vidljiva, sastavljena od susreta, razgovora, ohrabrenja i reči koje su promenile nečiji život.
U toj istoriji Raša ima svoje mesto.
Kada Darinka Vučinić piše o njemu kao o albatrosu duha, u toj metafori prepoznajem raspon njegove stvaralačke imaginacije. Ali ja bih toj slici dodao još jednu: čovek koji je umeo da leti visoko nije zaboravljao one koji su tek učili da rašire krila.
Tako se u mom sećanju spajaju dve naizgled različite predstave o Radomiru Smiljaniću. Jedna je slika pisca koji se bez ustezanja suprotstavljao svom vremenu, koji je umeo da bude oštar, sarkastičan i nepomirljiv. Druga je slika čoveka koji strpljivo razgovara sa mladim stvaraocem na terasi beogradskog hotela i savetuje mu da sačuva dete u sebi. U stvari, te dve slike nisu suprotstavljene. Možda je upravo čovek koji je umeo da prepozna surovost sveta najbolje razumeo koliko je važno sačuvati unutrašnju nevinost, sposobnost čuđenja i veru u mogućnost drugačijeg života.
Rašin savet danas razumem i kao jednu vrstu nenapisane poetike. Ostati svoj ne znači ostati nepromenjen. Naprotiv, čovek se mora razvijati, učiti, preispitivati i ponekad napuštati uverenja koja su mu nekada izgledala neprikosnovena. Ali u svim tim promenama postoji nešto što ne bi trebalo izgubiti: sposobnost da se svet posmatra sopstvenim očima i da se u drugom čoveku prepozna biće dostojno pažnje.
Dete koje je Raša pominjao nije bilo simbol nezrelosti. Ono je bilo mogućnost da čovek, uprkos godinama i iskustvu, ostane otvoren prema životu. A možda je i sam Raša upravo to dete nosio u sebi. Kako bi inače uspevao da iznova izmišlja svetove, da se sa toliko stvaralačke energije suprotstavlja apsurdu, da u tragičnom pronalazi komično, a u komičnom prepoznaje dubinu ljudske nesreće? Mašta koja ne pristaje na konačnost sveta ima nešto od detinjeg uverenja da stvarnost nikada nije jedina mogućnost. Zato mi se čini da je njegova književnost, uprkos svojoj oštrini, sačuvala jedan duboko humanistički impuls. On nije pisao zato što je prestao verovati u čoveka, nego zato što nije mogao pristati na sve ono što čoveka ponižava.
Kultura sećanja počinje upravo u trenutku kada razumemo da jedan ljudski život nije završen samim prestankom njegovog fizičkog trajanja. Ostaju dela, ali ostaju i njihovi odjeci u drugim ljudima. Ostaju rečenice koje su nekome pomogle da istraje, postupci koji su vratili samopouzdanje, razgovori koji su otvorili nove horizonte.
Radomir Smiljanić ostavio je obimno književno delo koje zaslužuje nova izdanja, ozbiljna kritička čitanja i prisustvo u savremenom kulturnom životu. Posebno bi bilo dragoceno da se njegova satirična proza ponovo predstavi mlađim generacijama, ne kao zatvoreno poglavlje književne prošlosti, već kao umetnički prostor u kome se mogu prepoznati i protivrečnosti današnjeg sveta.
Jer apsurd nije nestao sa vremenom o kome je Raša pisao. Promenio je oblike, jezik i sredstva kojima se predstavlja, ali je ostao prisutan u ljudskim odnosima, društvenim mehanizmima i političkim uverenjima. Zato književnost koja ume da ga razotkrije ne gubi nužno svoju vrednost kada prođe istorijski trenutak njenog nastanka.
Međutim, kultura sećanja ne može se svesti samo na ponovno štampanje knjiga i obeležavanje godišnjica. Ona podrazumeva živ odnos prema nasleđu. Pisca ne čuvamo od zaborava time što njegovo ime povremeno izgovorimo, već time što njegovo delo nastavljamo da čitamo, tumačimo, preispitujemo i uključujemo u razgovor sa sopstvenim vremenom. Sećanje koje ne podstiče misao postepeno postaje ceremonija. A ceremonija, ma koliko svečana bila, ne može zameniti život dela.
Postoji i jedna dublja odgovornost. Kada govorimo o onima koji više nisu među nama, mi istovremeno određujemo kakav odnos želimo da buduće generacije imaju prema nama. Kultura sećanja nije jednosmerna obaveza živih prema mrtvima. Ona je deo neprekidnog ljudskog dogovora da vrednosti, iskustva i duhovna dostignuća ne smeju nestajati samo zato što su njihovi nosioci otišli. U tom smislu, sećanje je jedan od najplemenitijih oblika ljudske solidarnosti.
Kada danas pomislim na Rašu, ne vidim samo police ispunjene njegovim knjigama, književne tribine, pozorišne scene i rasprave u kojima je učestvovao. Vidim i čoveka koji je imao vremena za druge, koji je umeo da se raduje mladalačkoj misli i koji je u svakom novom stvaraocu prepoznavao mogućnost nastavka jednog velikog razgovora. Sećam se njegove dobrote, neposrednosti i one neobične sposobnosti da ljude drži u blizini svog srca. Ponekad mi se činilo da u samom srcu više nema mesta, pa ih je okupljao oko njega, dovoljno blizu da svako oseti njegovu toplinu. I zato ovaj zapis nije samo pokušaj da se jednom značajnom piscu oda priznanje. On je i moj lični dug čoveku koji je u mladosti umeo da me ohrabri, a da mi ne odredi put. Čoveku koji je verovao da stvaralačka samostalnost počinje tamo gde prestaje potreba da ličimo na druge.
Ne znam da li bi Raša danas u mojim knjigama prepoznao onog mladog čoveka sa terase hotela „Moskva“. Voleo bih da verujem da bi ga prepoznao, ne po istim rečima i uverenjima, već po istoj potrebi da traga za čovekom. Možda bi se nasmejao, onako kako se smeju ljudi koji su mnogo videli, mnogo razumeli i ipak nisu izgubili radoznalost. A ja bih mu, posle svih ovih godina, mogao reći da još tragam. Za čovekom, za njegovom suštinom, za onim što nas uprkos svim razlikama i zabludama čini dostojnim života. I da dete u sebi još čuvam. Jer ako živi delo, živ je i njegov stvaralac. A ako u nama nastavi da živi dobrota koju nam je ostavio, onda njegovo prisustvo prevazilazi i granice književnosti.
Raša je zaslužio i jedno i drugo.
U Inđiji 13. oktobra, uoči Presvete Bogorodice pokroviteljke i zaštitnice hrišćanskog roda, ljeta gospodnjeg 2026.
