Мом диду, Сави
Стигао је у гуменим чизмама, дотрајалим панталонама и танкој, црној кошуљи, коју му је августовска јара прилепила на знојава, старачка леђа. ‘Чизма главу чува’ се и овај пут показало као тачно. Те ’95-те, једино је главу сачувао. Све друго страдало је у незапамћеном невремену, какво за својих седамдесет година није доживео. Олуја је опустошила села, штале, куће, винограде, гувна, конобе, успомене… Све што се звало животом.
“У овијем чизметинама станује живот, какав-такав…”, рекао је са одглумљеним осмехом, повлачећи капу ниже, да сакрије очи.
Бројао је дане на брду, изнад града, у ком се скућио са својом женом, сином, снајом и унуцима. Скућио… медју тудјим зидовима, са тудјим стварима, старијим од њега; тудја башта и мотика, наслоњена на ниску шупу. Тудју. Вера, јака попут најљућег ината, да ће се једном вратити на своје, једино је била његова. И сваке ноћи један сан, са увек истим призором – оним, који је упијао у смирај дана, док је са прозора своје куће у малом далматинском селу, разапињао поглед преко таласасте модрине винограда до Динаре са друге стране.
Пет година касније, рекао нам је да је одлучио да се врати.
– ‘Диде, нека те овдје, кога имаш тамо…!?’
– ‘Срце’, рекао је, запечативши разговор.
Поправио је кров, врата, прозоре. Сакупио некакве ствари, очистио бунар. Остварио прекинуту пензију. Онда је дошао по бабу. Отишли су, радујући се као деца. Умро је недуго затим. У својој кући. Миран и спокојан.
Дуго сам стајала крај бунара, у селу без људи, окрећући се око себе, да што више у поглед утиснем. Кад сам кренула, ухватила сам се за кваку од конобе, да проверим је ли закључано. Поглед ми паде на гумене чизме, излизане од кише и сунца, скрајнуте уз ћошак куће. Из једне је, пужући меснатим листовима уз трулу гуму, провиривала разбокорена чуваркућа.
“У овијем чизметинама станује живот, какав-такав…”
Пошла сам низ пут, са осмехом, пијаним од суза.
