ЈОВИЦА ЂУРЂИЋ: КАЛИНА ПУТУЈЕ НА МОРЕ

КАЛИНА ПУТУЈЕ НА МОРЕ

Баш је то лијепо, прелијепо! Као на филму. Много предивних слика које промичу и музика точкова воза који јури. Ријека зелена и бистра, кривудава, оивичена дрвећем које се огледа у њеним брзацима. Онда ливада с пољским цвијећем, кравама које мирно пасу и дјечацима који шутирају лопту. Затим брежуљак с љупком кућицом и дјевојчицом што маше са балкона. Потом тунел, мрак, не видиш ништа, а након тога одједном бљесне сунце. Ево и бакице која у дворишту говори нешто унуцима и дједа на клупици уз пут. Наилази велики воћњак са зрелим бресквама које берачи беру, па густа шума која се пење небу под облаке. И онда писак воза, станица са отправником у ставу мирно, с црвном капом и палицом високо подигнутом у десној руци. Шкрипа кочница и воз стаје.  Нови путници ужурбано улазе у вагоне.

            Калина с родитељима путује на море. Тата подиже главу с новина, гледа на перон с путницима, а мама већ одавно увелико дријема.

            – Је л’ слободно?

            – Јесте.

            У купе улази дјечак с мамом. Подижу торбе и заузимају мјеста.

            – Ја бих до прозора – каже дјечак.

            Калинин тата се осмјехује, милује га по коси и уступа му мјесто до прозора. Воз креће и сада дјечак, као и Калина, гледа кроз прозор тај чаробни филм.

            Не говоре ништа. Ниједно. А радо би. Желе то, али не знају како да почну. Ћуте. И гледају напоље. Дуго. Упорно.

            Воз прелази ријеку и улази у зрела поља. У даљини се виде благо заобљени врхови планина и сунце које се примиче највишем врху.

            Калина би рекла:

            „Како су лијепа ова поља и планина у даљини”, али не каже ништа. Ријечи су тако тешке, стиснуте, не откидају се, не излазе. Остају у устима као латице на цвијету.

            Дјечак би, док је стидљиво и крадомице гледа испод разбарушеног чуперка, да каже:

            „Ова ливада је као цртанка; сва шарена, с милион боја.” Али ни он не каже ништа. Ни сам не зна зашто, али нешто га спречава да проговори, а тако би то желио.

            Калина би још додала:

            „Дан је при крају. Ускоро ће вече… Ја путујем на море, а ти?” Али, ништа. Ни ријеч да прозбори.

            Дјечак који гледа кроз прозор и криви врат, одједном би да упозори:

            „Управо смо прошли дворац. Он је веома познат. О њему смо учили у школи.”

            Опет ништа. Ћути. Као заливен. Као риба.

            Калина се сада љути. На дјечака колико и на себе. Она тако брбљива, која не затвара уста и када треба и не треба, права воденица поточара, меље ли меље, одједном не може ни ријеч да проговори. Шта је то сада? Као да је заборавила властити језик. Попапала маца.

            Дјечак би тако желио да сазна њено име, јер му се дјевојчица много свиђа.

            И Калина би вољела да сазна како се он зове.

„Има тако лијепе очи и косу”, мисли. „И дјелује уредно и васпитано. Сигурно је мојих година. Можда иде у исти разред…”

            А воз јури и клопара: кло , кло, кло… и сиреном поздравља ведар дан, шуме и пољане: ту, туууууу… тууу…

            „Баш си лијепа!”, само што не прокуља из дјечака. Али, то се не би усудио да каже и да су сами, због себе, ње, а нарочито сада због свих у купеу. Можда би било примјереније обично:

            „Ја сам Данило, добар сам ученик, најбољи сам из књижевности, имам пса Лакија, моја мама је Ана, путујемо код ујака и ускоро ћу морати да изађем…” Цијела бујица која никако да потече. Опет ништа, ништа, ништа…

            А воз јури и клопара: кло, кло, кло… Од јаког писка одзвањају околна брда и долине.

            Сада се дјечак врпољи и не зна шта би са собом. Сједиште му је тврдо, врућина му обузима чело, помало је сметен и невјешт. Гледа дјевојчицу и у том часу њихови се погледи сусрећу. Калина се чаробно осмјехује. Њене очи сијају и управо се чини да ће нешто да каже. Али све се завршава на томе. Њене руке остају скрштене у крилу на прелијепој љетној хаљиници док јој он узвраћа осмијех, стидљив и чист као дјечија душа.

            И опет обоје гледају кроз прозор, и не виде сада ништа, и не чују ништа, и не знају гдје су и зашто су им се ријечи скамениле.

            А воз јури и јури. Промичу поља, брда, насеља, ријеке и све одјекује од његовог веселог писка.

            „Кад би ми само рекла своје име. Или још боље, кад би ми дала свој мејл или број мобилног…”

            „Можда и он путује на море. Можда и у исти град, на исту плажу…”, нада се Калина и опет га гледа крадомице и љубопитљиво. Сада више његову лијепу мајицу него лице, скрећући поглед да он не примијети.

            – Путујете далеко? – пита одједном његова мама.

            – На море – одговара њен тата и објашњава куда, у које мјесто, на коју плажу и тако све то.

            „Ау!!!”, ужаснуто и грозничаво размишља дјечак. „Па они иду даље.”

            – Ми излазимо ускоро. Идемо код мог брата. Он живи… – наставља његова мама.

            „Ау!!!”, сад помало панично у себи размишља Калина. „Баш ми је жао. Па ми се нећемо упознати. ”

            Разговарају његова мама и тата, лако, о свему, осмјехују се, као да се познају сто година. Још ће рођаци постати.

            Не чују то Калина и Данило, они и даље никако да преломе ни једну једину ријеч.

            А онда, док гледају како Сунце у даљини просипа румене зраке низ неку планину и злати ријеку, ливаде и пут који благо кривуда, одједном, авај, пуца филм:

            – Устај, чупавко! – тргне их глас његове маме која већ скида торбе с полице. – Овдје се растајемо – каже уз осмијех њеном тати.

            Дјечак невољно, као да се буди из слатког сна, устаје, а најрадије не би. Он би да остане, па макар ћутао све до мора, само да гледа ту љупку дјевојчицу у прекрасној мекој хаљиници боје меда.

            – До виђења и срећан пут! – звучи некако нестварно.

            И дјечак је већ тренутак касније на перону с мамом. Стоји непомичан, укипљен, с погледом залијепљеним за прозор купеа. Воз неумољиво брзо креће. Дјечак стидљиво подиже руку и маше. Лагано, помало укочено, тужно.

            Калина се подиже на прсте, смијеши и убрзано маше, маше и маше, кривећи свој слатки врат и главицу као птичица, да би га што дуже гледала.

            Отац се загонетно и с љубављу осмјехује док она сједајући обара поглед, као да је ухваћена у неком гријеху, у нечему недозвољеном.

            – Гдје смо? – трљајући очи пита мајка која је преспавала ову малу драму.

            – Добро јутро! – каже отац.

            А тек пада топло љетно вече.