ZORKA ČORDAŠEVIĆ: ŠKOLSKI RASPUST

 MOCA

Malo bucmast, blagoga pogleda,

uvijek kosu češljao na stranu,

sem zakrpe na trošnom kaputu

nisi mog´o da mu nađeš manu.

Košulja mu uvijek čista bila,

i patike koje nisu Najke –

rodbina se s njime ponosila

najstariji bio je u majke.

Momo mu je pravo ime bilo,

a iz milja zvali smo ga Moca,

svo ga selo zbog toga žalilo

što je rano ostao bez oca.

Iz škole je pravo iš´o kući

da bi majci činio po volji,

sve poslove u polju radio

u razredu učenik najbolji.

Drugovi mu na tom zavidili

pa kad god bi za to našli zgodu,

rugali se kako bijedan hoda

kako ne zna s njima pratiti modu.

Zbog toga je često tužan bio

na odmoru nije se igrao,

često suze u očima krio,

i rukavom košulje brisao.

Ne znam šta je, plemenitost neka

iz srca mu i duše zračila,

dok ga druga djeca preziraše

ja sam često s Mocom se družila.

Jednog dana dok smo išli kući

suznog oka rek’o mi je Moca:

„Možda i ja nosio bih Najke

kad bi živog imao svog oca“.

UKRADENO   DJETINjSTVO

Školski je raspust, evo na pragu

u glavi misli ni malo lake,

tata se sprema, hoće na more,

ja bih na selo kod moje bake.

A moja mama ne voli žege

ona bi opet u planine rado,

ja bih kod bake na selo kren’o

da sviram frulu i čuvam stado.

Već su mi davno na izbor dali

između Alpi, Rodosa, Nice,

ja bih kod bake u selo lijepo

sa drugom djecom da hvatam svice.

Baka me s vrućom pogačom čeka

a strina čuva slatko od dunja,

striko mi sedla Alata svoga

da poljem jašem, jurim ko munja.

Ujna  mi štrudlu sa makom pravi

a ujko kupio pecaljku novu,

tamo su moji korijeni dragi,

svi mi se raduju i svi me zovu.

A mene niko ne pita ništa

šta ja to volim, šta mi je želja,

dosta mi ove tuđine hladne –

željan sam bake i njenog sela.

Dosta mi ovog prljavog grada

asfalta vrelog, tramvajske škripe,

đedovog praga željna mi duša

zelenih polja, mirisne lipe.

Stalno mi prijete ; „Ti još si mali

ne može tako , hoću i neću“.

Noćas sam moju sanjao baku

na grobu đedu palimo svijeću.

Zašto mi moje djetinjstvo kradu?

Stalno se pitam i to me boli,

kad znam da baka željno me čeka

od svih na svijetu, najviše voli.

Nemoćan sad sam, čekati moram.

Molim te bako, strpi se i ti.

Kad budem velik´  tebi ću doći,

na selu s tobom zauvijek biti.

ŠKOLSKI RASPUST

Iz Frankfurta doš’o Voja

školski raspust da provede,

u Modranu , malom selu

kod Vojina svoga djede.

Da od buke odmori se,

da promjeni boju licu,

a sreća ga podarila

sreo Jelu čobanicu.

Svako jutro rosu gazi

na ispašu tjera stado,

za Frankfurtom i ne mari

na selu bi ost´o rado.

Školski raspust već pri kraju

rastanak se bliži s mukom,

sad za Jelom plače Voja,

djeda plače za unukom.