Међу разбацаним папирима
(Тра ле царте спарсе)
Тамо у бескрајном оклевању времена
живе ствари као разбијене кутије,
оклева на прагу дан као и јуче
чекајући да обуче боје вечери.
Тамо, где се речи мешају у водама
мученим самоубиством ишчекивања,
још увек преживљава белина невољене
зоре, док лебде фрагменти
лебдећег ваздуха, као зрна разбацана узалуд.
Тамо у скривеним угловима жеђ налази мир
и сурова истрага на кожи зауставља се
на тананим прозирностима крхког сећања.
Мали сигнали светле на махове, без престанка,
као тамни несташни и неочекивани вилењаци.
И управо тамо су нашле уточиште љубичице,
лаке као трске изложене повијању
Хроноса док сурови богови таласају
мекан и свиленкаст ваздух у игри улога.
Латице од меког баршуна скривају се уплашене
међу страницама књига отворених случајно
запосленим и уморним прстима, тражећи
јасне и једноставне успомене међу разбацаним папирима.
Без шума
(Сенза фар руморе)
Има дана пуних празнина
које треба испунити као суве посуде,
тражећи узалуд изворе непресушне лепоте,
дана начетих црвоточином, фаличних већ при рађању
који узалуд пипају несигурно тло,
чекајући потрес.
То су танани дани крхког сећања
као филигран изложен ветру,
дани усамљени као светионици међу таласима,
и чамци око њих, чекајући потрошене бљеске.
Дај ми руку, води ме тамо где се светлост
меша са ружичастом зором,
тамо где се назире зора
обучена у меку и измаклу свилу.
Тражим тај дан, доносиоца обећања
повезаних изванредним концем, руке
млатарају по мекој обојеној тканини
прате тајанствене везове међу стварима
док се кожа мења као што се полако мења
ветар, тихо, без прављења шума.
На отвореном мору
(А маре аперто)
Има стена на линији хоризонта
и погледа изгубљених над непознатим понором,
има трагова и знакова под небом
и раширених руку ка далекој Африци.
Стижу људи и терети бола,
беже тела обележена олујама
и излази сунце над ранама и ожиљцима
ако Бог подари хаљине и тканине милосрђа.
На црвеном мору непознате тишине
снопови беле светлости тамо, са истока,
као Пенелопа обучена на олтару
пена чека да се уда за поморце.
Руке које прате море и његове таласе,
вода која спаја обале постојања
прободене једнаком и истом патњом.
Лети једна мисао, свитац у мраку,
ја сам лептир крхке емпатије
као вилењак поскакујем међу лишћем,
ја сам вилин коњиц слободан у ваздуху.
И носим одећу непознате пловидбенице
медитеранска есенција тајне
и моје приче приповедају о данима
и о створењима која спавају на морском дну.
сто за Секцију необјављене поезије.
БИОГРАФИЈА АУТОРКЕ
Луциа Ло Бианцо је рођена 27. маја 1965. године у Палерму. Дипломирала је стране језике и књижевност са специјализацијом за енглески језик. Од 1993. године предаје енглески језик и књижевност у средњој школи. Од 2002. до 2007. године такође држи катедру за енглески језик и превођење на Универзитету у Палерму. Године 2009. на Универзитету Леедс Метрополитан стиче титулу Мастер оф Артс ин Профессионал Девелопмент фор Лангуаге Едуцатион. Њено писање је у последње време попримило специфичнију социјалну црту, бавећи се темама као што су миграције и насиље над женама. Недавно је писала о рату и његовим последицама, а многи њени текстови су награђивани и сматрани снажном метафором рата. Године 2020. постаје суоснивачица WикиПоесиа, академик Удружења Ил Цонвивио и Академик Сицилије. Дана 9. новембра 2021. године примила је Настро ди Мерито (Траку заслуга) за освајање првог места на ранг-листи WикиПоесиа. Додељене су јој следеће награде за животно дело (Преми Алла Царриера): Награда „Алда Мерини” у Имоли (БО), Међународна награда „Царитà è Донарси”, Награда „Инцонтри (ди)Верси” – Фусцалдо Циттà Цултура и на 16. издању Међународног песничког конкурса Награда „С. Антонио Абате – Цлара Руссо”. Редовни је члан бројних културних удружења. О њој су писали Францесца Луззио, Гиусеппе Багнасцо, Габриелла Маггио, Марина Пратици, Родолфо Ветторелло, Лиа Бронзи, Адалпина Фабра Бигнарделли, Луциано Гиованнини и Ида Рамполла дел Тиндаро.
Објавила је девет збирки поезије, неколико антологија, две збирке приповедака и два романа:
- „Ле Али аи Пиеди” (2013);
- „Ун лонго виаггио” у збирци: Пароле ин Фуга – Поети дел Нуово милленнио а Цонфронто (2014);
- „Ил Фаро” (2015);
- „Ил Силензио дел Темпо” (2017);
- „Соно уна Барца” (2021), Царта е пенна ед. Торино;
- „Цоме уна Либеллула” (2021) Монтедит Ед. Мелегнано (МИ);
- „Е плана станца сулла рива” (2022), Хелицон, Ареззо;
- „Соно Оццхи Сцомпарси дентро ил буио” (2023), Канага Ед., Арцоре (МИ);
- „Цанто делла терра” (2024), Даимон Ед., Л’Аqуила;
- „Ле донне ло дицоно” (2021), Сwанбоок Ед.;
- „Дове гли ангели цамминано ди нотте” (2022), Сwанбоок Ед;
- „Стелле рибелли” (2024), ВЈ Ед. Милано;
- „Дорме ил гиганте” (2025), Ла Буссола Ед. Рома.
За своје бројне песме и приче добила је неколико стотина књижевних награда у Европи и Италији и једна је од најнаграђиванијих италијанских књижевница.
