VELIKA CRVENKAPICA
Bila jedna devojčica koja je nosila crvenu kapicu i koju su zbog toga svi zvali Crvenkapica. Počinjala je priču maštovita Dada obraćajući se svojoj mlađoj radoznaloj sestri Ivi.
Ali, ona je bila velika i hrabra kao najhrabriji tata. Vukovi, šume i drugi bakrači za nju nisu bili ništa. Jednoga dana mama nije stigla da baki odnese doručak jer su je rano zvali na posao. Baka je živela u šumi i bila je bolesna. Mama je zamolila Crvenkapicu da ode do bake. Znajući da je ona hrabra, mama je nije mnogo upozoravala, samo joj reče:
„Nemoj se mnogo zadržavati u šumi i praviti probleme sirotim vukovima“.
„Neću, mamice!“ – odgovori Crvenkapica, a mama ode na posao bezbrižno.
Pošto je doručkovala i pogledala „Program za decu“ i „Crtani film“, ona uze torbu sa bakinim doručkom i krenu ka šumi. Znala je da je baka s nestrpljenjem očekuje, ali ipak svrati s puta da potraži neku jagodu. Jedna po jedna i eto ti posla. Odjednom se začu: kvrc, kvrc, neki oprezni koraci joj se približiše. Crvenkapica se trže. Šta je to sad. Nije valjda ona matora vučina krenula da je traži. Ona ponovo oslušnu, ali se ništa ne začu. Osvrte se oko sebe i krenu. Seti se bake i zabrinu se. A, šta ako onaj glupi vuk krene ka bakinoj kući? Šta ako je, ne daj Bože, proguta kao u pravoj priči o Crvenkapi. Taman posla, pa on zna kakvu unuku ima baka, ne bi se usudio. Ne bi, sigurno.
Krenu ona sve sigurnija da je sa bakom u redu i zapeva da je svi stanovnici šume čuju: „Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za groš“, vuka se ne bojim ja, trala la, trala la“.
Odjednom opet začu ono poznato: kvrc, kvrc.
Kad eto ti vuka, bojažljivo stupi pred nju i započe svoj pozdravni govor:
„Ljubim ruke, prelepoj, neustrašivoj dami. Čast mi je pozdraviti najhrabriju unuku sa crvenom kapicom“.
I još bi on blebetao da ga velika Crvenkapica ne prekide grubo:
„Mani vuče, prazne priče. Gde si se to uputio. Prvo da mi podneseš izveštaj o mojoj baki. Jesu li joj sve koze na broju, naočare na nosu, knjiga na stolu. Ukratko, je li moja baka u svom krevetu ili u tvom stomaku. Brzo, istinu na sunce ili si gotov po kratkom postupku. Ti znaš da sa mnom nema šale. Nisam ti ja tamo neka Crvenkapa
iz bajke, pa da ti mene uplašiš. A, ne prošla su ta vremena. Ja sam ti ko „Atomski mrav“, je l’ znaš šta je to. Gledaš li ti uopšte televiziju. Ala si ti zaostao i neobrazovan. Evo, vidiš, ako hoću malim prstom mogu da te odgurnem pa da padneš čak iza bakine kuće. Nego šta! Šta si se upodobio. Kaži mi šta je s bakom?“
„Ništa loše. Majke mi, Romulove i Remove, baka ti je k’o grom. Eno je upravo pije čaj od bokvice koji sam joj ja lično skuvao. Dvorište sam joj počistio od veverica i zečeva, košnice zaštitio od lisica a medvede sam oterao od krušaka. I eto ona me poslala da te sretnem i donesem te na leđima da se ne umoriš.“
„Bravo, vučiću, Sve si bolji. Tako i treba. Znaš da je vas vukova sve manje i ako želite da opstanete, morate nas ljude prihvatiti kao prijatelje i mi vas onda nećemo loviti, niti zatvarati u zoološkom vrtu. Hajde, dakle, sagni se, kad si rešio.
I, Velika Crvenkapica skoči na vukova leđa i pohvali ga za poslušnost, a njemu od ponosa uši porastoše do neba.
„ A, šta je bilo na kraju priče“, s nestrpljenjem upita Iva.
„E, svaka priča ima tužan ili veseo kraj. Bolje je da bude veseo. Naš vuk se stvarno proslavio. Odneo je Veliku Crvenkapicu kod bake, skuvao im čaj, oprao šoljice i dok su one ćaskale on je otišao do one reke u koju su nekada bacili njegovog pra pra pretka sa stomakom punim kamenja, da ulovi ribu za ručak. Pomislivši na tužnu sudbinu svog dalekog dede on zadovoljno promrsi: „ Tako je to, prijatelju, vremena se menjaju, ili kako je neki njihov (čovekov) pisac rekao: ” tko bi gori, sad je doli“.
