БАЊА ЛУКА: Разговор са књижевницом Надом Голић
Разговарала: Неда Гаврић
Главни и одговорни уредник
Колико су искуство одласка из места рођења и живот у дијаспори утицали на теме и тон Вашег писања?
Човјек може промијенити државу, мјесто рођења и навике, али никада не може избрисати оно што га је обликовало: матерњи језик, одрастање у родном граду и емоције са којима је растао.
Живот у дијаспори дао ми је могућност да свијет посматрам из два угла. Једним дијелом припадам земљи из које сам отишла, а другим земљи у којој сам наставила живјети. Моје писање догађа се управо у том распону између двије земље и двије културе.
Холанђанима желим приближити Босну, а Босни људе и културу Холандије. Мислим да се те различитости лијепо преплићу у мени и у мојим дјелима, јер из обје земље носим оно најљепше, најдубље и најзанимљивије.
Управо из тог распона настају многе моје теме: одлазак, припадање, трагање за коријенима, мајчинство, сјећање, љубав, нада и питање колико човјеку треба снаге да у туђој земљи поново изгради себе, а да се не изгуби у маси и да остане човјек у најширем смислу те ријечи.
Ваш роман „Хооп доет левен“ написан је на холандском језику – како је изгледао процес писања на језику који није Ваш матерњи?
Мој први роман, „Хооп доет левен“, написан је на холандском језику. То је моја аутобиографија и књига у којој највише има мене, мог живота, мог одласка, мојих борби и нових почетака.
Холандски није мој матерњи језик, али је временом постао језик мог свакодневног живота. Ипак, морам рећи да је једно научити страни језик и течно га говорити, а нешто сасвим друго писати на том језику књижевно. У обичном говору важно је да нас човјек разумије. У књижевности то није довољно. Ријеч мора да понесе човјека, његов страх, љубав, срам, понос, бол, оно што каже и оно што прешути.
За мене је писање „Хооп доет левен“ било управо то: доказ да сам успјела не само савладати језик, него на њему проговорити о најдубљим емоцијама. Када можете своју бол, наду, мајчинство, страх и снагу пренијети на језику који није ваш матерњи, онда тај језик више није само средство споразумијевања. Он постаје дио вашег унутрашњег свијета.
Шта Вас је инспирисало да „Приче из моје баште“ напишете на матерњем језику и колико Вам је то било емотивно искуство?
„Приче из моје баште“ су превод и проширено издање књиге „Хооп доет левен“. У њој је моја аутобиографска прича добила свој други живот на матерњем језику, обогаћена са још три истините приче жена које су имале потребу да отворе душу и подијеле дио свог животног искуства.
За мене је та књига била много више од превода. Била је дуг мојим родитељима, мом поријеклу и језику на којем су настала моја прва сјећања. Матерњи језик памти оно што ниједан други језик не може: дјетињство, родитељску кућу, очеву хармонику, мајчине руке, прве страхове, одлазак и све оно што човјек понесе са собом када мора кренути даље.
Било је веома емотивно вратити властиту животну причу језику који сам научила од своје мајке. Као да сам поново прошла кроз свој живот, али овај пут ријечима које су ми најближе души. У тој књизи има рата, бола, мајчинства, одласка и самоће, али изнад свега има мене.
Књиге попут „Дневник моје мајке“ и „Огледало моје душе“ носе личну и интроспективну ноту – колико је у њима аутобиографског?
„Дневник моје мајке“ није моја биографија, нити прича о мојој мајци. То је роман настао из једне снажне животне приче коју сам књижевно обликовала. У средишту романа је Лидија, жена, њена љубав, њена заробљеност, њена бол и тренутак у којем престаје бити жртва и почиње бирати себе. Мене у тој књизи има само онолико колико писац увијек унесе себе у начин на који разумије туђу судбину.
„Огледало моје душе“ је другачија књига, јер је поезија. Она јесте лична у емоцији, али нису ту написана само моја искуства. Писала сам о осјећањима која су ме дотакла, било да су била моја, било да сам их препознала у другим људима. Зато тај наслов за мене има посебно значење. То није само моје огледало; у њему и други могу препознати дио своје душе, своју љубав, бол, наду, страх и вјеру.
У тој збирци жена има посебно мјесто. Када жена пише о жени, она је не види само као биће које воли и пати, него и као мајку, борца, чувара живота, некога ко носи огромну њежност, али и снагу. У пјесмама се зато појављују нада, љубав, дијете, бол, Бог, срце, слобода, али и брига за човјека и свијет у којем живимо.
Поезија ми је дала простор да оно што се у прози развија кроз догађаје, ликове и судбине, у пјесми кажем кроз чисту емоцију.
Пред Вама су промоције књиге „Вртлози живота“ у Бањој Луци и Градишци – шта за Вас представљају ови сусрети с читаоцима?
Ове промоције за мене имају велику емотивну вриједност. Када књига изађе из мојих руку и дође пред читаоце, тада она почиње свој прави живот. Док пишем, ја сам сама с ликовима, њиховим судбинама, њиховим страховима и истинама. Али када се сретнем с читаоцима, тада видим да ли је та емоција стигла до њих.
Градишка је за мене посебно важна јер је блиска мом поријеклу, мом језику и људима који разумију простор из којег долазим. Бања Лука носи своју културну ширину и радујем се што ће „Вртлози живота“ бити представљени и тамо.
Ти сусрети нису само представљање књиге. То је разговор о животу, о ономе што нас боли, што нас покреће, што нас спашава. Највише ме дотакне када неко послије промоције каже да је у неком лику, реченици или судбини препознао нешто своје. Тада знам да књига више не припада само мени.
Које тематске слојеве романа „Вртлози живота“ бисте посебно издвојили као кључне за разумевање дела?
„Вртлози живота“ има три велика слоја: љубав, криминал и трагање за идентитетом. У средишту је прича о човјеку без идентитета, који је изградио успјех, али не и унутрашњи мир. Један сусрет мијења све. Док љубав доноси наду, околности га воде у свијет тајни, криминала и опасних одлука, гдје свака носи своју цијену. Ово је роман о идентитету, о људима који бјеже: од прошлости, од истине, од себе. Напет и дубоко људски, поставља питање: ко смо ми без маски?
За разлику од романа „Дневник моје мајке“, који носи изразито женску енергију, емоцију и унутрашњи глас жене, у „Вртлозима живота“ жељела сам направити заокрет у свом писању. Хтјела сам погледати свијет из мушког угла, увући се под кожу мушкарцу и открити шта га боли, како воли, чега се плаши и шта је све спреман учинити да дође до истине, или да од ње побјегне.
Нисам жељела створити савршеног јунака, нити човјека који увијек зна шта ради. Армин је мушкарац од крви и меса: успјешан, рањив, снажан и слаб у исто вријеме, човјек који воли, гријеши, посрће, носи своје тајне и на крају мора стати пред оно од чега је најдуже бјежао: пред истину о себи.
Уосталом, сви јунаци у овом роману носе своје личне вртлоге. Једни трагају за истином, други је потискују, трећи покушавају побјећи од онога што их прогања. Управо ти унутрашњи вртлози покрећу њихове одлуке, љубави, падове и повратке себи.
Колико Вам је важна непосредна реакција публике током књижевних промоција у односу на сам процес писања?
Писање и сусрет с публиком за мене су два различита тренутка у животу једне књиге. Док пишем, још нема читаоца предамном. Постоји само прича, ликови и моја потреба да им приђем што искреније.
Сам процес писања тражи много припреме, али у њему има и посебног задовољства. Тада се, на неки начин, мијењам заједно са својим ликовима. Не покушавам их само описати извана, него их разумјети изнутра: како мисле, чега се боје, шта прећуткују, како воле, како се бране и како би заиста говорили да сједе пред нама. Тек када лик почне да говори својим гласом, знам да му могу вјеровати.
Вољела бих да читалац послије моје књиге не остане равнодушан. Да са собом понесе неку емоцију, мисао, питање или одговор који ће га пратити и након посљедње странице. И сама сам у књигама често тражила одговоре, утјеху, поуку или потврду онога што сам дубоко у себи осјећала.
Да ли ове промоције доживљавате и као симболичан повратак културним и емотивним коренима?
Да, доживљавам их управо тако. Након толико година живота у Холандији, сваки повратак језику, књизи и читаоцима на нашим просторима за мене има посебну драж. То није само долазак на промоцију, то је сусрет с драгим људима, мојим емоцијама оним што ме је обликовало. Холандија је земља у којој сам изградила нови живот и на томе сам захвална. Али Босна је остала у мени кроз матерњи језик, кроз прве успомене, кроз људе које сам вољела и кроз све оно што човјек понесе из дјетињства, а то је вјерујте нешто што се никада не може заборавити.
Који градови могу да Вас очекују са промоцијом нове књиге након Бањалуке и Градишке?
У мјесецу јуну планирала сам двије промоције. Прва је у Градишци, граду из којег увијек започињем представљање својих књига, а затим слиједи Бања Лука. Након тога направићу паузу од два мјесеца, због годишњих одмора.
Промоције сигурно настављам у септембру и октобру. Још нисам направила конкретне договоре са промоторима, па не бих унапријед говорила о тачним датумима, али вјерујем да ће међу градовима бити моја Зеница, затим Тузла, Мостар и још нека мјеста.
Као и 2024. године, када сам имала укупно једанаест промоција, вјерујем да ће и ова књига пронаћи свој пут до читалаца у више градова. За сада ми је важно да се достојанствено и лијепо заврше ове двије прве промоције, а послије тога биће довољно времена за нова планирања.
Књига има свој пут, а ја ћу радо ићи тамо гдје осјетим да је читаоци чекају.
Цомментс 1