ЉУБАВ У РАЉАМА КРИМИНАЛА
Нада Голић: Вртлози живота, „Арт принт“, Бањалука, 2026.
Пише: Ранко Павловић
Три су основна обиљежја романа Вртлози живота Наде Голић – љубав, криминал и трагање за идентитетом, подстакнуто снажним емоцијама које се неосјетно са страница интересантног и узбудљивог штива преливају и на читаоца. Љубав може и у неочекиваном тренутку да се јави, на примјер када у такозваној „црвеној улици“ у Амстердаму, кроз стакло у узлогу гледате дјевоју која за новац нуди своје тијело, па да букне у неугасив пламен. Онога који се зналачки и свим силама бори против криминала неочекиван сусрет лако може повући у гротло суптилно обављаних крађа вриједних умјетничких дјела и предмета. Одговоре на питање ко си и шта си не тражи разум у човјеку него инстинкт који зна бити јачи и неуништивији од било које друге манифестације људског бића.
Нада Голић вјешто уводи читаоца у оно што ће га чекати међу корицама књиге коју исписује. Почиње и до краја нарацију исписује мушким гласом, прво младог човјека који стоји пред јавном кућом у главном низоземском граду и у излогу гледа Соњу (чије ћемо име тек касније сазнати) како нестаје у магли. Њен поглед био је поглед жене која „крије тугу већу од живота, али и снагу која пркоси свему“.
Тако започиње прича за коју ће читалац помислити да је само љубавна, посебно кад сазна да је он Армин Сарајлић, одрастао у дому за дјецу без родитељског старања у сарајевском насељу Бјелаве, а она проститутка, стигла на сјевер Европе из Русије. О Соњиној прошлости, о њеном бијегу од руског макроа, сазнаћемо понешто тек у другој половини романа, а за Армина знамо да је још као дјечачић, „домац“, своје име носио „као што се носи нешто туђе и хладно, као камен привезан за врат. Без топлине, без коријена, без значења, јер друго нисам имао“. Њега, дакле, у најранијим годинама почиње да нагриза криза идентитета. Ауторка, могло би се рећи, смиреним тоном приповиједања, своје актере уводи у причу која ће бити препуна животних бура. Армин ће у дому, поред свих оних грубих, незаинтересованих васпитача, упознати и младог васпитача Емира, човјека с људским лицем, који ће, нажалост, у дому остати само двије године, јер је – што ће се касније сазнати – био беспомоћан у настојању да спријечи трговину бебама.
Живот главног јунака почиње да добија прави смисао тек када га усвајају Фата и Ибро из насеља Вогошћа, нарочито када му Фата изговара пресудне реченице: “Ти си наш син, Армине. Не зато што те родила ова кућа, него зато што си родио љубав у нашим срцима.” Он ће касније сам себи рећи: „Те ријечи промијениле су све. Почео сам вјеровати да сам вриједан љубави и да могу бити дио нечега већег од себе.“ Ту ће, у новој школи упознати Жарка Савића, спријатељити се с њим и стећи доживотног друга. Нешто касније почиње рат, бјекство из Сарајева, сналажење у Амстердаму, студирање права, полагање испита, адвокатура, рад у чувеној адвокатској канцеларији, стицање угледа једног од најбољих амстердамских правника…
Није ми намјера да препричавам роман, нити да наглашавам да је у амстердамском животу било неизбјежно стално Соњино присуство, којој ће он створити услове да постане уважена ескорт дама. Оно што је битно јесте да у Арминов жвот ненадано, без икакве најаве, улази Предраг Антоновић, звани Чича, човјек из подземља, када роман добија права криминалистичка, понегдје чак и фантастична обиљежја. Неке сцене одвијају се између стварности и кошмарних снова. Услиједиће драматични догађаји, крађа умјетничких дјела и раритета, вриједних предмета, при чему пажњу заслужује ауторкина информисаност која свједочи о темељитим припремама, да се не би рекло нешто што није покривено провјереним чињеницама.
Узбудљиви ток нарације наоко ће прекинути „уметнута“ прича о доласку Жарка Савића у Амстердам и сторија о неславном крају његове и Јеленине љубави. Међутим, читалац ће убрзо, кад прочита да је Јелена у Бањалуци, као адвокат, била укључена у криминалну групу која је трговала земљом, схватити да је та посјета била повод да Армин поразмисли и о својима везама са Чичом и подземљем. Кад Соњи призна свој двоструки живот, одлуче да са лажним идентитетом побјегну од Чиче и свега што се надвило над њихов до тада одлично уређен живот. Међутим, ни на Балију не налазе мира. Чича га проналази тамо, па мора да се врати у Амстердам да обави још један „посао“. Када то заврши, одлучи да затражи од оних чији је то „послић“ да се за свагда ријеши Чиче и да са Соњом у срећи проведе остатак живота. Али…
Не жели Нада Голић да разводни свој роман и да он добије сладуњав крај. А какав ће бити, препустимо читаоцу да сазна. Овдје је довољно рећи да је Армин Сарајлић коначно спознао ко је и чији је син, да је припадник друге нације и вјере, али ни њему није јасно да ли је већи бол трагати за идентитетом или коначно спознати да ниси „репа без коријена“. И, може ли неко у зрелим годинама почети да живи као сасвим други човјек? Али у једно је био сигуран: враћа се у Сарајево да, као адвокат, истражи гдје су данас украдена и продана дјеца, о чему је нека сазнања имао његов васпитач Емир, да ли трагају за својим идентитетом као што је он трагао.
Иако без већег књижевног искуства (колико је мени познато, уз збирку поезије Огледало моје душе и прозно дјело Приче из моје баште, до сада је објавила два романа на холандском језику, ауторка дуже од тридесет година живи у Холандији, и Дневник моје мајке, на српском), Нада Голић је вјешто организовала и водила ово своје прозно дјело. У композиционом погледу постављено је тако да читалац не оставља књигу лако из руку, јер жели да сазна шта га чека на сљедећим страницама. Она никада не саопштава све одједном, него информације непрестано додаје, такорећи „на кашичицу“, држећи читаочеву пажњу у напетости. Саопшти нешто што нас заголица, па с нестрпљењем чекамо да сазнамо и остатак, онај битнији дио информације.
Посебно треба истаћи да пажљиво ваја своје ликове. Увјерљиво описује њихову вањштину, али у снажним назнакама, у које читалац сам треба да продре а не да их добије сервиране „на тањиру“, даје слику њиховог психолошког преживљавања. Главни јунак, Армин Сарајлић, иако у дјетињству одбачен од родитеља и друштва, па уз то опсједнут питањем свог идентитета, стално напредује, учи, постиже успјехе какве „мамини и татини синови“ који имају све могу само замишљати, али у преломним тренуцима, као у сусрету са Чичом, неке унутрашње кочнице у њему попуштају, да би се врло брзо вратиле у „нормалан рад“. На крају, послије кобне спознаје ко је у ствари, прихвата да је ипак његов идентитет онај који је стварао од првог корака до зрелог животног доба, па изнад адвокатске канцеларије у Сарајеву једноставно ставља натпис: Армин Сарајлић, адвокат.
Свој крст судбине Соња носи са достојанством и не предаје се. Јест проститутка, јест постала угледна ескорт дама, јест се нашла у друштву угледних бизнисмена, више не као курва него као нека врста пословне пратње или преводиоца, постала је сигурнија, али је остао у њој страх да ли је заслужила Арминову љубав. Када је он морао да бјежи од Чиче (и од себе као човјека са два лица), без размишљања је промијенила идентитет и кренула с њим из лагодног живота у неизвјесност.
Чича је тајанствен, безбојан, човјек без осјећања, али неко кога се мора слушати и ићи тамо куда он показује прстом. Тек када га је нестало са животне сцене, Армин је схватио да има много питања на која би једино он могао да одговори. Тако су јасно профилисани и остали ликови, па постају блиски читаоцу који, док чита ову књигу, има осјећај да разговарају уз кафу или чашицу неког пића.
Још само једна напомена: као мото сваком поглављу ауторка је ставила по једну строфу из пјесама уврштених у њену збирку Огледало моје душе.
Дода ли се свему да су упечатљиви описи актера приче, њихових психолошких стања и расположења, амбијената у којима се радња догађа, градова и предјела кроз које се пролази, збивања, појава и догађаја, вјерујем да ће читалац са задовољством проницати у овај криминалистичко-љубавно-психолошки роман (с примјесама социјалних елемената).
.
