Загрљај изгубљеног раја Огњена Ковачевића
Постоје књиге поезије које читамо због лепоте стиха, и постоје оне које читамо зато што препознајемо да је песник у њих уградио део себе. Збирка „Загрљај изгубљеног раја“ младог песника Огњена Ковачевића припада и једној, и другој врсти.
Већ након неколико песама постаје јасно да се пред читаоцем не налази песник који настоји да остави утисак сложеним метафорама или формалним експериментима, већ млади човек који искрено сведочи о својим сумњама, страховима, падовима и надама. Његова поезија настаје на месту где се сусрећу вера и немир, покајање и чежња, човекова слабост и његова потреба за смислом.
Један од најјачих мотива који прожима читаву збирку јесте осећај духовне глади. У песми „Глад“ тај осећај добија готово исповедни карактер. То није глад за успехом, признањем или материјалним стварима, већ глад за смислом и пуноћом постојања. Песник врло прецизно препознаје оно што је многима познато, али ретко ко уме да изговори – да ни здравље, ни љубав, ни успех не могу потпуно угасити ону дубоку човекову потребу да разуме зашто постоји и коме припада.
/ Ја често осјетим тјескобу у срцу,
Некакав туп осјећај у грудима,
Појави се чак кад живим на врхунцу,
Када сам сâм, а камоли са људима.
Она је стална, некад мања ил` већа,
И све кад ми иде, кад сам здрав, и сретан,
Када волим ил` ме воле, истовјетан
Осјећај ни тад не силази са плећа.
Ал` не муче мене ствари, већ оно изнад,
И оно у нама, сама помисао,
На људску потребу коју зовемо глад,
Ал` која не тражи храну већ смисао.
Све што сам горе рек`о, и описао,
Не може да стане у све књиге свијета,
Јер то је свеобухватна промисао,
Која мртве трули, а живе цвјета.
Ал` зашто сада пишем ове ријечи?
И зашто читам књиге пратећи врхом
Прста споро, док у мени гласно дречи,
Њихов одјек у потрази за сврхом!
И зашто ми све ствари досаде брзо?
Промјене ил` животна рутина течна,
И све идеје на које сам се трз`о,
А само тежња ка Теби Боже, вјечна?!
Сваки трзај природе и њен жив окрет,
И сваку хармонију видљиву оком,
Пропитујем често гледајући покрет,
Који без питања тече својим током.
Све около показује да нисам сам,
Сваку симетрију Бога јасно видим,
Ја вјерујем страсно, ал’ хоћу да знам,
Да пипнем прстом, и због тога се стидим.
Све има свој корак, свој компас и смјер,
Све около нечему вишем настоји,
А мене уби потреба за смислом, јер;
Без Тебе, Господе, срећа не постоји. /
Сличан немир провлачи се и кроз песме „Пепео“ и „Производ једне болесне ере“, где Огњен без улепшавања говори о гневу, гордости, духовној празнини и болестима савременог човека. У тим стиховима нема осуђивања других са сигурне удаљености; напротив, песник најпре суди самом себи. Због тога његове речи делују уверљиво и искрено.
Посебну вредност збирке представља начин на који аутор повезује личну духовну борбу са хришћанским искуством. У песми „Изгубљени рај“ вера није представљена као лак пут или утеха без искушења, већ као непрестана борба са сопственим падовима. Читаоца не води кроз идеализован свет, него кроз стварност у којој су сузе, падови и покајање део пута ка светлости.
/ Купан Крвљу, и Сузама да будем чист,
Твоју љубав доживјех у потоцима,
Све је дозвољено, ал` не и на корист!
Док своју гордост лијечим пороцима.
Када се горди смију, Небо тугује.
Кад грешник плаче, Небо игра весељем,
А враг се опет сам са собом рукује,
Дрхти васељена Твојим васкрсењем!/
С друге стране, песме попут „Једно“ показују да срж ове поезије није само лична борба него и тражење ближњег. У времену које нас учи да будемо окренути себи, песник подсећа на заборављену истину да човек постаје потпун тек онда када уме да у другом препозна себе и да у другом човеку препозна лик Божији. Управо ту лежи једна од најлепших порука ове књиге.
/ Како у другоме видјети себе,
Кроз туђе око гледати његов сјај,
У његовом лику видјети Тебе,
У загрљају ближњег видјети рај?!/
Посебан утисак оставља и песма „Тишина ми је друг“. У њој се осећа зрело размишљање о пролазности, смрти и вечности. Гробље није приказано као место страха, већ као простор дубоког разговора са самим собом. Та способност младог песника да мирно гледа у теме које многи избегавају говори о озбиљности његовог унутрашњег трагања.
/ Ево мене на пољани мртвих сједим
Читам имена резана на камену
Самог себе питам колико вриједим
Док гледам гроб и свијећу у пламену.
Сједим тако дуго у тами без страха
И не хвата ме језа од глуве ноћи
Бројим златна имена изнад праха
На врху језика “и ово ће проћи”… /
Језик Огњена Ковачевића је непосредан, разумљив и лишен сувишне украшености. Он пише онако како осећа и мисли, што његовој поезији даје снагу аутентичности. Понегде се осећа младалачка жестина и потреба да се у један стих смести више мисли него што он може понети, али управо то сведочи да је реч о песнику који још увек расте и тражи свој пуни израз.
„Загрљај изгубљеног раја“ није књига која нуди готове одговоре. Она је пре свега сведочанство једног трагања. То је књига о човеку који осећа да је створен за нешто више од свакодневице, који пада, сумња, преиспитује се, али не одустаје од потраге за Истином. Због тога ова збирка оставља утисак искреног духовног дневника једне младе душе која кроз поезију покушава да загрли свој изгубљени рај.
Ако је судити по овом првенцу, Огњен Ковачевић је песник чији највећи квалитет није само у стиху, већ у храбрости да о најдубљим питањима говори отворено, лично и без скривања иза песничких маски. По мом скормном мишљењу, Огњен је већ засијао књижевним небом и сместио се удобно у свет поезије.
С тога, моје топле препоруке свим љубитељима поезије, посебно онима који трагају за смислом постојања, вером и надом.
књижевник и новинар
У Бањој Луци, јуна 2026. године
