СКЛАД ЕМОЦИЈА И РЕФЛЕКСИЈЕ
Жељка Аврић: Не бој се висине, избор и превод на мађарски Илеш Фехер, „АСоглас Издаваштво“, Зворник, 2026.
Пише: Ранко Павловић
Поезија је, захваљујући и преводилаштву, једна од најчвршћих веза међу народима; зна бити она маслинова гранчица у кљуну бијелог голуба, у борби (ријечима, не мачем) за мир и достојанствен живот човјека, без обзира на то којој раси, нацији и вјери припада. Није ли рјечит примјер за ову констатацију пјесма познатог пјесника Шандора Петефија (Александра Петровића) На крај села чађава механа, коју је давно превео Јован Јовановић Змај, уз чије стихове и ноте подједнако животну радост славе и Мађари и Срби?!
Пред нама је књига која, заслугом пјесникиње Жељке Аврић и преводиоца Илеша Фехера, представља потврду знане истине да поезија извире из језика и њему припада, али захваљујући преводиоцу који прониче у све значењске и емотивне слојеве пјесме, попут притоке своју метафорику нештедимице сједињује с рјеком у коју увире. Тако ће српска пјесникиња, која врло добро зна ускладити емоције с рефлексијом, да нигдје једна другој не засметају него се, напротив, допуњују и стапају у складну цјелину, својом ненаметљивом, али врло слојевитом метафориком подстаћи на размишљање и разгалити душу и мађарског читаоца.
Илеш Фехер с великим ентузијазмом српску поезију приближава мађарском читаоцу. Тако је из богатог поетског опуса српске пјесникиње средње генерације Жељке Аврић изабрао и превео шездесетак пјесама, разврставши их у осам тематских цјелина (Да се упознамо, Гледаш ли брате, Немој да се предаш, И више од свега, Слутње, Цури мрак, Вријеме је, И то сам ја) уврстивши их у збирку Не бој се висине. Занимљиво је да иза сваког наслова циклуса стоји и поднаслов – стих(ови) из пјесама које слиједе, а који на посебан начин наговјештавају мотиве који су заокупљали пјесникињину пажњу. Када се ти поднаслови посложе један испод другог могу зазвучати и као цјеловита пјесма из које наслућујемо основна поетичка и тематска обиљежја лирског стваралаштва ове пјесниикиње:
Друговала са вјетром сањала даљине
храним се сновима мјесечарим и сунчарим
Певају воде говоре сенке огњене реке надиру
изађи из себе опери тај мрак диши слободно
У овом свету небитног места и времена ћутимо једно друго.
Ту где јецају сенке укотвило се бездно.
Окупљени у миру спремни за рат
Свуда смо и нигде нас нема.
Чуваркућа, смртоносна нежност, први и последњи степеник.
Жељка Аврић је свој завичај – Лијевче поље оивичено Козаром, Савом и Врбасом – поетским умијећем разастрла војвођанском равницом, уткивајући у њега и завичајни језик који је научула од мајке и оца. Зхаваљујући томе настали су и настају стихови и ијекавског и екавског изговора, који у себи носе завичајне пејзаже и мудро предачко предање. Чврста потка њене поезије јесте сјећање по којем се сенче путање/ лебде обриси/ прскају боје и бледе дани; јер из колевке свих сећања/ причу је донела река.
Жена (која док обдан везе обноћ иглу кроз срце удева) такође је чест мотив у овој поезији, а тамо гдје је жена, ту је, сасвим разумљиво, и неизбјежних двоје: откад те сневам у својој самоћи/ правио те од чежње/ дозивао у свим вечностима.
Изван пјесникињиног видокруга не изостају ни нишчи. Она врло емотивно, с разумијевањем и саосјећањем, пјева о онима са маргина живота, изгубљеним, заробљеним у себи, бесаним, који сопство траже у «посљедњој шанси». Када је неко из наших увијек немирних крајишких крајева, неизоставно пјева о онима који одлазе у рат и онима који чекају њихов повратак или њихове кости. У овом сиротом веку који излази на губилиште, Ж. Аврић, не занемарујући херојства у одбрани кућног прага и предачког огњишта, наглашава и бесмисленост ратовања: мушкарци се враћају из рата тихо/ у своје животе улазе као кривци/ говоре ћутањем.
Пјеснкиња је опчињена ријечју која је оштра и крхка/ празна као одјек, чије сјенке се треба чувати. Она се јавља из утваре ларве/ и светости лавре, има лице, кожу, нокте, зна се прометнути у лабуда и лептирицу, па:
пред Тобом издишу облаци
узмиче бујица стају ветрови
лед се у божуре претвара
хлебови расту као куће.
Импресивне су пјесничке слике у поезији Жељке Аврић. У њеним стиховима зора има блиједе образе, а јутро се из мрака извлачи као змија из свог свлака. На другој страни:
деца спавају мирно
миришу на млеко и први снег
окупана смехом одевена у љубав
Дотле, птице цртају наталну карту/ новог света.
Пред читаоцем је заиста добар избор из поезије Жељке Аврић у чијој је широкој тематској разуђености тешко назначити најбитније мотиве којима је окренута, али свакако треба назначити да све чега се њен пјеснички сензибилитет дотакне постане пјесма која се памти. Не знам мађарски, па изостаје моја оцјена превода, али знајући с колико пажње и љубави Илеш Фехер преводи српску поезију, не сумњам да ће зналци изрећи високо мишљење о томе.
