Zagrljaj izgubljenog raja Ognjena Kovačevića
Postoje knjige poezije koje čitamo zbog lepote stiha, i postoje one koje čitamo zato što prepoznajemo da je pesnik u njih ugradio deo sebe. Zbirka „Zagrljaj izgubljenog raja“ mladog pesnika Ognjena Kovačevića pripada i jednoj, i drugoj vrsti.
Već nakon nekoliko pesama postaje jasno da se pred čitaocem ne nalazi pesnik koji nastoji da ostavi utisak složenim metaforama ili formalnim eksperimentima, već mladi čovek koji iskreno svedoči o svojim sumnjama, strahovima, padovima i nadama. Njegova poezija nastaje na mestu gde se susreću vera i nemir, pokajanje i čežnja, čovekova slabost i njegova potreba za smislom.
Jedan od najjačih motiva koji prožima čitavu zbirku jeste osećaj duhovne gladi. U pesmi „Glad“ taj osećaj dobija gotovo ispovedni karakter. To nije glad za uspehom, priznanjem ili materijalnim stvarima, već glad za smislom i punoćom postojanja. Pesnik vrlo precizno prepoznaje ono što je mnogima poznato, ali retko ko ume da izgovori – da ni zdravlje, ni ljubav, ni uspeh ne mogu potpuno ugasiti onu duboku čovekovu potrebu da razume zašto postoji i kome pripada.
/ Ja često osjetim tjeskobu u srcu,
Nekakav tup osjećaj u grudima,
Pojavi se čak kad živim na vrhuncu,
Kada sam sâm, a kamoli sa ljudima.
Ona je stalna, nekad manja il` veća,
I sve kad mi ide, kad sam zdrav, i sretan,
Kada volim il` me vole, istovjetan
Osjećaj ni tad ne silazi sa pleća.
Al` ne muče mene stvari, već ono iznad,
I ono u nama, sama pomisao,
Na ljudsku potrebu koju zovemo glad,
Al` koja ne traži hranu već smisao.
Sve što sam gore rek`o, i opisao,
Ne može da stane u sve knjige svijeta,
Jer to je sveobuhvatna promisao,
Koja mrtve truli, a žive cvjeta.
Al` zašto sada pišem ove riječi?
I zašto čitam knjige prateći vrhom
Prsta sporo, dok u meni glasno dreči,
Njihov odjek u potrazi za svrhom!
I zašto mi sve stvari dosade brzo?
Promjene il` životna rutina tečna,
I sve ideje na koje sam se trz`o,
A samo težnja ka Tebi Bože, vječna?!
Svaki trzaj prirode i njen živ okret,
I svaku harmoniju vidljivu okom,
Propitujem često gledajući pokret,
Koji bez pitanja teče svojim tokom.
Sve okolo pokazuje da nisam sam,
Svaku simetriju Boga jasno vidim,
Ja vjerujem strasno, al’ hoću da znam,
Da pipnem prstom, i zbog toga se stidim.
Sve ima svoj korak, svoj kompas i smjer,
Sve okolo nečemu višem nastoji,
A mene ubi potreba za smislom, jer;
Bez Tebe, Gospode, sreća ne postoji. /
Sličan nemir provlači se i kroz pesme „Pepeo“ i „Proizvod jedne bolesne ere“, gde Ognjen bez ulepšavanja govori o gnevu, gordosti, duhovnoj praznini i bolestima savremenog čoveka. U tim stihovima nema osuđivanja drugih sa sigurne udaljenosti; naprotiv, pesnik najpre sudi samom sebi. Zbog toga njegove reči deluju uverljivo i iskreno.
Posebnu vrednost zbirke predstavlja način na koji autor povezuje ličnu duhovnu borbu sa hrišćanskim iskustvom. U pesmi „Izgubljeni raj“ vera nije predstavljena kao lak put ili uteha bez iskušenja, već kao neprestana borba sa sopstvenim padovima. Čitaoca ne vodi kroz idealizovan svet, nego kroz stvarnost u kojoj su suze, padovi i pokajanje deo puta ka svetlosti.
/ Kupan Krvlju, i Suzama da budem čist,
Tvoju ljubav doživjeh u potocima,
Sve je dozvoljeno, al` ne i na korist!
Dok svoju gordost liječim porocima.
Kada se gordi smiju, Nebo tuguje.
Kad grešnik plače, Nebo igra veseljem,
A vrag se opet sam sa sobom rukuje,
Drhti vaseljena Tvojim vaskrsenjem!/
S druge strane, pesme poput „Jedno“ pokazuju da srž ove poezije nije samo lična borba nego i traženje bližnjeg. U vremenu koje nas uči da budemo okrenuti sebi, pesnik podseća na zaboravljenu istinu da čovek postaje potpun tek onda kada ume da u drugom prepozna sebe i da u drugom čoveku prepozna lik Božiji. Upravo tu leži jedna od najlepših poruka ove knjige.
/ Kako u drugome vidjeti sebe,
Kroz tuđe oko gledati njegov sjaj,
U njegovom liku vidjeti Tebe,
U zagrljaju bližnjeg vidjeti raj?!/
Poseban utisak ostavlja i pesma „Tišina mi je drug“. U njoj se oseća zrelo razmišljanje o prolaznosti, smrti i večnosti. Groblje nije prikazano kao mesto straha, već kao prostor dubokog razgovora sa samim sobom. Ta sposobnost mladog pesnika da mirno gleda u teme koje mnogi izbegavaju govori o ozbiljnosti njegovog unutrašnjeg traganja.
/ Evo mene na poljani mrtvih sjedim
Čitam imena rezana na kamenu
Samog sebe pitam koliko vrijedim
Dok gledam grob i svijeću u plamenu.
Sjedim tako dugo u tami bez straha
I ne hvata me jeza od gluve noći
Brojim zlatna imena iznad praha
Na vrhu jezika “i ovo će proći”… /
Jezik Ognjena Kovačevića je neposredan, razumljiv i lišen suvišne ukrašenosti. On piše onako kako oseća i misli, što njegovoj poeziji daje snagu autentičnosti. Ponegde se oseća mladalačka žestina i potreba da se u jedan stih smesti više misli nego što on može poneti, ali upravo to svedoči da je reč o pesniku koji još uvek raste i traži svoj puni izraz.
„Zagrljaj izgubljenog raja“ nije knjiga koja nudi gotove odgovore. Ona je pre svega svedočanstvo jednog traganja. To je knjiga o čoveku koji oseća da je stvoren za nešto više od svakodnevice, koji pada, sumnja, preispituje se, ali ne odustaje od potrage za Istinom. Zbog toga ova zbirka ostavlja utisak iskrenog duhovnog dnevnika jedne mlade duše koja kroz poeziju pokušava da zagrli svoj izgubljeni raj.
Ako je suditi po ovom prvencu, Ognjen Kovačević je pesnik čiji najveći kvalitet nije samo u stihu, već u hrabrosti da o najdubljim pitanjima govori otvoreno, lično i bez skrivanja iza pesničkih maski. Po mom skormnom mišljenju, Ognjen je već zasijao književnim nebom i smestio se udobno u svet poezije.
S toga, moje tople preporuke svim ljubiteljima poezije, posebno onima koji tragaju za smislom postojanja, verom i nadom.
književnik i novinar
U Banjoj Luci, juna 2026. godine
