НОВА КЊИГА ВАЛЕНТИНЕ БЕРИЋ: „КА ДА БАБА БОЈА МАНИТА“
ПИШЕ:

Нова књига Валентине Берић „Ка да баба Боја манита“ кроз педесетак прича, породичне фотографије и рјечник завичајног говора чува од заборава дух, хумор и сурову истину сјеверне Далмације.
Када се изгуби завичај, језик постаје једина кућа коју човјек може понијети са собом. Управо из те потребе да се од заборава отргну гласови предака, мирис буре, шкрипа камена и невјероватна животна снага далматинске жене, настала је књига „Ка да баба Боја манита“ ауторке Валентине Берић, објављена у издању београдског „Књижевног еснафа“.
Након запаженог првенца „И тишине говоре“ , ауторка рођена у Книну, која је дјетињство провела у Ђеврскама прије него што су је вихори деведесетих одвели у Србију, у својој другој књизи прави храбар искорак. Умјесто тихе сјете, пред читаоце износи сиров и аутентичан свијет Буковице, испричан кроз судбину једне жене – бабе Боје.
Кроз педесетак кратких, згуснутих прича, од којих свака носи наслов у облику народне пословице или изреке, Валентина Берић гради својеврсни роман-хронику. Сам наслов књиге – „Ка да баба Боја манита“, сажима карактер главне јунакиње. Боја је прототип буковачке жене: од дјетињства навикнута на тежак рад, одлазак „трбухом за крухом“ у Њемачку, повратак у село, удају, рат и избјегличку колону 1995. године, па све до повратка на спаљено огњиште у дубокој старости.
Посебну књижевну и документарну вриједност овог дјела чини језик. У дирљивом предговору, Валентина Берић свједочи о одрастању на камену, али и о болу због неприхватања њеног ијекавског изговора након избјеглиштва, гдје је, како каже, „то слово Ј често било пресудан фактор за одбацивање“. Управо зато, приповједач у овој књизи не користи књижевни стандард, већ говори истим оним старинским, руралним буковачким идиомом којим говоре и његови јунаци.
Професорка српске књижевности и језика Наташа Мандић Булатовић у свом осврту наглашава да је ово дјело „апотеоза не само буковачке жене, него и говора Буковице, којем због прогона Срба са ових простора пријети да потпуно нестане“, оцјењујући да пред собом имамо готов сценарио о животу човјека на камену, на трагу великог Јована Радуловића. Посвећена ауторкиној прерано преминулој мајци Ђуки, сестри Гордани и свим женама које су изнијеле терет историје на својим плећима, књига је обогаћена породичним фотографијама, снимцима буковачких пашњака које је забиљежила сама ауторка, те драгоцјеним Рјечником завичајних ријечи, фраза и изрека на крају књиге. „Ка да баба Боја манита“ тако превазилази оквире завичајне прозе – она остаје као трајно свједочанство о једном времену, језику и жени која се, упркос свим олујама, никада није предала.













