Велики пјесник не смије бити талац малих намјера
КАКО ПРЕПОЗНАТИ ЊЕГОША У ВРЕМЕНУ У КОМЕ РИЈЕЧ ВИШЕ НЕМА ЦИЈЕНУ, А ЊЕНИ АУТОРИ НЕМАЈУ МЈЕРУ
Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

Питање Његоша данас није само питање књижевности, него и питање односа према истини, културном памћењу, политичкој злоупотреби и одговорности за изговорену ријеч. Посебно је важно разликовати Његоша као пјесника, мислиоца и владара од Његоша каквог нам, према својим потребама, представљају политичке поруке, друштвене мреже и површна тумачења његових стихова. Његош се не може ни умањити ни присвојити без посљедица по разумијевање властите културе. Ријеч је о пјеснику кога присвајају, преправљају, умањују и тумаче према потребама времена и о нашој одговорности да га сачувамо од оних који би да говоре у његово име.
Постоје људи које вријеме не успијева да надрасте, па умјесто тога покушава да их прилагоди себи. Не може да измијени њихово дјело, али може да мијења његово тумачење. Не може да избрише њихове ријечи, али може да их извуче из њиховог природног окружења, да им одузме смисао, да их прекроји, скрати, прећути или преведе на језик дневне политике. Тако велики пјесник, умјесто да остане мјера нашег мишљења, постаје средство којим се оправдавају унапријед донесени судови.
Мало је књижевних имена на нашем простору која су толико присутна у јавном говору, а истовремено толико изложена могућности да буду погрешно схваћена, селективно представљена и политички употријебљена као Петар Други Петровић Његош. Његови стихови изговарају се на скуповима, у полемикама, у телевизијским емисијама и на друштвеним мрежама. Приписују му се мисли које никада није написао, његове стварне мисли мијењају се до непрепознатљивости, а понегдје се читаво његово дјело своди на неколико стихова који одговарају нечијој тренутној потреби.
Ту настаје питање које је много важније од сваког појединачног цитата – како препознати Његоша онда када се његово име чује свуда, а његов глас све рјеђе заиста слуша?
Како га препознати у времену у којем се мишљење често своди на објаву, мудрост на фотографију са исписаним стихом, а књижевност на оружје у политичком препуцавању? Како га одбранити од оних који га присвајају, али и од оних који би да га умање, прећуте или сведу на једну димензију његовог стваралаштва?
Одговор не може бити ни једноставан ни навијачки. Његош се не брани виком, него знањем, не брани се присвајањем, него читањем, не брани се забраном питања, него спремношћу да се на питања одговори. Јер онај ко Његоша заиста познаје нема разлога да се плаши ни свеобухватног читања његовог дјела ни озбиљног разговора о његовим историјским околностима, књижевним поступцима и сложеним идејама. Брине ме када велики пјесник постане талац малих намјера.
Његош је истовремено пјесник, филозофски мислилац, владика и државник. Његово дјело припада књижевности, али је настајало у времену великих историјских сукоба, у друштву чији су морални кодекси, вјерска увјерења, политички односи и представе о слободи били битно друкчији од данашњих. Његова ријеч зато не може бити разумљива ако се одвоји од човјека који ју је изговорио, од времена у којем је настала и од књижевног дјела у којем је добила своје мјесто.
Управо се ту отвара простор за манипулацију.
Једни би да Његоша представе као неспорни ауторитет за сваку своју политичку тврдњу. Други би да га сведу на проблематичне историјске ставове и да кроз њих оспоре или потисну његову књижевну и филозофску величину. Трећи узимају из његовог дјела оно што им је потребно, док остатак остављају по страни. Четврти му приписују савремене идеје и ставове које не могу доказати његовим текстовима. Различити су им циљеви, али је поступак често исти, од свестраног човјека прави се једнострана фигура.

Његош тада више није писац који поставља тешка питања, него наводни свједок на унапријед припремљеном политичком суђењу. Не допушта му се да буде сложен, противрјечан у људском смислу, укоријењен у властитом времену и истовремено способан да наџиви своје вријеме. Од њега се тражи да потврди нашу исправност, умјесто да ми пред његовим дјелом провјеримо властиту.
Таква употреба великог пјесника није доказ поштовања. Она је, у својој суштини, облик непоштовања. Јер, када некога заиста поштујемо, не тражимо од њега да нам буде послушан. Не очекујемо да говори само оно што нам одговара. Не преправљамо га да бисмо га лакше смјестили у своје политичке, идеолошке или личне оквире.
Његоша не треба прилагођавати нашим потребама. Наше потребе треба суочити са Његошевом мишљу. Устаљено парафразирање појединих Његошевић дјела постало је средство прикривене манипулације. У поплави информација није најопаснија само отворена лаж. Понекад је опаснија полуистина, нарочито када је обучена у одијело великог ауторитета.
Када неко напише да је Његош рекао одређену реченицу, а затим се покаже да такве реченице нема у његовом дјелу, проблем је релативно лако уочити. Потребно је провјерити извор, пронаћи одговарајуће мјесто у тексту и установити да ли је цитат аутентичан. Много је теже препознати манипулацију која се служи парафразом.Тада се не тврди увијек да је одређена реченица дословно Његошева. Умјесто тога, његова мисао препричава се тако да добије ново значење, прилагођено савременом политичком или идеолошком ставу. Његове ријечи можда се и не наводе, али се његово име користи као гаранција да је оно што се говори наводно у складу с његовим учењем. Тако се између онога што је пјесник написао и онога што му се приписује ствара непримјетан, али пресудан јаз.
Парафраза сама по себи није непоштена. Она је легитимно средство тумачења, објашњавања и приближавања књижевног дјела савременом читаоцу. Али мора бити јасно означена као тумачење, а не подметнута као изворна мисао. Мора чувати основни смисао текста и признати када се удаљава од њега. Ако се под именом парафразе пјеснику приписују ставови које није изнио, онда више не говоримо о тумачењу, него о присвајању ауторитета. Зато би уз сваку спорну Његошеву мисао требало поставити неколико једноставних питања: Гдје се она налази у његовом дјелу? Ко је изговара? У каквој се ситуацији изговара? Коме је упућена? Шта јој претходи и шта слиједи? Да ли је ријеч о ауторовом непосредном исказу, говору књижевног лика, иронији, полемици или дијелу ширег драмског сукоба? То нијесу цјепидлачења учених људи. То су основни услови поштеног читања.
Можда би најпоштеније било да се, сваки пут када се позовемо на Његоша, запитамо јесмо ли га заиста прочитали или нам је довољно да смо пронашли реченицу која нам одговара? Говоримо ли оно што је написао или оно што бисмо жељели да је написао? Тумачимо ли његово дјело или му приписујемо властите ставове? Бранимо ли његову величину или покушавамо да његовом величином увећамо себе? Ријеч је о питањима која не траже да се одрекнемо Његоша. Траже да му приђемо озбиљније.
Јер, велики пјесник не постаје мањи зато што га читамо критички. Мањи постаје у нашем разумијевању када му одузмемо сложеност. Не губи величину зато што се о његовом дјелу расправља. Губи је само у нашим очима када од њега направимо једноставну паролу.
Зато, када се данас питамо како препознати Његоша у поплави парафраза, измишљених цитата, политичких присвајања и намјерних умањивања, одговор није у томе да пронађемо још гласнији цитат којим ћемо надјачати друге. Одговор је да се вратимо књизи, изворном тексту и стрпљивом читању. Да научимо разликовати пјесника од његових тумача, његову мисао од наших жеља и његово дјело од политичких конструкција које му се приписују. Уосталом, Његошу није потребна наша бука да би био велик. Потребно му је да будемо довољно озбиљни да га читамо, довољно поштени да га не прекрајамо и довољно слободни да о њему говоримо без страха и без унапријед задатих пресуда.
У времену у којем се ријеч лако изговара, а тешко провјерава, можда је управо то најважнија поука коју можемо извући из нашег односа према њему, да поштовање према великом пјеснику почиње поштовањем према истини. Истина не припада ономе ко најгласније изговара Његошево име. Припада ономе ко је спреман да провјери шта је Његош заиста написао, да разумије зашто је то написао и да призна границе сопственог тумачења. Његоша ћемо најбоље сачувати онда када престанемо да га користимо као доказ властите величине и почнемо да га читамо као мјеру властите озбиљности.Пјесник који је својим дјелом надживио властито вријеме не може се затворити у политичку паролу. Можемо га привремено прекрити буком, можемо му приписивати туђе ријечи и можемо покушавати да га сведемо на оно што нам одговара. Не можемо га заиста упознати док не прођемо кроз цијело његово дјело.
Можда је управо у томе највећи парадокс нашег времена, што се Његошем више размећемо, то нам је потребније да га поново читамо. Не да бисмо сви мислили исто. Него да бисмо, прије него што изговоримо његову ријеч, научили да одговарамо за своју.














