Knjiga „Priče iz mećave i tmine“ autora Borisa Mišića predstavljena je banjalučkoj publici u utorak, 29. septembra 2026. godine, u svečanoj sali Kuće Milanovića. O knjizi su, zajedno sa autorom Borisom Mišićem, govorili književnik i novinar Ilija Šaula i književnica i novinarka Neda Gavrić.
Pisac može pisati iz mašte, iz znanja, iz pročitanih knjiga, iz radoznalosti, iz potrebe da izmisli svet koji mu nedostaje. Međutim, Boris Mišić, najdublje piše iz sećanja. I to čitalačka publika duboko oseća i veruje mu. Postoje sećanja koja miruju, ali postoje i ona koja nastavljaju da žive zajedno s nama. Menjaju oblik, ulaze u snove, vraćaju mirise i slike, iznenada otvore prostor za koji smo mislili da smo ga zauvek napustili. Takvom sećanju pripada dobar deo proze Borisa Mišića koji je, pre svega, pisac granice, a ne samo pisac ratne proze, fantastike ili horora.
“Boris nije rekao: ratne priče. Nije rekao: priče o strahu. Nije rekao ni: priče iz zavičaja. Izabrao je dve reči — mećava i tmina. A obe čoveku oduzimaju nešto što inače uzimamo zdravo za gotovo: mogućnost da jasno vidimo. U mećavi se gubi daljina. U tmini se gubi obris. Čovek tada više ne zna sasvim pouzdano šta je pred njim. Oslanja se na iskustvo, sluh, instinkt, slutnju”, rekao je Ilija Šaula, književnik i novinar.
U središtu Mišićevih priča nalazi se čovek suočen sa iskustvima koja prevazilaze uobičajenu ljudsku meru. Rat u ovoj prozi nije predstavljen samo kao istorijski događaj, već kao iskustvo koje menja način na koji čovek gleda, sluša, spava i doživljava prostor oko sebe. Posebno je naglašeno da rat može biti završen na karti i u istorijskim zapisima, ali da njegove posledice mogu nastaviti da žive u čoveku i da telo pamti pre svesti.
U tom kontekstu posebno je izdvojena priča “Dnevnik sa Grabeža”, u kojoj prostor, sneg, hladnoća i pejzaž postaju deo unutrašnjeg sveta junaka. Mećava tako prestaje da bude samo vremenska pojava i postaje stanje koje se useljava u dušu, baš kao što i tmina postaje deo njegovog unutrašnjeg iskustva.
Mišićeva upotreba fantastike i horora ne predstavlja beg od stvarnosti, već način da se izrazi ono što je ponekad teško objasniti racionalnim jezikom. U pričama „Crna ptica“, „Smrt i Staretina“, „Grmečke kiše“, „Noćna straža“ i „Vojnik“ fantastika se pojavljuje u različitim oblicima, ali ostaje povezana sa temeljnim iskustvima straha, samoće i neizvesnosti.
Važno mesto u ovoj knjizi zauzima i zavičaj. Grmeč, Šator, Staretina, Dinara i drugi prostori severozapadne Bosne nisu predstavljeni samo kao mesta radnje, već kao dio unutrašnje geografije Mišićevih junaka. Zavičaj u njegovoj prozi postaje način pamćenja i pripadanja, simbolična atmosfera u kojoj se granica između stvarnog i neobjašnjivog postepeno pomera.
Poseban akcenat tokom promocije stavljen je na ljudskost Mišićevih junaka. Oni nisu predstavljeni kao idealizovani heroji, već kao ljudi koji se plaše, greše, umorni su i teže ka tome da prežive. Njihova ljudskost ogleda se u tome šta uspevaju da, uprkos strahu, sačuvaju prijateljstvo, saosećanje i potrebu da drugog čoveka ne ostave kad su mu najpotrebniji. Upravo se u tome prepoznaje i šira vrednost knjige. Ratna priča kod Mišića ne ostaje samo priča o sukobu, već postaje priča o pokušaju da se sačuva čovek.
„Priče iz mećave i tmine“ ne nude jednostavne odgovore, niti ih treba iscrpljivati prepričavanjem. Njihova vrednost je i u pitanjima koja ostavljaju nakon čitanja – o ratu, sećanjima, zavičaju, strahu, smrti, potrebi za pripadanjem i čoveku koji se neumitno menja.
“Boris Mišić ulazi u tminu da bi proverio koliko je čoveka u njoj ostalo”, istaknuto je na kraju promocije i to je jedna od najvažnijih poruka koju je publika mogla sa sobom poneti.
Upravo zbog toga „Priče iz mećave i tmine“ mogu se čitati ne samo kao zbirka ratnih, fantastičnih i horor priča, već i kao proza o pamćenju i posledicama iskustava koja čovek ne može jednostavno ostaviti iza sebe, ali iz dana u dan pokušava da iz svega toga nauči.
