Књига „Приче из мећаве и тмине“ аутора Бориса Мишића представљена је бањалучкој публици у уторак, 29. септембра 2026. године, у свечаној сали Куће Милановића. О књизи су, заједно са аутором Борисом Мишићем, говорили књижевник и новинар Илија Шаула и књижевница и новинарка Неда Гаврић.
Писац може писати из маште, из знања, из прочитаних књига, из радозналости, из потребе да измисли свет који му недостаје. Међутим, Борис Мишић, најдубље пише из сећања. И то читалачка публика дубоко осећа и верује му. Постоје сећања која мирују, али постоје и она која настављају да живе заједно с нама. Мењају облик, улазе у снове, враћају мирисе и слике, изненада отворе простор за који смо мислили да смо га заувек напустили. Таквом сећању припада добар део прозе Бориса Мишића који је, пре свега, писац границе, а не само писац ратне прозе, фантастике или хорора.
“Борис није рекао: ратне приче. Није рекао: приче о страху. Није рекао ни: приче из завичаја. Изабрао је две речи — мећава и тмина. А обе човеку одузимају нешто што иначе узимамо здраво за готово: могућност да јасно видимо. У мећави се губи даљина. У тмини се губи обрис. Човек тада више не зна сасвим поуздано шта је пред њим. Ослања се на искуство, слух, инстинкт, слутњу”, рекао је Илија Шаула, књижевник и новинар.
У средишту Мишићевих прича налази се човек суочен са искуствима која превазилазе уобичајену људску меру. Рат у овој прози није представљен само као историјски догађај, већ као искуство које мења начин на који човек гледа, слуша, спава и доживљава простор око себе. Посебно је наглашено да рат може бити завршен на карти и у историјским записима, али да његове последице могу наставити да живе у човеку и да тело памти пре свести.
У том контексту посебно је издвојена прича “Дневник са Грабежа”, у којој простор, снег, хладноћа и пејзаж постају део унутрашњег света јунака. Мећава тако престаје да буде само временска појава и постаје стање које се усељава у душу, баш као што и тмина постаје део његовог унутрашњег искуства.
Мишићева употреба фантастике и хорора не представља бег од стварности, већ начин да се изрази оно што је понекад тешко објаснити рационалним језиком. У причама „Црна птица“, „Смрт и Старетина“, „Грмечке кише“, „Ноћна стража“ и „Војник“ фантастика се појављује у различитим облицима, али остаје повезана са темељним искуствима страха, самоће и неизвесности.
Важно место у овој књизи заузима и завичај. Грмеч, Шатор, Старетина, Динара и други простори северозападне Босне нису представљени само као места радње, већ као дио унутрашње географије Мишићевих јунака. Завичај у његовој прози постаје начин памћења и припадања, симболична атмосфера у којој се граница између стварног и необјашњивог постепено помера.
Посебан акценат током промоције стављен је на људскост Мишићевих јунака. Они нису представљени као идеализовани хероји, већ као људи који се плаше, греше, уморни су и теже ка томе да преживе. Њихова људскост огледа се у томе шта успевају да, упркос страху, сачувају пријатељство, саосећање и потребу да другог човека не оставе кад су му најпотребнији. Управо се у томе препознаје и шира вредност књиге. Ратна прича код Мишића не остаје само прича о сукобу, већ постаје прича о покушају да се сачува човек.
„Приче из мећаве и тмине“ не нуде једноставне одговоре, нити их треба исцрпљивати препричавањем. Њихова вредност је и у питањима која остављају након читања – о рату, сећањима, завичају, страху, смрти, потреби за припадањем и човеку који се неумитно мења.
“Борис Мишић улази у тмину да би проверио колико је човека у њој остало”, истакнуто је на крају промоције и то је једна од најважнијих порука коју је публика могла са собом понети.
Управо због тога „Приче из мећаве и тмине“ могу се читати не само као збирка ратних, фантастичних и хорор прича, већ и као проза о памћењу и последицама искустава која човек не може једноставно оставити иза себе, али из дана у дан покушава да из свега тога научи.
