Принцеза Јела
Већ послије годину дана Јела је била свјесна своје љепоте. Јутром би се умивала сребрном росом која би јој, као чаробним штапом по тамнозеленим иглицама, просипала њежну маглицу чинећи је загаситијом и уочљивијом. Дивила се сама себи баш због одјеће од ситних иглица које су и љети и зими биле зелене, а да ни сама није примјећивала када су неке од њих опадале, замјењивале их млађе, зеленије и љепше.
Мора да се то дешавало ноћу на мјесечини кад би уморна од дневне доколице заспала.
– Ови моји сусједи су баш сиромашни. Цијеле зиме су голи, немају ништа да обуку, храст тек понеки лист као рукавице на гранама, а буква и бреза су потпуно без одјеће. Прошле зиме сам први пут видјела да је храсту и брези кора попуцала од хладноће.
Љетос јој се јавила завист, тако жестоко како није никада осјетила, када је примијетила да се бреза несташно игра с повјетарцем. Толико јој је сметало брезино треперење да је хтјела пукнути од једа.
-Ето ја не треперим, али ми барем кора не пуца као тој уображенки. Ја имам своју властиту крему, своју смолу, коју сама правим, па свако вече прије спавања своје стабло осмолим. Тада прекрасно замиришем, али вјетар утихне као да ми пркоси, па мирис неће да однесе до Јелака, до моје родбине да знају да сам добро.
