SIMO JELAČA: SEĆANJE NA MOJE DETINjSTVO

SEĆANJA NA MOJE DETINjSTVO

Simo Jelača

Kolona izbeglica je krenula u nepoznato, kroz duboke snegove, po jakoj hladnoći. Prvih nekoliko noći prespavali smo u Grmeču, gde nam je otac uspeo napraviti nekakvo skrovište od četinarskih grana. Kada je kolona izbeglica krenula dalje, nismo mogli da nosimo posteljinu koju smo doneli od kuće, pa je sve ostalo u kolibama. Patnja je počela. Bili smo gladni i bilo je veoma hladno. Tokom bekstva ispred nemačkog napada, noći smo provodili spavajući pod otvorenim nebom u dubokom snegu. Samo smo tokom nekih noći u predelima Like uspevali da prenoćimo u nečijim šupama i štalama, pod krovom. Naša bekstva su trajala punih devet nedelja, do sredine marta, kada su zime u bosanskim planinama bile brutalno hladne. Prepešačili smo Krnjeušu, Bosanski Petrovac, Marjanovića Do, Smoljane, Sanicu, Mrkonjić grad, Rore, Mliništa, Prekaje, Tičevo, Mokronoge, Drvar, Martin Brod, Kulen Vakuf, Donji Lapac, Srbac, Doljane, Prkose, Vrtoče, Plitvička Jezera. Prepešačili smo planine Grmeč, Klekovaču i Šator kao i Oštrelj i Crni vrh. Stigli smo do centralne Bosne i vratili se, hodajući kroz duboke snegove. Tokom tih devet nedelja, nas šestoro, zajedno, pojeli smo samo tri ječmena i ovsena hleba. A jeli smo i sveža kravlja creva, koja je naša majka upravo oprala u ledenom potoku.

***

U izbegličkoj koloni, kroz dubok sneg, po jakoj hladnoći. gladni, goli i bosi, kretali smo se sporo, kao poluživi leševi. Majka je nosila malu Radu, a Marija, naša najstarija sestra, nosila je mene, koji sam tada imao oko tri i po godine. Najteži deo je bio prelazak preko planine Šator. Planina je bila potpuno prekrivena ledom, drveće je bilo ogoljeno, nije bilo prohodnih puteva, a partizani su se našli okruženi nemačkom vojskom. Jedini izlaz je bio preko zaleđene Šator planine. Partizani su sekli led bajonetima i krenuli napred, a kolona izbeglica ih je pratila, korak po korak, uz planinu. Mnoge majke su ostavile svoju decu u dubokom snegu, ne mogući da idu dalje. Marija me je nosila na svojim slabim leđima, trinaestogodišnje devojčice. Pitala je majku da li može i ona mene da ostavi. I kada joj je naša majka dala dozvolu, spustila me je iza oborene bukve u duboki sneg, iza kojeg nisam mogao da izađem. Plakao sam i molio Mariju da me povede, obećavajući da ću joj kupiti zelenu suknju kad porastem. Plakala je i Marja. Nakon izvesnog vremena, kada su se već bili udaljili, sažalila se i Marija i vratila se po mene. Kada me je podigla na ramena, zagrlio sam je još čvršće nego pre. Obeje smo plakali, a ja sam je čvrsto držao oko vrata, moleći je da me više ne baci. I mnogo godina kasnije, kada sam završila fakultet, kupio sam Mariji zelenu suknju i frižider od svoje prve plate. Tu priču je objavio novosadski Dnevnik u novogodišnjem broju za 1963/64. godinu. Napisala ju je novinarka Gordana Arok, kojoj je priču ispričala naša komšinica Vera.

Krećući se dalje, tako izmučeni, kada smo se našli u Mrkonjić gradu, Nemci su nas zarobili i poveli na streljanje. Izveli su nas na jedan proplanak, nedaleko od šume, blizu sela. A kada su partizani čuli za zločine, napali Nemce svom snagom i uspeli da nas oslobode, dok su nas Nemci postrojavali u streljački stroj. Prethodna grupa onih koji su prethodno streljani ležala je mrtvi ispred nas. Neki su se još uvek micali po krvavom snegu, a iz nekih je još tekla krv. Mi deca smo već bili navikli na te scene i nismo reagovali sa strahom. Bili smo potpuno utrnuli, najviše smo osećali glad i zimu. Svi smo hodali kao duhovi.

Mom bratu Jovi su se stopala smrzla, pa mu je ispala kost iz palca, koju je on samo izvukao i bacio u sneg i nastavio dalje.

A kada smo se našli blizu izvora reke Une, partizani su delili hleb izbeglicama. Stvorile su se neopisive gužve gladnih ljudi. Jači su gurali iznemogle, pa su i mene gurnuli iza ulaznih vrata kuće gde se delio hleb. Tako me je Marija izgubila i pomislila da sam zauvek nestao. I počela je da me zove u panici. Srećom, pronašla me je kada je cela kolona prošla i ponovo me spasila. U blizini, iza te kuće, prešli smo izvor Une, preko drvene grede koja se savijala pod nogama, videli smo da neke majke bacaju svoju decu u vodu. Marija me je nosila s’pogledom napred, ne gledajući u vodu. Više sebi nije dozvoljavala da me izgubi.

Sva ova mesta i događaji ostavili su duboke ožiljke u našim sećanjima, a Marija ih je najviše pamtila. Majka je sve te patnje podnosila ćutke, herojski, sa nagonom koji samo majke mogu imati, kada su u pitanju trenuci borbe za opstanak sopstvene dece.

***

Sredinom marta našli smo se na Plitvičkim jezerima. Sneg je počeo da se topi i nije bilo tako hladno kao do tada. Šume su još uvek bile gole, a ispod kuće u kojoj smo boravili nekoliko dana, mogli smo da vidimo jezero Kozjak, prelepe zeleno-tirkizne boje. U područjima do kojih je sunce teško dopiralo, još uvek je bilo snega i leda. Izbeglice su se vukle svuda, poput duhova, odeća im je bila pocepana, mnogi su izgledali potpuno izgubljeni. Gledali su u nebo i govorili nepovezano. Nisu znali gde se nalaze, niti koliko će to trajati. Hodali su kao poluživi, idući ka smrti usporenim koracima.

Naš otac je bio u partizanima. Nije znao za nas, niti da li smo živi, ili, ako jesmo, gde smo. Samo povremeno je uspevao da prenoći u našoj kući. Jedne noći je sanjao gde smo i kuda ga vodi put do nas. Odlučio je da nas potraži, prema svojim snovima. Ispekao je tri hleba i pripremio ono što mu je preostalo od hrane. Nije imao nikoga sa kim bi se konsultovao, krenuo je stazama isključivo prema svojim snovima. I putovanje, peške, trajalo mu je tri dana. Usput je prenoćivao u štalama napuštenih seoskih kuća. Put ga je doveo do Plitvičkih jezera i on nas je pronašao. Kakvu je radost doneo nama deci kada smo ga videli i nakon što smo se siti najeli hrane koju nam je doneo. Ubrzo smo svi krenuli kući, putem kojim je on došao. Otac je zamenio izmučenu majku i Mariju noseći nas slabe. Naše povratno putovanje trajalo je četiri dana, išli smo sporije nego što je naš otac išao u dolasku. Bili smo iscrpljeni, promrzli i bolesni, jedva smo se mogli kretati. Majka je ocu pričala o svim patnjama kroz koje smo prolazili. Mi deca smo ćutali i hodali bez osećanja, ali smo samo znali da idemo kući.

Po povratku kući, u selu je izbio tifus i nedugo zatim, naša najmlađa sestra Rada je umrla. Nije imala ni dve godine. Naš otac je morao sam da napravi sanduk za njenu sahranu, i niko drugi nije bio da prisustvuje sahrani osim nas, dece i roditelja. U komšiluku još nije bilo nikoga, tako je bilo u to vreme. Moj brat Jovo i ja smo obojica bolovali od tifusa. U kući nismo imali gotovo ništa za jelo, a neprijateljski vojnici su često upadali iznenada u kuću, sa puškama uperenim u našu majku, tražeći hranu. Pošto ni mi sami nismo imali gotovo ništa od hrane, Nemci nisu verovali majci, udarali su je puščanim kundacima, ljuti, misleći da ih ona laže. Tako mučena, ubrzo je umrla, pa smo mi deca ostali sami u kući, dok su partizani držali našeg oca kao prevodioca za engleski, a povremeno i za nemački jezik. On je te jezike znao pošto je prethodno boravio devet godina u Americi i radio kod jednog Nemca. Kada smo se brat i ja oporavljali od tifusa, često smo krali municiju od nemačkih vojnika, dok su oni kuvali hranu u našem voćnjaku i, metke predavali partizanima. Nemce smo brojali kada su dolazili našoj kući i partizanima smo saoštavali koliko ih je i u kom su pravcu otišli.

***

Gotovo ništa lepo nisam imao da pamtim iz detinjstva. Odrastao sam bez majke, čijeg se čak ni izgleda nažalost ne sećam, išao sam gladan i bos i u pocepanoj odeći. Čuvao sam svinje od svoje šeste godine, koje su uvek bile gladne i ulazile u komšijine njive praveći štetu, pa bi te komšije uvek vikali na mene, a ja sam imao utisak da me svi mrze.

Radio sam sa ocem kada sam bio tako mali i slab. Imao sam samo sedam godina. Vodio sam volove dok smo orali, a moj otac je držao plug i uvek je vikao na mene. Volovima nisam mogao ništa. Bili su gladni, pa su hvatali svaku travku i jednostavno mene bacali s jedne strane na drugu. Sve vreme dok smo tako orali, ja sam plakala, a otac je psovao. Molio sam Boga da i ja umrem, baš kao što se moj otac molio da mu brod potone u Atlantiku kada se vraćao iz Amerike.

Nisam mogao ni da idem u školu sa drugom decom mojih godina, zbog oranja i drugih poljskih radova. Dozvolili su mi da pođem u školu tek posle Božića, kada je pao sneg, a učiteljica Nada Prodanović me nije prozivala kao redovnog učenika sve do proleća. Ipak sam završio razred sa odličnim uspehom, pa mi ona nije dozvolio da ponavljam godinu, kako je moj otac insistirao. Međutim, desilo se mnogo godina kasnije da sam na železničkoj stanici u Bosanskoj Krupi sreo svog drugog učitelja, Milana Potkonjaka, i kada je čuo da sam doktorirao, zaplakao je od radosti i povikao iz sveg glasa:

-„Srećan sam, moj učenik je postao doktor nauka!“

Na šta sam mu ja odgovorio:

— „Ali Vi ste bili moj učitelj.“

***

Dakle, iako nisam imao detinjstvo kakvo imaju deca u svetu bez ratova, sećao sam se događaja i ljudi kakvi su bili u mojoj mladosti. Doživeo sam neke dečje nestašluke, koji su nas karakterisali kao decu. Kada sam bio dovoljno odrastao čuvao sam stoku u šumama sa dečacima malo starijim od mene, uživali smo u branju šumskih jagoda i pečuraka, ali smo se često izlagali opasnostima kao što su hvatanje i ubijanje otrovnih zmija i ulazak u pećine. Mi dečaci smo uvek imali puščane metke, koje smo krali od nemačke vojske, pa smo ih ponekad stavljali u vatru, a onda bismo se skrivali iza kamenja i slušali kako metci pucaju. Međutim, nikada nismo bili sigurni da li su svi eksplodirali. Čuvajući stoku, obično smo se takmičili u „rvanju“, „bacanju kamena s’ramena“, „klisanju“, „kevanju“, igrali „trule kobile“ i slično. Imali smo bika po imenu Dikonja, koji je važio za najjačeg bika u selu, pa smo uživali kada bi pobeđivao bikove naših komšija. A najviše nam se sviđalo kada bi naš bik pobedio muslimanskog bika. Povremeno smo krali tuđe voće. Činilo nam se da je slađe nego naše. Kod kuće nismo roditeljima pričali o opasnim stvarima koje smo radili na poljima i u šumama. Znali smo kako da razlikujemo dobro od lošeg, pa smo im se uvek predstavljali u najboljem svetlu.

Gavre Jelača, najstariji čovek u našem kraju, živeo je pored potoka Ciganovac, i bio je poznat po tome što je bio veoma lenj. Tokom vrelih letnjih dana, stalno je ležao u voćnjaku, a kada bi došao nekome u posetu, sedeo bi po nekoliko sati i vrlo malo pričao o bilo čemu. Nekada je živeo i radio u Americi 30 godina, ali ništa nije doneo iz Amerike i nije naučio engleski. Mi dečaci smo mu se vrlo često smejali, šalili se na njegov račun i ismevali ga. Rugali smo se njegovoj reči „šerap“ (shut-up). Gavre je to vikao na svaku detinjastu aroganciju i to je bilo sve što je izgovarao na engleskom.

Moj brat i ja smo se najbolje slagali sa braćom od strica Dušana :Jovom (svi smo ga zvali Braco), Trivom, Predragom i Nenadom. Braco je bio najstariji i bio je veoma sposoban za tehniku. Znao je kako da popravi vršaću mašinu, vozi motocikl i pravi tambure i sanke, sve što je iko mogao da zamisli. Predrag i Nenad su bili blizanci, ali nisu ličili jedan na drugoga. Što se tiče godina, njih dvojica su bili između mog brata Jove i mene. Ostali dečaci iz Jelača mojih godina bili su Dule Jankov i Slobodan Ilijin (Boćo). Naš stric Dušan (sva deca su ga zvala ćić Dušan) je imao pčele i vrcao je med, koji nam je poklanjao za zimu. Jednog leta, dok je vrcao med, mi dečaci smo se stalno motali oko njega, umakajući prste u med, i desilo se da Nenad upadne u posudu sa medom. Upao je zadnjicom u med, a ćić Dušan ga je izvukao iz te posude i viknuo:

– “Ližite zadnjicu, deco, ližite je.”

Kada sam završio osnovnu školu, u posetu nam je došao stric Đuro, koji je bio koloniziran u Mladenovu, a bio je već početak septembra. Đuro je zamolio, našega oca da mene povede kod sebe, gde ću nastaviti školu i da nebih zakasnio, upisao sam se u osmogodišnju školu u Bosanskoj Krupi, gde sam išao svega jednu sedmicu.

U Mladenovu sam išao u školu potpuno bos još dok su počeli mrazevi, nisam imao ništa obuti, sve dok mi moj razreni starešina Vojo Agbaba nije doneo opanke. Nisam imao sledovanje za ishranu, a stric Đuro je umro dve godine nakon moga dolaska, pa sam sa četrnaest godina morao ići u nadnice u seljačkoj radnoj zadruzi, u kojoj mi je upravnik Svetko Maleš upisivao pola nadnice, iako sam ispunjavao sve norme, govoreći mi; ‘’Ti si mali, treba manje da jedeš’’. Nisam mu to nikada zaboravio, i doživeo sam da mu jedne prilike ne dozvolim da uđe u moju laboratoriju, u kojoj sam radio kao tehničar. Kada sam završio osmoletku, sa 16 godina, imao sam svega 33 kg, bio sam neprestano gladan sve dok nisam došao u Novi Sad, kod sestre Marije.