TRAGOVI MOGA POREKLA
Simo Jelača
GDE SU NAM KORENI?
Oslanjajući se na navode istoričara, kao Sloveni, doselili smo se na Balkansko poluostrvo iz predela između reka Labe i Visle, u sedmom veku. Konstantin Porfirogenet (905-959) piše da su se Sloveni ovamo doselili po dozvoli cara Iraklija (610-641). Dalje poreklo ukazuje da smo se doselli iz Irana, iz dela koji se zvao ‘’Bela Indija’’.
Iz podataka o dinastijama vladara jugoslovenskih naroda nailazi se na podatak da je Stefan Dragutin, srpski kralj (1276-1282), sin kralja Stefana Uroša I, a unuk Stefana Prvovenčanog i praunuk Stefana Nemanje, morao abdicirati na presto 1282 godine, zbog peha koji mu se desio prilikom pada sa konja kod mesta Jelača, kojom prilikom je osakatio nogu. Takođe, da je despot Stefan Lazarević bio oženjen vizantijskom princezom Jelača, a pominje se i Vuk Branković sa ženom Milicom Jelača.
U istim Dinastijama vladara dalje nalazimo da je Stefan Tomašević, despot srpski (1459-1461) i i kralj bosanski (1461-1463) bio oženjen ćerkom despota Lazara Brankovića Jelenom Marom Jelača, 1 Aprila 1459 godine. Nakon pogubljenja Stefana, Mara je živela do 1498 godine. Rođena sestra Jelene Mare Jelača bila je Irina, zvana Prokleta Jerina, udata za Jovana Kastriota, Skenderbegovog sina.
Neka prezimena srednjevekovne Srbije modifikovana su, kao bunjevačka Jelačić preimenovano u Jelača. Ima podataka da su nađene porodice Jelača koji potiču iz Hercegovine, kao izbeglice sa Kosova. Naseljavanja Srba u Bosnu počela su za vreme vladavine Cara Dušana, od 1305 do 1351 godine i nastavljena tokom sledećih tri stotine pedeset godina.
Dr Jovan Erdeljanović u knjizi ‘’O poreklu Bunjevaca’’ u izdanju Srpske Kraljevske Akademije 1930 godine, detaljno razmatra poreklo jednog od najvećih jugoslovenskih plemena Bunjevaca. Pa navodi da su brojne pravoslavne porodice pokatoličene oko 1700 gidine. To pokrštavanje trajalo je sistematski i dugotrajno. Otuda su i dan-danas brojne porodice u Lici i katoličke i pravoslavne vere. Dr Erdeljanović po abecednom redu navodi oko 500 bunjevačkih porodica, među kojima i Jelačiće, za koje tvrdi da datiraju iz 13, 14, 15 i 16 veka, dok za brojne porodice takođe postoje podaci da potiču iz 17 i 18 veka.
Za Jelačiće on navodi 112 bunjevačkih porodica, koje su primile katoličanszvo i zadržale prezime. Dr Erdeljanović navodi podatak o postojanju oko 400 hiljada Bunjevaca, od kojih su 250 hiljada živeli u Dalmaciji, oko 50 hiljada u Lici i oko 100 hiljada u Podunavlju. Dr Erdeljanović na strani 119, svoje knjige, citira pravoslavne porodice Jelačiće i Jelače iz Like i Dalmacije, za koje navodi da su živeli u Đevrskama, Kistanji i Varivodama.
Iz publikacije Jovana Cvijića ‘’Naselja i poreklo stanovništva’’, u izdanju Srpske Kraljevske Akademije, 1925 godine, na strani 345 navodi da su Jelače (12 kuća) živele u selu Zakopani, kod Bjelajskog polja, a na strani 346 citira 17 kuća Jelača koji su slavili Đurđevdan. U delu knjige gde obrađuje naselja krupskog sreza Jovan Cvijić detaljno navodi sve porodice po mestima gde je ko živeo. Među ostalima on pominje 5 kuća Jelača koji su doselili u Jasenicu iz Zaklopca (Lika) 1865 godine, koji slave Đurđevdan. To su naše Jelače. On citira i Majkiće, iz Majkić Japre, odakle je poreklo moje majke, koji su takođe slavili Đurđevda.
Kada sam 2014 godine posetio Varivode i Kistanje, u Varivodama sam našao kuću, sagrađenu od kamena, čak i krov joj je od kamenih ploča. Bila je obeležena Jelača. Dvorište te kuće okružavale su dve-tri kuće, takođe od kamena. A malo dalje od tih kuća sreo sam i upoznao tadašnjeg stanovnika Milana Jelaču, u novoj kuć, koji je tu boravio privremeno, na godišnjem odmoru, dok živi u Australiji. Tu su do Milanove kuće i njegove prve komšije, takođe, roditelji Dalibora Jelače, koji živi u Rijeci, a u Varivodama oni imaju vinograd, koji svake godine obrađuju. I jedni i drugi pričali su mi istoriju Varivoda, kako su je oni znali.
ODAKLE SMO DOŠLI
Prema saznanjima Petra Jelače, našeg bližnjeg rođaka i moje sestre Save, u Varivodama je živela udovica Jela Jelača, sa pet sinova i dve kćerke. Procena je da je Jela rođena oko 1730 godine. Za Jelinu decu nemamo podataka o njihovim imenima, izuzev drugoga sina po redosledu rađanja, koji se zvao Ilija, i za kojega smo došli do podataka da je bio vrlo jak. On je u Varivodama bio oženjen sa veoma lepom ženom. Tokom jedne letnje žetve žita, desilo se da je naišao turski Beg, sa pratnjom, koja ga je štitila. Videvši tu zgodnu mladu ženu on ju je silovao, na očigled svih prisutnih žetelaca.
Povređen, njen suprug, zarekao se da će ubiti toga napasnika, Bega, i ne prođe dugo vremena, on je svoju zakletvu izvršio. Ubio je Bega, a da bi izbegli osvetu Turaka, sva porodica je izbegla u Liku. Informacije pokazuju da su izbegli u okolinu današnjeg Gospića i Gračaca. Jelin sin Ilija, rođen je negde između 1755 i 1757 godine. On se ubrzo otselio u Bosnu, i po saznanjima kratko je boravio kod Bosanskog Novog, a zatim se nastanio u selu Benakovac. Drugi podatak ukazuje da im se tu rodio sin Gajo. Za Gaju, dok je bio mlad nedostaju podaci, gde je živeo sve dok nije odrastao i postao punoletan, kada se doselio u Jasenicu, susedno selo do Benakovca, gde se nastanio Ilija.
Milan Berić mi je pričao više puta da je njemu pričala njnjegova baba, udata za Jelaču, da su Jelače iz Varivoda.
Prema podacima iz knjige Jovana Cvijića 1925 godine, proizlazi da se Gajo doselio u Jasenicu oko 1795 godine,. Dolaskom u Jasenicu, Gajo je našao praznu kuću porodice Crnobrnja i privremeno se uselio u nju. Tu je prenoćio, a zatim ubrzo krenuo peške u Bihać, kod derviša Biščevića, da od njega traži dozvolu za uselenje u tu kuću, koju je našao praznu. Tada je kod derviša bila svadba, pa je Gajo morao da čeka tri dana i da se krije po obližnjim šumama.
A kada je primećen, od derviša Biščevića je dobio odobrenje za uselenje u kuću Crnobrnja, sa naredbom da će morati Turcima plaćati trećinu od svih prihoda, a zemljište je dobio dokle je mogao dobaciti kamen. Za Gaju, našeg rodonačelnika postoje priče da je on išao peške u Oplenac na svadbu Kralja Petra Karađorđevića, kada se ženio sa kćerkom Knjaza Nikole Petrovića. Druga priča odnosi se na njegovo pešačko putovanje u Carigrad, da bi se poklonio Nadbegu. Pominje se da mu je to putovanje trajalo 60 dana.
Kada se Gajo stabilizovao, ubrzo se oženio iz Japre sa devojkom iz porodice Steković. Kako je Gajo bio pismen, a prvi je doselio u Jasenicu, njega smatramo rodonačelnikom porodice Jelača. Gajo je stekao sinove Trivuna i Spasu i kćerke Devu i Trivunu. Drugi sin Spase, oženjen Ružom, sa kojom je imao sina Jovu (to je naš deda). Jovo je sa suprugom Marijom imao tri sina: Đuru, Lazu i Dušana i kćerku Savu. Lazo je naš otac. Đuro i Lazo su boravili u Americi, a Đuro je postao američki državljanin i služio je vojsku u Americi.
Godine njihovih rađanja i umiranja uglavnom sam zabeležio sa nadgrobnih spomenika. Mi deca Laze i Milke, rođene Majkić, smo: Marija, Sava, Jovo i Simo. Ostale rođake izostavljam, spomenuću samo imena naših kćerki i njihovu decu, naše naslednike. Moje kćerke su Anastazia i Maja, a unuci Aleksandar i Daniel, sinovi Anastazije, a Sofija i Marko deca Majina. Sve sam ih pominjao u drugim prilikama.
DOŽIVLJAJI MOGA OCA U AMERICI
Naš deda Jovo i baka Marija poslali su svoga najstarijeg sina Đuru u Ameriku, da bi izbegao služenje vojske za Austriju, a i da bi zaradio novac potreban za izgradnju kuće. Za srednjeg sina Lazu (našega oca) nisu nikada ni spominjali da bi i njega slali kod brata. Lazo je od rane mladosti čuvao ovce i bio zadovoljan time.
Stigavši jednog predvečerja kući sa ovcama, otac Jovo ga dočeka i dosta tiho mu reče: ‘’Idi u kuću, okupaj se, sutra ideš u Ameriku’’. ‘’Šta’’, začuđeno ga upita Lazo. ‘’Da, da, istiina je, od Đure ti je stiglo pismo i šipkarta (Ship card)”. I da ne dužim priču, isto je detaljno napisano u romanu ‘’Životna priča moga oca’’, otputova Lazo sa nekoliko drugova, najpre u Zagreb na lekarski pregled, gde ih lekar pregleda i Lazi reče: ‘’Ti si još maloletan, 15 godina, nisam siguran hoće li te Amerikanci primiti da radiš, na tebi je da se odlučiš, neka ti je sa srećom’’.
Kad’ su stigli u Rijeku, zaista nisu ga primili na brod, a jedan drugar iz komšiluka sugerisa mu je: ‘’Idi u Trst, slaži ih na brodu da ideš kod roditelja, oni za tvoje roditelje ne znaju ništa’’. I ode Lazo sam za Trst, nekako se snašao za voz do Trsta i u luci pronašao brod za Njujork, Kapetanu je zaista slagao da ide kod roditelja, a pošto je imao brodsku kartu kapetan ga primi. Nakon dva dana stigli su u grčku luku Pirej (Piraeus), pa dalje na Siciliju, pa kroz Mediteran i Gibreltar do Kasablanke, gde su se zadržavali duže zbog popune broda. A onda su nastale vetrovite i mračne noći preko uzburkanog Atlantika. Iscrpljen i gladan Lazo je stigao u Ameriku, gde ga je dočekao Đuro. Đuro mu je kupio novu odeću, a njegovu spalio, zbog vašiju na brodu. Obišli su Njujork, a zatim se uputili vozom za Mejvil (Mayville), gde je Đuro radio.
U Mejvilu je Đuro ubrzo našao zaposlenje za Lazu kod jednoga Nemca, kod koga je sa konjskim kolima razvozio led po kućama, pošto tada još nije bilo frižidera. Istovremeno ga je upisao u večernju školu, gde je učio engleski jezik. Razvozeći led od kuće do kuće, Lazo je upoznao gotovo sve stanovnike Mejvila, a i oni njega. Više su ga upoznale žene, jer su one bile u kućama dok su im muževi radili. Neke su ga žene i častile, a neke i zavolele. Ni on im nije ostajao dužan. Radio je kod tog Nemca oko četiri godine, a zatim jednu godinu proveo radeći kao drvoseča kod izvora reke Misisipi.
Tu im je bilo veoma hladno, ali je zaradio više novca. Za vreme dok je on radio u šumama, Đuro je služio vojsku, i to kao američki dobrovoljac. Time je Đuro stekao pravo da dobije američko državljanstvo. Tih godina Lazo se zabavljao sa devojkom, poreklom iz našega kraja, Anđom (Angie) Stipanović. Njih dvoje su se istinski zavoleli i nameravali su da se venčaju, kada je Đuro, posle otsluženja vojnoga roka, primorao Lazu da se presele u Detroit i zaposle u Fordu.
U Fordu su obojica imali veće zarade i tu su radili oko četiri godine. A kada je Đuro video da od zarada imaju dosta novca za izgradnju kuća u Bosni, on je počeo ubeđivati Lazu da se vrate kući. Lazina devojka Anđa preselila se takođe u Detroit, da bi bila sa Lazom i često su se viđali tokom vikend-dana, a Đuro je bio oženjen u Bosni, i logično je što je on insistirao na povratku kući. Lazo se tome sve vreme opirao, ali ga je Đuro, konačno, primorao. Vraćajući se brodom preko Atlantika Lazo je često molio Boga da im se brod potopi, kako se nebi vratio u Bosnu, dok mu je Anđa ostala usamljena u Detroitu.
I, tako, proći će mnoge godine, Lazo se nije uspeo vratiti u Ameriku, vremenom su njegove veze sa Anđom postajale sve ređe, a zatim i nestale. On se u međuvremenu oženio, napravio kuću i izrodile su decu. Došao je rat, sve je propalo, dok je Lazo proveo mnoge noći plačući za Anđom i Amerikom. A desiće se 1956 godine, da mu Anđa, ne najavljeno, dođe u posetu u Bosnu. Tada je nedelju dana bio najsrećniji čovek na planeti, a kada se Anđa vratila oči su mu neprestano bile pune suza. Mi, deca, znali smo zašto.
