ВЕЧЕРЊИ ИЗЛАЗАК
рђа на прозору одбачена перут
патрљци дана испуњавају ми усну шупљину
хтео бих да повратим
и док ми се с напуклих огледала сливају несварене године
растежем линије на длану
зашто
агонија испражњених зидова никако да престане
откључавам врата
напољу јато свитаца пали своје фењере
на кеју крдо лептира започиње оду светлу
покушавам очовечити метафоре
којим те дозивам
искрено све ми је теже без тебе
вече се полако качи за типке голуждравог хармоникаша
преко пута улични свирачи заводе лутке у излогу оближње робне куће
лажем да сам био с тобом
да смо шетали сунчаним странама улица
лажем
тешко ми је наћи смисао у одустајању
још теже у твојим одласцима
линије на длану само што нису пукле
вече је
узалуд сам обукао свечано одело
МОЖДА ОНА ЗНА
можда она ипак зна да овај град мирише на њу
на парфем који јој поклоних за рођендан
можда она зна да се ова белина јутра рађа само на њеном прозору
да су је моји прсти телескопски тражили целу ноћ под чаршавом
можда она чека да дијагнозу мог чекања пред излогом робне куће
потврде рахитични трамваји
док развлаче снажне бокове булевара
можда можда
надмено се оглашава црквено звоно
просипајући несварени пој по крововима велеграда
надмено лепрша кожа јутра разапета између солитера
хоспитализација ноћи је у току
а она отвара материцу собе да се маховина јутра усели
она још увек свој отисак у кревету препушта мојим јаловим прстима
и смеје се смехом детета на великом школском одмору
јер она можда зна оно што ја никада нећу сазнати
да је никада баш никада више нећу имати
да се преслица љубави оне ноћи заувек поломила
да овај град ипак још мирише на њу њу
АПРИЛСКЕ КИШЕ
са мутног прозорског стакла капље меланхолија
по ко зна који пут пред твојом сликом
понављам баналне фразе да те задржим
не вреди
напољу лију априлске кише
добују капи по крововима велеграда
кажеш ми
ти увек имаш избор
ти обезвређујеш љубав претварајући је у ситницу
коју безобразно заодењујеш стиховима у твојој бележници
кажеш како још нисам успео себичлук ноћи да излечим
да моји прсти никада нису постојали на твом телу
да је заблуда пепељаре највећа жртва сата
и још још много тога си ми рекла
амнезија кортекса собе је потпуна
узалудност мог сећања протераћу из календара
ову завесу кише схватићу само као хир твојих очију
нисам спреман за јутро које се ваља булеваром
за згрудвану воду на твојим образима
за ове априлске кише
за поновни твој одлазак
нисам
ипак само бих ти рекао још једном
мој избор си само ти
и нико више
МОРАМ
морам пену обзорја помести аријом црквеног сата
хлебом справљеним од земље и росе нахранити биљке
стихове закључати у метафоре ненаписаних песама
некако доћи до тебе
морам опроштајни хук ноћи песмом јутра избрисати
небеским прахом потопити булевар велеград
смехом трамваја опчинити стајалишта
и молити се
молити
морам отпатке ноћи избелети златним диском са истока
а свице који цвиле осакаћени одеждом белог џелата
сместити у дунавску шкољку да у њој трубљама својим поздраве
ново јутро и тебе
само да дођеш
само морам измирити посвађане излоге робне куће
пикавце и тротоар
престати да саплићем сенке
мумлање булевара претворити у добродошлицу
зевање градских прозора у намигивање јутру
морам
само да дођеш
да напокон и ја бар на тренутак спознам шта је срећа
ЈЕР ШТА ЋЕ МИ БИЛО ШТА БЕЗ ТЕБЕ
више се и не сећам твог лица
кичме кревета коју сам ломио из ноћи у ноћ
себе покрај тебе
и чудно уопште ми није жао
или ми се чини
ове белеге са зида ћу одбацити као крушка у мојој башти свој презрели плод
окончаћу једном за свагда сећање да више не дроби ганглије собе
јер шта ће ми било шта без тебе
напољу отежале гране кестена покушавају отрести јутарњу измаглицу
са прозора разблажене гравитацијом светла сливају се красте ноћи
насукано на гране тополе јато врабаца почиње своју оду сунцу
и да шта још треба да урадим
да ампутираћу графите са бетонског образа солитера
не није то немоћ
напротив
није ни афект остављеног
већ гашење оргазма чекања
оргазма самоће
јер шта ће ми било шта без тебе
шта ће ми
