ОД БИБЛИЈСКЕ ЧИСТОТЕ, ДО АПОКАЛИПТИЧНИХ ВИЗИЈА
(Перица Марков „Сјај и одсјај”, Београд: Граматик, 2023)
Слађана Миленковић – књижевна критичарка
Перица Марков (1958) у књизи „Сјај и одсјај” гради густо, готово херметично поетско ткање, у којем су метафоре и симболи згуснути до тачке да се значење прелама на више нивоа истовремено. Голуб, месец, светлост и тама, сваки од ових мотива пролази кроз различите трансформације — од идиличне, готово библијске чистоте, до апокалиптичних визија прогонства, смрти и распада.
То што је Марков Банаћанин, битно је за његову поезију јер је „увек посебан начин на који је он интерпретира говори врло гласно и јасно, проживљено, са покретима руку и тела, са оним бећарски нахереним и паорски украшеним банатским сугласницима ш и ж,” подсећа нас Ненад Грујичић у једном тексту. Како је Грујичић описао његове збирке, оне су „невелике обимом, танких и трошних корица између којих, међутим, сија одлична поезија,” тако је и са овом књигом. Мала, са голубом на корицама, међутим из ње снажно просијава стих.
Марков посеже за ритмичким, каткад еруптивним понављањима („АААААААХХXXXXXX”, „Не!Не! Да!Да!”), која разбијају наративну линеарност и уводе елемент перформативне поезије, речи се не само читају, већ се осећају у телу. Најбоље их интерпретира песник сам, што је необично за ауторе, али њему то полази за руком и свака изведба је оригинална и непоновљива.
У стиховима Марков гради сложену мрежу песничких мотива који се прожимају и понављају у различитим контекстима, тако јр голуб вишезначан знак и носилац мира, и посланик смрти, и чувар огња и сведок пропасти. Он је централни мотив, вишеструко симболичан: од библијског гласника мира и Духа Светога, до метафоре крхкости, страдања и смрти („умире голуб на гвожђу и камењу”).
Месец често „тмуран, крвав” хладни је посматрач, али и учесник у људској трагедији. Постаје симбол судбине, космичког реда, али и хладног посматрача људске патње. Светлост и сјај, везани су за трансценденцију, Божје присуство и духовно уздизање, у контрасту с тамом, распадом и „похлепом” која квари свет. Религијско-митолошки мотиви су фигуре попут Оца, Мајке, Светог Духа, Лилит који стварају есхатолошке слике и повезују личну и колективну судбину са ширим митолошким и духовним оквиром. Стапају се са пејзажем и животињским метафорама, творећи хибридну митологију. Мотиви природе су: дуд, храст, река, птице, ветар, прашина, који су повезани са циклусима живота, смрти и обнове. Љубав се помиње ретко, али када се појави, носи тон заборављене, потиснуте силе.
Марков се обилато служи стилским фигурама које стварају херметичну и визуелно богату поезију, готово свака слика је метафорична („тмуран, крвав месец дише”, „ризницом од патњи”). Ишчитавамо персонификацију, кад неживе ствари и појаве попримају људска својства („месец дише”, „гвожђе грли камен”), бројен епитете, често вишеструке и појачане („тмуран, крвав”, „недремано око”, „пакленом долином”). Понављања и рефрени одлика су његове поезије и у другим збиркама, тако је и овде — и на нивоу речи („Не!Не! Да!Да!”) и фраза, ради појачавања емотивног набоја. Доста се служи анафором — понављање почетних речи или синтагми у низу стихова („А Голуб долази — све ређе и…тише”) оксимороном — спајање супротних појмова („светлост и тама”, „живот и смрт” у истој слици). Акростих — један од делова текста формира акростих од првих речи/стихова је овде истакнут и наслов је последње песме. Акростих гласи: стварност и голуб, а тихе стигме. Ономатопеја и звучне имитације („АААААААХХXXXXXX”) које уносе перформативни, готово сценски елемент присутне су на почетку, негде у средини и на крају збирке.
Песнички језик је густ и архаичан, песник користи старе облике и синтагме које носе литургијски призвук („недремано око”, „ископило писмом”). У језику се сударају архаични изрази, литургијски тон и савремена фрагментација синтаксе, што ствара утисак „светог хаоса” где свака реч може бити пророчанство или ламент. Синтактичка фрагментација доводи до тога да ни стихови често нису граматички линеарни; уметнуте реченице и заграде разбијају ток и дају осећај унутрашњег монолога или визије. Наглашена симболика постигнута је и кроз одсуство дескриптивне „равне” реченице; све слике имају вишеструко значење. Због наглашеног литургијског и апокалиптичног тона, песме звуче као мешавина молитве, прорицања и ламента.
Марков пише у густим, дугим стиховима, где се слике преливају и понекад намерно загушују читаоца, као да га уводе у транс. Ритам се не ослања на строгу метрику, већ на пулс понављања, звучне ударе и паузе. Песник не даје разрешења, већ нуди фрагменте визија и унутрашњих монолога. Постоји снажан осећај опасности и неизвесности, али и трагови наде — у птици, у светлости, у сећању на претке.
Како је у рецензији објављеној у Марковљевој књизи оценио Мирослав Алексић, овај песник гради „сонетну поему” која спаја два плана: „Комуникативни слој” — где отворено саопштава мисли о судбини народа, вери и љубави, често цитирајући или парафразирајући библијски и литургијски језик, експлицитно указујући на стихове Милана Ненадића „Цео нам је народ процесија једна! ” које је узео за мото целе збирке. „Пророчки слој” — херметичан, симболичан, саткан од слика које се не тумаче до краја: крвави месец који дише, голуб који све ређе долази, гвожђе које грли камен. У овом другом слоју Марков је, како Алексић примећује, „можда најближи” свом суграђанину Вујици Решину Туцићу, али остаје самосвојан: песник за „којег верујете да стоји уз оно што саопштава све до перја, до костију”.
„Сјај и одсјај” је помало омаж Ненадићу, али и потпуно самосталан лирски свет у којем се судбина српског народа сагледава и историјски и космички — као процесија која иде ка суду и спасењу. Збирку гради око Голуба, као средишњег симбола, он је и Свети Дух и гласник наде, и рањени сведок пропасти. Кроз њега песник говори о Христу, „Једином Победнику”, али и о народу који лута „у свету који му ради о глави”. Оценио је Алексић да су овде два сонетна венца у не баш тако строгој форми и два магистрала, што отвара питања за нека даља тумачења.
Поезија је дубоко укорењена у хришћанској вери, али не бежи од приказивања таме: похлепе, насиља, издаје. Управо у тој напетости између светлости и таме лежи снага збирке. „Сјај и одсјај” је поетски рукопис који тражи стрпљење и вишеструко читање. Његова снага није у лакоћи приступа, већ у дубокој, архетипској резонанци. То је поезија за оне који воле да се пробијају кроз густу шуму симбола и да у тој шуми траже сопствену стазу.
