СОЊА МРАЧЕВИЋ БРАТИЋ – ПИСАЊЕ ЈЕ ЈАЧЕ ОД МЕНЕ

Соња Мрачевић Братић није ушла у поезију кроз врата књижевних кругова, већ кроз унутрашњу нужност да оно што осећа добије облик речи. Њени стихови не настају из књишке амбиције, него из живота, из жене која је дуго ћутала, из кћерке, из сестре, из супруге, из мајке, из кухиње у којој мирише свакодневица.
Природа код ње није декор: храст, љиљан, олуја и ветар дишу као саучесници у стварању. Стварање доживљава као телесни чин, рађање детета, рађање стиха и рађање жене у сопственој пуноћи стапају се у исту тајну. Сама каже да је “чин писања јачи од ње” и да јој срце диктира.
Иако књига још чека корице, њени стихови већ живе међу људима — на Фејсбуку и порталу Књижевне радионице Кордун, у коментарима подршке и тихим препознавањима. Са Соњом разговарамо о извору, смислу, првој књизи и о књигама без којих не уме.

ИЗВОР И НУЖНОСТ ПИСАЊА

Разговарао: Илија Шаула

У једном запису кажете да је “чин писања јачи од вас”. Опишите тај тренутак кад песма почне да се рађа. Да ли прво дође слика, реч, емоција?

Мислим да је емоција та која ме мотивише. Тај неки унутрашњи свијет, који тражи свој пут да изађе ван. Поезија која кроз сплет несвјесног каналише срећу, тугу која се таложи у мени. Ријечи долазе саме од себе, а слика, надам се да она стиже до читаоца.

Пише се да сте “дуго ћутали пре него што сте проговорили јавно”. Шта се преломило па су стихови морали напоље, после година поверавања само “сопственим ноћима”?

Моје отварање је дошло сасвим спонтано. Можда је у мени помало лежала несигурност у то да ли ће некоме да се допадне то што пишем, да би у једном тренутку тај страх нестао, пред спознајом да је то таложење осјећања у својој нутрини теже од ризика да ли ће се наћи неко ко неће разумјети моје писање. Једноставно је дошао тренутак у ком су емоције нашле свој пут да изађу вани, као кад се нар располути у својој зрелости, тако су попут слатких зрнаца плода, осјећања похрлила ка читаоцу.

Ваши стихови су пуни природе: храст, олуја, ноћни љиљан, месечина. Шта вам природа даје што град и свакодневица не могу?

Природа као вид прочишћења, искрена у свој својој суштини. Не посматрам је само као нешто што нас окружује, као пуки географски појам, већ као продужетак саме људске душе. Ми смо ти који гушимо њу, њена рак-рана, људске творевине су метастазе које ремете природну равнотежу. Зато нам природа често враћа по заслугама. У бити ми јесмо природа, само што због властитог комфора често заборављамо или чак негирамо ту чињеницу.

Колико писање за Вас јесте трагање за смислом? Да ли песма одговори на питање или постави ново?

Писање за мене представља понирање у срж мога бића, наравно опет све зависи на шта се сама пјесма односи. Доста љубавних пјесама су у бити моја фикција, мада и сама машта може да у себи носи неке секвенце закопане у оном дијелу нашега несвјесног. Када пишем пјесме које се односе на суштину живота, ту трагам за смислом, покушавајући да суочим добро и зло, таму и свјетло у сталноме настојању да истина нађе свој пут и да свјетло, па било оно и само искра, побједи тмину.
За мене завршена пјесма прво ствара слику као када сложите мозаик, нека врста врата која су затворена, али не и закључана. То би било отприлике да у пјесму уселите душу, биће које има неки свој живот, а самим тим ту се њена коначност не завршава, већ увијек постоји тај мали упитник који голица машту читаоца, да покуша да дефинише срж емоције и да настави у мислима да прати њен траг поистовјећујући се са пјесмом.

ПРОЦЕС И СТВАРАЊЕ КАО ЖИВОТ

Ваши стихови често настају у „кухињи у којој мирише свакодневица“. Да ли се ритам кувања и ритам писања преплићу? Имају ли рецепт и песма исту врсту пажње, ону која тражи стрпљење, мирис и тачан тренутак?

Алхемија! Да, за мене су и кување и писање чиста алхемија. Волим да експериментишем, како у кухињи, тако и над празним папиром и да унесем љубав у обје ствари, а резултат након “крчкања” оног лаганог, на крају прелази у крешендо, јер најважније је знати одредити онај тренутак када долази завршница да јело не би било превише забиберено, а поезија сладуњава. Све у свему, и једно и друго имају исти извор — љубав која је саставни дио живота.

У песми УМЈЕТНОСТ СТВАРАЊА пишете да „гране ничу из руку“. Доживљавате ли чин стварања као продужетак тела, као биолошки импулс који се претвара у уметност?

Стварање је чин у којем не постоји граница између духа и тијела. За мене поезија представља продужетак самога бића, које је у сталном трагању за одговорима, али не са научне стране, мада не негирам науку. Природа једноставно дише, има срце, није само пуки предмет на коме одмарамо очи. Како што дрво пушта своје младице, несвјесно, тако и људи имају импулсе које нису увијек у стању да контролишу. Тијело је у бити полазна тачка, а руке као гране су начин да своју поезију рађам за читаоца.

Често пишете уз селфије, спајајући лице и стих. Колико је за Вас важно да читалац види особу иза песме, да препозна поглед из ког је стих израстао?

Могу рећи да ми је поприлично важно да читалац види мене као живу особу, не као имагинаран лик који живи иза неке маске. За мене поезија није неки апстрактан појам, већ живи талас који дише, једноставно речено мој одраз у огледалу.

Не припадате правцима, генерацијама ни школама. Да ли Вам та стваралачка слобода понекад доноси сумњу, да нисте „довољно књижевни“? Или је управо та неукалупљеност Ваша највећа снага?

Припадам оној генерацији која је слушала своје очеве, па када сам изразила жељу да желим да упишем лингвистику, мој отац је рекао да ту не постоји перспектива и уписах хемију у којој се уопште нисам налазила. У бити нисам се ја много ни борила да побједим рационални став мога оца, јер мислим да сам била упорнија, прихватио би моју жељу. Е, сада то питање како се ја осјећам? Наравно, никада нисам вољела лаж, па нећу ни сада да јој прибјегавам. Често сам осјећала ту несигурност и постављала себи питање гдје сам ја у свему томе и да ли постоји за мене мјесто међу тим координатама књижевних кругова. Мада у бити ја и не болујем да негдје припадам. Потреба да пишем много је јача од сумње и страха и чак мислим да је она спас од самољубља. Јер када човјек себе преиспитује, самим тим чува се од сујете. И да, мислим да донекле у том неком “самотњаштву” лежи моја снага, јер када не припадате било којој школи, имате ту слободу да бирате сами свој правац и једини дуг је према самоме себи и ономе најважнијем, начину да нађете пут до ума читаоца.

ПРВА КЊИГА И ОДНОС СА ЧИТАОЦИМА

Читаоци Вас већ годинама бодре да објавите књигу. У којој фази је сада та жеља? Шта би за Вас значило да стихови добију корице?

Да, много пријатеља већ одавно утичу на мене у том правцу. Моја стремљења су ишла од усхићења, до момената тоталнога одустајања. Питања, коме, чему, за кога? Онда ме је једна другарица, још прошле године, Љиљана, упутила на вас. Знате и сам да сам се јавила, па се онда скоро годину дана нисмо чули, наравно чин мог одустајања. Наилази тренутак када постајем свјесна, уз ваш подстицај, да желим то да направим зарад себе саме и наравно због оних који остају иза мене. Надам се да нећу дуго чекати на то да остварим нешто што сањам још од дана када сам била само клинка. Ова задња реченица много говори.

Како бирате шта ћете поделити на друштвеним мрежама? Постоји ли песме које чувате само за књигу?

У бити то што сам објављивала, а било је доста тога, јер сама рекох да су постајали тренутци када сам била сигурна да су мреже једини пут преко кога моју поезију пласирам читаоцу, бирано је насумице. Када сам одлучила да ћу ипак остварити свој сан, сакрила сам пјесме које чекају да се нађу међу корицама збирке.

Коментари испод Ваших објава су пуни емоција и подршке. Колико Вам значи тај директан однос са публиком? Мења ли он начин на који пишете?

Подршка и лијепе ријечи значе ми много. У почетку су баш оне храниле моју несигурност и поприлично ме од ње излијечиле. Што се тиче самога начина писања, то не утиче много, јер као што рекох, писање за мене од када знам за себе је начин да каналишем своја осјећања и пустим их ван. Тако да сама та потреба рађа се из емоција и ријечи саме проналазе свој пут, наравно нимало лак, али на крају доносе олакшање.

Кад бисте морали да изаберете једну своју песму која Вас тренутно најбоље представља, која би то била и зашто?

Ух, има их више. Једна од њих је “Представа без краја”.
Кроз њу говорим Ја, баш онаква каква сам, без лажи, сакривања, без било каквог поигравања. Не подносим лицемјерје, некако прије ћу бити сама, мада наравно увијек постоје људи који цијене искреност, већ у гомили која се крије иза лажних осмјеха. Наравно, ту је још једна битна ствар, покушај да у себи пробудим, бар с времена на вријеме, оно дијете пуно повјерења. То је ипак тај оптимизам који је битна ствар и без кога не би постојао смисао живљења.

Соња је дете рата. Најлепше тинејџерске године оставила је у Сарајеву, српском насељу Грбавица, између 1992. и 1995. – у времену које се не брише ни из памћења, ни из поезије. Из тог града, који је истовремено био и рана и колевка, понела је искуство које се не може прећутати. Долазак у Србију отворио јој је простор за нови живот, али и за дубоки унутрашњи преображај. За песника, такви ломови нису само биографске чињенице, они су темељ из ког израста нова личност. А из личности, поезија. Поезија која не бежи од прошлог, већ га претвара у боју, у судбину, у корен. Све што се тада има рећи носи своју тежину, свој мирис, своју сенку. Соња је данас пред оним вечитим изазовом песника: док је живот дозива у ново, песма у њој риче из прошлог.

КОРЕНИ, ПРЕОБРАЖАЈ И ЈЕЗИК СЕЋАЊА

Најлепше тинејџерске године провели сте у ратном Сарајеву. Како се пише поезија кад се одраста уз звукове који нису стихови? Да ли је тада реч била уточиште или немогућа?

Тада сам више водила дневник у виду прозе, нажалост без њега сам остала. Писање јесте једна врста уточишта, мада можда ће некоме чудно бити, али мене је тај рат научио много чему и те лекције не постоје у књигама. Пријатељства у рату су сам живот, веза која је толико дубока да не постоји ријеч којом се може описати. На звукове олова човјек се навикне, прихвати их јер све друго одвело би га у лудило. Губици пријатеља, то је оно најгоре, ту настаје мук. Постоји пјесма — Епитаф, њу сам написала за најбољег друга којег је вихор рата однио. Све у свему, ратова ће увијек да буде, оно што је основ свега не дозволити мржњи да уђе у срце, али исто тако знати за своје коријене, јер човјек који нема свој идентитет, лака је мета у овоме опасном свијету.

Долазак у Србију донео је нови живот и нову средину. Шта се у језику песме променило после тог преображаја? Да ли неки стихови и даље говоре “сарајевски”?

Ја сам имала олакшавајућу околност, за разлику од многих Срба који су морали те ’96. да напусте Сарајево, што сам знала гдје ћу. Нисам одмах отишла за Србију, у Србију сам се преселила ’99. Мој отац је из Црне Горе, тамо смо имали викендицу, тако да смо сестра и ја са два кофера кренуле у тај нови живот. Одрасле смо у једном дану који је за мене био тежи од читаве четири године рата. Нисам у том времену много писала, можда што сам била огорчена и бијесна. Послије долази то неко мирење, не предаја, већ спознаја. Тек тада сам могла да кренем даље. Упознавши јако брзо будућег супруга, са којим имам троје предивне дјеце, стигао је мир у мој живот. Што се тиче “сарајевског печата”, мислим да не, ту сам направила једну врсту хируршког реза, неке ствари треба оставити у прошлости, мање боле.

Каже се да песник носи све своје завичаје са собом. Где су данас Ваши корени — у месту, у сећању, у језику којим пишете?

Постоји пјесма — Ја немам искона дом. У њој сам описала тај осјећај када сте нигдје. Наравно да дјетињство боли, посебно ако је оно било срећно, па је прекинуто на свиреп начин. Боли моја улица, хаустор, јабука иза куће, сарајевска магла… могла бих да набрајам док сам жива, али нема ефекта. Зато се ријетко враћам, јер мислим када бих заронила у дубину, само бих самој себи отворила ожиљке, а неке приче треба завршити са великом тачком. У бити моји коријени су у поносу што сам Српкиња, али и човјек који никога не мрзи.

Кад живот зове да се настави, а песма “риче изнутра”, ко победи? Да ли сте некад морали да ућуткате песму да бисте живели, или да живите да бисте могли да је напишете?

Мислим да се те двије ствари преплићу, пјесма и живот. Ријечи које се таложе у самоме бићу, туге, радости, све то чини неки баланс, тако да се опет враћам на емоцију као покретача. Када пјесма настане, са њом долази олакшање, јер то и јесте један вид каналисања живота.

ЧИТАЊЕ КАО ДЕО СТВАРАЊА

Којој књизи се враћате кад тражите утеху, а којој кад тражите снагу?

И за једно и друго писац је исти, Достојевски. Могла бих да кажем да утјеху нађем у дјелу “Идиот”, а снагу у “Браћи Карамазови”. Достојевски је много утицао на формирање моје личности. У његовим дјелима, а и у животу, постоји та срж које треба да се држимо — моје скромно мишљење — да би наш живот имао смисао. Најљепши цитат “Љепота ће спасити свијет” је нешто чега се чврсто држим. Јер ако изгубимо моралну чистоту, изгубили смо све.

Постоји ли песник или песникиња чији стихови су Вас “научили да пишете” иако се никад нисте срели?

Да, Мирослав Мика Антић. Почело је то са пјесмом “Плави чуперак”, “Плава звезда”, “Досадна песма”, “Песма за нас двоје”, па преко “Бесмртне песме” — свих њених верзија, завршило се на збирци “Мит о птици” и “Савршенству ватре”.
Ову посљедњу држим крај узглавља, са њом лијежем. Мика је у бити моја вјечита инспирација. Фасцинира ме његово стално трагање за одговорима, које управо црпи из природе. Наравно ту су и Десанка Максимовић, Добрица Ерић, Бранко Миљковић… Али Мика је Мика.

Шта тренутно читате? Има ли нешто што Вас је недавно изненадило, померило?

Тренутно читам роман Зли дуси од Достојевског. А што се тиче књиге која ме је избацила из колосијека, то је дефинитивно исповјест Бојана Вегаре Дјеца коју није волио свијет. Знате онај осјећај када, након много времена, пред собом изненада угледате, себе. Дијете које није волио свијет. Док сам читала Бојанову исповјест, десило се оно премотавање филма: слике су саме надолазиле, као флешеви. Унутрашње окидање. И смијала сам се и плакала. Бојан је осликао истину, моју истину, коју сам ’96 спаковала у црвени кофер, заједно са успоменама, улицом, сарајевском маглом… дјетињством, срећама и тугама, и кренула у неизвјесност. Бојан је проговорио за све нас који смо покушавали да кажемо своју истину, али је нико није желио чути. Пратим Вегару и поносна сам што је успио у своме науму: да ова исповјест, потекла из дубине душе, дође до што више људи.

Коју књигу бисте препоручили младом човеку који тек улази у поезију? А коју некоме ко мисли да “не разуме поезију”?

Сад се враћам опет на онога кога највише волим. И у једном и другом случају Мику Антића. У првом случају зато што млада особа себе може да пронађе у дјечијим, а онда и љубавним Микиним пјесмама. А онога ко мисли да је поезија нешто прозаично, управо због филозофије живота коју тако суптилно уноси у задње двије збирке које сам навела, а из те суптилности се рађа нагон да се замислимо над самим животом, над процесом постојања и пролазности.

Међу савременим песницима, својим пријатељима да ли би сте издвојили нечију поетику?

Допада ми се поезија Јасне Јеремић, она на тако једноставан начин сецира стварност и друштво које нас окружује. Њен стил писања психолошки је дубок и оштар, и са мало ријечи погађа суштину живота. Један од пјесника чија ме поезија посебно дојмила је Горан Матић. Његов стил је дубок, рефлектује неки свој унутрашњи свијет, набијен емоцијама, и даје читаоцу простор да се и сам пронађе у написаном. Онда, рецимо, поезија Ђорђија Рачића, одише оном дубоком духовношћу која вас тако савлада да морате да се унесете у сваки стих. Његове пјесме су обојене бојама завичаја и гађају у срж самога бића.