Данас навршава се сто и седамдесет година од рођења Николе Тесле, човјека чија је свјетлост још увјек једна од најјачих тачака оријентације у нашем духовном и научном простору. Тај јубилеј није само датум; то је прилика да се подсјетимо колико је један усамљени визионар успио да промијени токове свијета, и колико је његова тишина, његова упорност и његова непоколебљива вјера у будућност постала дио нашег колективног насљеђа.
У том духу, путописни фрагмент Љубице Жикић о Нијагари, мјесту гдје је Тесла дословно укротио силу природе и претворио је у свјетлост, долази као драгоцјен подсјетник да се велики подвизи не дешавају у лабораторијама, него у срцу човјека који се усуди да види даље. Њен запис спаја географију и историју, лични доживљај и културну меморију, и управо зато је идеалан дар за овај јубилеј: тих, али снажан омаж човјеку који је свјетлост учинио нашим заједничким језиком.
Објављујући овај фрагмент, одајемо почаст Тесли, али и свим путницима који у сусрету са свијетом траже дубљи смисао, баш као што је то учинила Љубица Жикић на обалама Нијагаре.
Крагујевац – 10.07.2026
Бела грива Нијагариних водопада
Пут од Кливленда до водопада Нијагаре био је као улазак у причу коју сам одувек знала, а никада нисам до краја чула и разумела. Када сам их угледала, нису били само природно чудо, били су чиста поезија у покрету. Песник је запевао у мени. Вода је падала у свиленим слаповима, бескрајна и моћна, бучна а ипак нежна, као да се не руши у дубине, већ дарује пољубац земљи. Шта бих све написала да ми руке нису биле увијене у кишну кабаницу преко које су се сливали млазеви воде. Пловећи бродом испод водених завеса, имала сам осећај да сам ушла у неку древну бајку, у којој човек није господар, већ тихи сведок величанства природе. Капи воде су ме додиривале као благослов, магла ме је обавијала, а бука водопада није плашила већ се претварала у осећање раздраганости и неке космичке среће. Био је то звук вечности, звук који надјачава све људске страхове и бриге, тренутак када нам се указује смисао постојања. У тим тренуцима нисам мислила на границе, на државе, ни на историју, већ на снагу живота који непрестано тече, пада, устаје и наставља даље.
На Нијагариним водопадима вода је била и бајка и сила, чиста енергија живота која се обрушава без страха, сигурна у свој пут. Под њеним свиленим слаповима осетила сам како се човек може препустити, нестати на трен и поново се родити. Овде вода није само призор; она је искуство, прича, сусрет са вечним. „Живот се непрестано и ломи и обнавља“, одзвања кроз заглушујући хук змајевитих водопада располућене Нијагаре која грли две државе једног света. Нијагара више није била географија већ доживљај, откровење, музика коју сам први пут овде слушала. Овом доживљају за који немам довољно речи, додала бих радовање што се тамо на канадској страни налази споменик Николе Тесле, припадника рода мога, који је управо овде водену снагу претворио у светлост. Наш Никола Тесла је на Нијагариним водопадима остварио један од највећих подвига у историји науке и технике: изграђена је прва велика хидроелектрана заснована на наизменичној струји.
Док испијамо кафу и освежавамо се на тераси испод густе крошње са погледом на водопаде, реконструишемо пред нашим младим потомцима значај Теслиног дела. Дакле, крајем 19. века водио се „рат струја“, између Едисонове једносмерне и Теслине наизменичне струје. Управо је пројекат на Нијагари показао да је Теслин систем супериоран за пренос електричне енергије на велике удаљености. Брат, по струци математичар и физичар, детаљише да су у хидроелектрани на Нијагари 1895. употребљени Теслини трансформатори, полифазни генератории и систем преноса наизменичне струје. Онда додаје да је већ 1896. године електрична енергија успешно пренета до града Буфало, удаљеног 40 км.. Потврђујемо да је то је био историјски тренутак, први пут је огромна природна снага воде претворена у електричну енергију и послата светлост далеко од извора. Доказано је да се електрична енергија може економично преносити на велике удаљености. Нијагара је постала симбол победе науке и људског ума. Живот се из темеља мењао. Вековима су људи стајали и дивили се овој природној лепоти, само је Никола Тесла из Смиљана у тој сили видео енергију која може да се преобликује. Он је показао да водена снага може да постане светлост у људским домовима. Коментаришем наглас, да је он укротио воду, зауставио „приподан ток“, да бих заинтересовала присутне који у рукама држе цигарете и телефоне. После кратке паузе одговори ми један из млађе генерације: „Па није он био освајач и победио. Он је само воду разумео. Вода је наставила да тече и даље. Само је њена снага постала светлост. То није покоравање природе, већ сарадња са њом. ОК. Тесла није зауставио ток, већ је у њему препознао смисао. ОК“.
Хтедох да кажем да је Тесла научио да говори језиком воде, што могу само велики умови који морају да буду помало и песници, али, рађе сркнух гутљај баш добре кафе на тераси са које пуца поглед на водопаде Нијагаре који се руше са канадске и америчке стране и нестају у реци која се смирује и креће на дуги пут према Атлантику.
При повратку пролазимо поред града Буфала као поред историјског споменика. Замишљамо тренутак када је светлост синула и заувек протерала мрак из кућа и умова. Весели смо и имамо право на ово колективно задовољство које нас је преплавило, јер је Никола Тесла највећа светлост коју ми Срби имамо. Осећамо се светски!! А и Небојша вози ОК.
