УТИЦАЈ МУЗИЧКЕ ИНДУСТРИЈЕ НА ДЕТЕ КРОЗ ФОРМАТЕ МУЗИЧКИХ ТЕЛЕВИЗИЈСКИХ ТАКМИЧЕЊА
Пише: Светлана Митровић Ћосић – Београд, јануар, 2026.
Увод
У овом раду ћемо се бавити уочавањем и сагледањем на који начин музичка индустрија кроз такмичарске телевизијске формате утиче на дете. Осврт ће бити и на педагошко-психолошком аспекту целог концепта. Дотаћи ћемо се одговорности одраслих и родитеља. Кроз целокупну анализу сегмената медијског формата говорићемо о штетности његовог утицаја.
Музичка телевизијска такмичења и шоу програми у којима је музика имала примат су почела да освајају тржиште почетком XXИ века. Како су постигла велику популарност код гледалаца, полако су у тај механизам почели да убацују дете као објекат. Различите продукцијске и дискографске куће су нови приход зараде препознале у деци. Пошто су популарност већ постигли у комерцијалним такмичарским емисијама где су улоге извођача имали одрасли, одлучили су да те улоге одраслих замене деца. Али, уместо да садржај емисије и концепт буду дечји и да се нови формат прилагоди детету као субјекту, носилац радње је остао одрасли и то у улози жирија где кроз манифестацију моћи без покрића прави драматичност, ствара конфликте зарад спектакла, а на уштрб детета. На овај начин медији пласирају сензационализам, сервирају одређене обрасце понашања, злоупотребљавају најрањивије у људској популацији и тако врше индоктринацију.
Деца су у оваквим емисијама жртве кроз два спектра, као учесници и као гледаоци. Као учесници они служе индустрији и бизнису, без свести о том деловању. Дошли су из чисте жеље да презентују свој музички таленат, да добију видљивост и подршку, а постали су средство за постизање профита. Дете је постало производ где о његовом исходу одлучује жири који нема адекватно педагошко и психолошко знање. Са друге стране дете које је публика све то посматра и упија као нешто потпуно прихватљиво.
Радијски и телевизијски музички фестивали су постојали и у XX веку, али у XXИ веку са популаризацијом ријалити програма у свету, настају нови формати и све почиње да добија тај нови угао гледања где шоу преузима улогу и бива испред сваког садржаја. Добијамо емисије за децу у којој су једино деца у свом обличју остала да представљају нешто дечје. Садржај ни по чему није прилагођен циљној групи, деца певају музику која не припада њима и често ону која не поседује ни музичку, а ни васпитно-образовну вредност.
Главне одлике детета као што су игра, слобода и креативност овде не постоје јер је циљ оваквог пројекта стећи што већи аудиторијум, а самим тим повећати профит на што бржи начин. Избрисана је граница између света одраслих и света деце, а тим путем дете добија поруку да њихов свет није вреднован и да треба што пре да одрасту. Осим наведеног руши се њихово самопоуздање онда када су најосетљивији и уче да њихову вредност одређује неко други којем су медији дали простор, а на тај начин и моћ. Цео систем вредности је нарушен и као такав се приказује и намеће онима који тек граде своје личности.
На први поглед све делује безазлено јер визуелни фокус припада деци која су симбол чистоте и невиности, али кроз дубље сагледање добијамо увид о не тако безазленом и безопасном утицају оваквих медијских формата.
Улога медија у креирању музичких телевизијских формата за децу
Познато је да медији имају велики утицај на људско друштво, а као један од представника, телевизија и даље заузима значајно место. Како истиче Денис Меквејл[1] медији не само да одржавају друштвену стварност, већ је у значајној мери и обликују, креирајући вредности, норме и обрасце понашања.[2]
На нашим просторима у прошлом веку су биле заступљене музичке емисије за децу које су припадале дечјем свету и које су имале васпитно-образовни карактер. Од „Музичког тобогана“[3] дошли смо до нечега попут „Пинкових звездица“[4]. Почетком XXИ века са популаризацијом ријалити програма, медији су полако почели да смањују број дечјих садржаја до потпуног укидања. Укидање је постигнуто трансформацијом, тако што је нешто што није дечје представљено као да јесте. Примат је померен са музичког на визуелно, са етичког и васпитног на сензационално. Једино што је постало битно јесте телевизијски рејтинг, И друге врсте медија су радиле у сврху постизања овог циља, тако што су се и у штампаним медијима и на порталима дечја имена појављивала као део спектакла и трач рубрике.
Музика је скрајнута у позадину, док је визуелном приказу дата предност. Деца су стављена у улогу забављача, која треба да достигну и престигну своје одрасле узоре. Оно о чему певају је нешто што не припада њиховим годинама, а што је често по садржају и неморално. Суптилно, али и систематично, деци је одузето музичко стваралаштво које је намењено њиховом узрасту. Тиме је послата порука да је музика која пева и говори о дечјем свету мање вредна и не заслужује постојање и простор. Деца која су публика, ту поруку рефлектују тако што желе да буду део тог новог света, прихватају моделе који су им наметнути. Несвесно усвајају оно што је емитовано, музику перципирају визуелно, а реч жирија има посебну вредност, прихватају их као узоре и некога чије деловање желе да опонашају.
Посебан проблем представља то што су улоге жирија дате људима који немају адекватно педагошко образовање, нити се баве стваралаштвом за децу, а самим тим изостаје свест о последицама које њихови коментари и понашање могу имати на децу. Медији су им дали ауторитет који дозвољава понашање и опхођење без икаквог осећаја за одговорност.
Концепт музичких телевизијских такмичења
Концепт самог такмичења је, као што је већ поменуто, прилагођен сценском и телевизијском извођењу. Укупан број такмичара је подељен у групе, у свакој епизоди неко из групе испада из такмичења. О статусу учесника одлучује жири. Динамичност емисије постижу тиме што након сваког наступа детета сваки члан жирија даје коментаре. Дете изводи две песме. Након коментара они одлучују ко ће детету дати глас, чиме директно утичу на његов даљи ток учешћа у такмичењу.
Дете је у позицији сталног вредновања што ствара додатни притисак и услове где је шоу испред потреба детета. Елиминације се спроводе до самог краја циклуса емисија док не дођемо до коначног победника.
Једна сезона садржи око педесет епизода, а епизода траје око сат и по времена. Време емитовања је најчешће било у касним вечерњим сатима, што такође није прилагођено узрасту. Укупан број жирија је чинило пет чланова из музичко-естрадног света.
Сју Палмер говори о томе да када се деца уведу у формате забаве који су вођени одраслима, приоритети профита и перформанса неминовно надјачавају емоционалне и развојне потребе детета.[5]
Кроз цео пут такмичења дете је било припремљено да након уласка у одређене године настави истим правцем, с обзиром на то да су ови формати настали као продужница већ постојећих такмичења за одрасле. Тако су вештачки и формално направили неки вид границе, иако се ни по садржају, а ни по карактеру самог програма то не би могло рећи.
На крају крајева све можемо протумачити као једну подробну припрему деце за естраду и индустрију забаве.
У својим изучавањима Дејвид Бакингем говори како медијски формати у којима деца преузимају улоге одраслих извођача не припремају дете за уметнички развој, већ га рано социјализују у логику тржишта, конкуренције и јавне изложености, чиме детињство губи своју заштитну функцију.[6]
Након такмичења, имена деце нису битна јер је ту нова сезона и нова група учесника, оно што остаје да се памти јесу имена медија, дискографских кућа које имају моћ, они тако унапређују бизнис и шире свој утицај. Када то све посматрамо на тај начин видећемо да се на крају рачунају бројеви, а да је све друго мање важно. Са таквом структуром где су у првом плану формат и рејтинг, свака етичка и културна потреба губе своје место.
Садржаји који се пласирају
Посматрајући сезону као једну целину, кроз епизоде можемо уочити музичке и немузичке садржаје који се кроз емисије емитују.
Можемо то рашчланити на нумере које такмичари изводе, вербалну комуникацију кроз изјаве жирија, водитеља, родитеља и других, невербалну комуникацију, сценско извођење.
Коментари жирија се посебно најављују од стране водитеља.
Како су деци дате песме за одрасле од њих се очекује и такво извођење па се од жирија могу чути коментари како су нека извођења лоша јер су превише дечја и нису дорасла поп песмама.[7] Песме које изводе су често у власништву медија и продукцијских кућа које организују и само такмичење.
Сва деца различитог узраста су у истој категорији, поред тога што се константно оцењују, они се константно и пореде. Дете осим наведеног има и додатни стрес док пева јер гледа у жири, који док оно изводи песме одлучује да ли ће дати, или неће дати глас.
Хенри Жиру каже да када деца постану део медијског спектакла, она престају да буду субјекти развоја и постају објекти културне и економске експлоатације.[8]
Деца се експлоатишу и преко других медија, тако што на сензационалистички начин попуњавају наслове. Такве примере можемо пронаћи и у штампаним и онлајн издањима, попут „Да се најежите: Девојчица од 12 година оставила жири Пинкових звезда без текста (ВИДЕО)“.[9]
Текстови попут песама „Она то зна“ коју у оригиналу изводи Тијана Дапчевић, а аутор текста и музике је Дамир Ибрахимбеговић нису реткост.[10]
„Она зна да си ти био луд за мном годинама
Она зна, она зна да сам умела једино ја
Да те шетам, грејем и хладим
Да те мазим и свашта ти радим
Да те купим и продам у исти мах
Кô ниједна“
Приметно је, такође, да деца често изводе песме извођача који је у жирију и тако добијају посебан вид подршке.[11] Наравно, такве песме говоре о нечему што је од њих прилично удаљено, а то од њих захтева и сценски наступ који прати целу причу. Пример текста такве песме:
ГЛУВЕ УСНЕ
Иста соба, исти кревет
Исти ликови по сликама на зиду
Препознајем сто ситница
Ал’ са лица наша два
Је спао сјај
Исто јутро, исто вече
Исте речи којих нема станом лете
Тишина је све гласнија
А нико да изговори
Да је крај
Гледам жену из огледала
Па ми тужно да бих гледала
Кажем, немој да се предајеш
А ја не знам шта то не бих предала
Није лепо ако нема никог то да куне
Није љубав ако није била рођена да
умре
Није туга кад имаш неког пола да је узме
Нису срећа неми додири и глуве усне
Исто јутро, исто вече
Исте речи којих нема станом лете
Тишина је све гласнија
А нико да изговори
Да је крај
Гледам жену из огледала
Па ми тужно да бих гледала
Кажем, немој да се предајеш
А ја не знам шта то не бих предала
Рефрен:
Није лепо ако нема никог то да куне
Није љубав ако није била рођена да
умре
Није туга кад имаш неког пола да је узме
Нису срећа неми додири и глуве усне[12]
Евидентно деца на све начине покушавају да се идентификују са онима који седе преко пута њих и који на неки начин у овом контексту одлучују о њиховој судбини.
Дакле, садржаји који се пласирају кроз песме наводе на рану и прерану сексуализацију деце, то се огледа и кроз њихово понашање и сценски наступ. „Популарни медији све више експлоатишу дечја тела, жеље и идентитете, бришући границе између детињства и одраслог доба и излажући децу сексуализованим представама много пре него што поседују емоционалну и когнитивну зрелост неопходну да их разумеју.“ (превод аутора рада)[13] Деца која се не уклопе у наметнути шаблон бивају оспоравана.
Постоје примери где су деца из такозваних такмичења за децу пребачена у таква иста такмичења за одрасле где им је током извођења за жири сакривен идентитет, како би крајњи исход био што спектакуларнији. Дете у тој ситуацији не зна шта га је снашло, труди се да пева што боље, док пева нешто што не разуме. Током певања и снимања оно слуша различите коментаре. Видљива је непријатност на дететовом лицу. Жири се не снебива да каже оно што му се прво нађе на уму. Циљ је да се публика доведе у стање хистерије где ће стати на страну детета, али без икакве спознаје да су сви заједно изиграни и да је дете заправо злоупотребљено због рејтинга и гледаности.[14]
Осим злоупотребе детета и преране изложености, њему се укида и могућност слободног креирања личности, пошто медији не подржавају оно што излази изван њихових оквира. Оно што би излазило из оквира, не би могло ни да има контролу, а контрола се изједначава са моћи. Гуши се креативност, подржава конформизам, и очекивано конвергентно мишљење добија превласт над дивергентним мишљењем. Тако се у детету сузбијају сви таленти и могућности које су му природно дате, његово понашање и деловање се трансформише у пожељан шаблон.
Наизглед, деца имају шаренолик садржај у избору музике, али са друге стране, упитно је колико је тај избор њихов, а најважније је нагласити да они никако немају избор да бирају музику која је заиста намењена њима. Ту се постављају многа питања: где воде такви садржаји, зашто се граница између деце и одраслих помера, докле ће да се помера граница, и због чега, или кога се помера? Питања са основом имају забрињавајући тон. Она припадају осетљивим и битним темама, али остаје нада да ће се у једном моменту све преокренути као у филму, или причи са срећним крајем. Са постојањем минимума свести, критичког мишљења, моралних и стручних људи, постоји могућност да се све постави у равнотежу. Кроз квалитетан и етички исправан садржај пут до деце не био наметнут него би био одговор на оно што њихова природа тражи.
Дете као учесник и посматрач
Фигура детета је свакако централни део оваких медијских формата. Његова улога је двострука, у виду учесника и посматрача. Нажалост, оно служи као неко преко кога се утицај спроводи, и такође као неко на кога је тај утицај усмерен.
Дете које је учесник је стално изложено стресу и процени. Труди се да се уклопи у задате обрасце, да се допадне жирију, да се допадне публици. Детету се руши самопоуздање јер се труди да достигне нешто што му природно и биолошки није достижно. Оно не треба да изгледа, нити да звучи као одрасли из света естраде, али дете нема свест о томе јер је упало у замку медијске индустрије. Као неко кога су на такмичење довели људи у које има поверења, оно сматра да је то исправно за њега. Цео овај концепт као такав је вишеструко штетан за дете. Осим самопоуздања, оно стиче погрешан увид у систем вредности и етичности. Његова изложеност у индустрији забаве директно утиче на његово формирање. Право на избор је укинуто, дете не бира, оно тражи прихватање. Циљ детета је да дође до потпуног одобравања жирија, јер све док то не постиже оно има осећај да мање вреди. Слушајући коментаре, оно се пореди и са осталим такмичарима, уместо да формира и унапређује сопствену личност, подстиче се ривалство. Са друге стране детету се може наметнути и нереална слика о себи. Може поверовати у то да је вредније од својих вршњака због учешћа у датом програму, јер се налази у медијима и на екранима. Ризици се повећавају тиме што је на месту жирија неко ко нема адекватно педагошко образовање.
„Од детета се све чешће захтева да се понаша као одрасла особа много пре него што за то поседује емоционалне и интелектуалне капацитете.“(превод аутора рада)[15]
Сами по себи медијко-музички догађаји у којима учешће имају деца не морају бити нужно лоши, али овакав концепт забавног програма и такмичења то јесте.
Лош утицај је спроведен и на дете које је посматрач, или публика, било да то посматра од куће са малих екрана, или у студију као публика. Оно се идентификује са децом која су учесници јер су му узрасно најближа, али, такође, у жирији види ауторитете и узоре. Понашање, говор и музику која се емитује прихвата као пожељне обрасце које треба да прати. Није му дато много за размишљање и избор, оно само прихвата оно што му је наметнуто. Наравно, улога и одговорност припада одраслима. Постављају се питања колики је део одговорности родитеља, организатора, продукције и креатора оваквих медијских формата. С обзиром на то да у такмичењу учествују и деца предшколског узраста, јасно је да постоје деца истог узраста која то посматрају. Негативна околност свега тога је то што деца свих узраста припадају једној категорији и свима су им постављени једнаки задаци, без обзира на њихов развојни ток и могућности. Тако деца млађег узраста која све посматрају закључују да ни по чему не треба да се разликују и одударају од деце старијег узраста. Све је изједначено и шаблонизовано и подређено свету одраслих. Деца су незаштићена, а стрес је нормализован, тиме су преоптерећена и скучена у један угао посматрања.
Педагошко-психолошки аспекти
Дете представља једну од централних тема педагогије и развојне психологије, сама чињеница да су читаве науке посвећене томе објашњава колико је то важно за човека.
Педагози попут Коменског[16] указивали су на неопходност образовања доступног свима, без дискриминације, наглашавајући да васпитно-образовни процес мора бити усклађен са природним развојним могућностима детета. Савремени медијски формати који децу уводе у конкурентне и комерцијализоване оквире забаве често поступају супротно овим начелима, а у корист захтева тржишта и економије. Управо зато је неопходно анализирати ове појаве из педагошко-психолошке перспективе, ослањајући се на релевантне теоријске увиде класичних и савремених аутора. „Деца заиста разумеју само оно што сама открију, и сваки пут када покушамо да их нечему научимо пребрзо, спречавамо их да то поново открију сопственим мишљењем.“ (превод аутора рада)[17]
Развој детета се не дешава изоловано, он зависи од окружења, околине, подстицаја. Виготски[18] је упућивао на важност зоне наредног развоја која се односи на простор између онога што је дете способно да уради самостално и онога што је спремно да уради уз подршку одраслог или старијег. Кључно је да се на дете не врши притисак, не намеће него подржава и усмерава.[19] Музички забавни формати поступају супротно овим начелима. Такмичења често превазилазе њихову зону наредног развоја, уместо подршке добијају јавну процену, поређење, притисак и захтеве који припадају стандардима одраслих извођача. Нарушена је њихова унутрашња мотивација јер се деловања односе на спољашњи утицај. У емисијама нема никаквог подстицања заједништва и подршке једних другима, деца су усмерена само према захтевима који су им постављени, а тиме удаљена једна од других. Дечји когнитивни развој је условљен узрастом, тако да деца различитих година имају различите способности мишљења, разумевања и закључивања. Развој логичког, критичког и апстрактног мишљења не јавља се истовремено, него пролази кроз одређене фазе у којима дете постепено гради способности. У емисијама је битно прилагођавање формату програма, а развој когнитивних способности се занемарује. Дете није усмерено да размишља и ствара него да репродукује задато, његова мисаона и емоционална зрелост је у потпуности запостављена. О свему наведеном би требало добро размислити јер као што каже Марија Монтесори: „Дете је истовремено нада и обећање човечанства.“ (превод аутора рада)[20]
Честа тема педагошких разматрања су похвале и критике. Похвала у педагошкој пракси има важну улогу у подстицању развоја, мотивације и самопоуздања, али када је правилно употребљена и усмерена на труд и напредак, а не искључиво на резултат. Супротно томе, критика која је јавна и усмерена на личност детета може имати негативне последице на његов социо-емоционални развој. У такмичарским форматима, где доминира логика победе и елиминације, похвала и критика често губе васпитну функцију и тиме се нарушава њихова педагошка сврха.
Улога одраслих
(Продукција, жири и родитељи)
Носиоци ових формата у продукционом и одговорном смислу јесу одрасли. Овакве емисије код нас су настале по угледу на емисије које су већ постојале ван наше земље. Цео концепт је преузет и ископиран и не можемо га у том смислу посматрати као оригиналну творевину. Када све осмотримо на тај начин, схватамо да је утицај заправо глобални. Наравно, свака земља носи неке своје културне елементе у виду језика, понашања и невербалне комуникације.
Овакви формати су свуда у свету постигли популарност због те логике ријалитија и динамике самог програма. Са популаризацијом ријалити програма, такмичења у талентима и певању, лако су се наметнуле овакве емисије. Ова форма је настала као продужница постојећих певачких такмичења за одрасле. Читава логика и концепт су остали исти.
Сходно томе, јасно је да нико о деци није размишљао на педагошки начин него само кроз призму медија, популарности и тржишта. Долазимо до закључка да у читавом тиму продукције не постоји нико ко обухвата област науке која се бави децом.
Међу члановима жирија, понекад би се нашао неко ко је имао искуства у раду са децом, али евидентно без адекватног знања или етичности.
Цео концепт не даје простор људима који би се бавили децом кроз културни и научни приступ. Тиме је наметнута одређена структура и профил људи који су адекватни за овакве формате. Сагледавши сваки сегмент овог медијског облика, од ширег ка ужем, своди се на шаблон. Формат је конципиран тако да не даје простор стварању и промишљању, структура је строга и зато чиниоци продукционог тима могу бити само особе које пристају на калуп.
Слично бива и са жиријем и њиховим представницима којима су улоге већ додељене и исписане у сценарију. Њихов задатак је да у шоу уносе динамику, речи им служе сензационализму и спектаклу, а не едукацији и подршци. Одговорност им припада, али је они не прихватају и не користе на прави начин. Једино што користе јесте моћ која им је дата преко медија, тако граде лажни ауторитет и праве самопромоцију. Своју улогу доживљавају као део представе без размишљања о последицама које ће оставити траг на деци.
Родитељи, посредници у деловању ових емисија, случајни, или намерни саучесници. Постоје случајеви када су родитељи несвесни штетног утицаја оваквог медијског формата и виде га само као начин за промовисање дететовог талента, али постоје и случајеви када је жеља за успехом пројекција њихових неостварених амбиција. Када говоримо о првом случају, они су често и сами жртва медијског система и прихватају ауторитет који им је наметнут. У другом случају, ситуација је сложенија и они свесно учествују у излагању и експлоатацији детета.
Након анализе ових сегмената питања се сама постављају: ко сноси одговорност, где је граница између забаве и злоупотребе, да ли се успех емисије огледа у гледаности и да ли оправдава средства? Ко у целом систему мисли на дете, ко штити дете, ко му пружа сигурност? Одговори на питања остају отворена, али указују на потребу за преиспитивање друштвених оквира у којима овакви медијски формати настају и функционишу.
Закључна разматрања
Кроз рад смо се осврнули на различите елементе који кроз формат музичког телевизијског такмичења утичу на дете. Закључили смо да је тржишна логика испред добробити детета, да је програм забава са одсуством педагошког оквира у којој је дете учесник и публика. Добили смо увид о савременом медијском систему где је спектакл испред сваког садржаја.
Подсетимо се колико је важна одговорност одраслих, када изостаје, то је нешто на чему би требало да се ради. Медијски музички садржаји за децу треба да постоје, али испред њих треба да стоји особа која је одговорна за њихов садржај, која има одговарајућу свест и знање о дететовом развоју и потребама. Музика је уметност којој деца од малих ногу природно теже, зато им треба усмеравање, а не наметање. Треба им понудити, показати, указати на вредности, пружити квалитет и подстаћи их на стварање и размишљање. Начин на који им се нешто показује и нуди је кључан јер дете усваја понашање преко модела који су им представљени.
Посебан проблем је што садржаји нису прилагођени узрасту, деци различитих година су постављени једнаки захтеви. Развојне разлике су занемарене. Треба стварати садржаје који подстичу развој логичког, критичког и креативног мишљења. Деци су наметнути ставови о музици и музичком стваралаштву, ствара се искривљена слика о вредновању и посматрању уметности. Потребно је разумевања дечјег развоја и њихових потреба и схватање да све то утиче на формирање будућег друштва. Улагање у децу је улагање у будућност, зато је веома важно се обликују.
Уколико се дете у медијском простору посматра искључиво кроз призму профита и гледаности, губи се његова основна улога бића које је у развоју формирања. Зато је неопходно да медијски садржаји намењени деци буду засновани на педагошким, психолошким и етичким принципима, а не на логици спектакла, како би допринели њиховом здравом развоју и очувању детињства као посебне и непоновљиве фазе живота.
Ако желимо бољитак човечанству, онда оно најбоље треба да дајемо деци, јер у њиховом развоју и образовању лежи одговор за очување културе и смисла заједнице. Однос који друштво гради према деци је показатељ његове зрелости, вредносног система и показатељ циљева ка којима тежи. Управо зато је питање медијских садржаја за децу истовремено педагошко, културно и етичко питање од општег друштвеног значаја.
