UTICAJ MUZIČKE INDUSTRIJE NA DETE KROZ FORMATE MUZIČKIH TELEVIZIJSKIH TAKMIČENJA
Piše: Svetlana Mitrović Ćosić – Beograd, januar, 2026.
Uvod
U ovom radu ćemo se baviti uočavanjem i sagledanjem na koji način muzička industrija kroz takmičarske televizijske formate utiče na dete. Osvrt će biti i na pedagoško-psihološkom aspektu celog koncepta. Dotaći ćemo se odgovornosti odraslih i roditelja. Kroz celokupnu analizu segmenata medijskog formata govorićemo o štetnosti njegovog uticaja.
Muzička televizijska takmičenja i šou programi u kojima je muzika imala primat su počela da osvajaju tržište početkom XXI veka. Kako su postigla veliku popularnost kod gledalaca, polako su u taj mehanizam počeli da ubacuju dete kao objekat. Različite produkcijske i diskografske kuće su novi prihod zarade prepoznale u deci. Pošto su popularnost već postigli u komercijalnim takmičarskim emisijama gde su uloge izvođača imali odrasli, odlučili su da te uloge odraslih zamene deca. Ali, umesto da sadržaj emisije i koncept budu dečji i da se novi format prilagodi detetu kao subjektu, nosilac radnje je ostao odrasli i to u ulozi žirija gde kroz manifestaciju moći bez pokrića pravi dramatičnost, stvara konflikte zarad spektakla, a na uštrb deteta. Na ovaj način mediji plasiraju senzacionalizam, serviraju određene obrasce ponašanja, zloupotrebljavaju najranjivije u ljudskoj populaciji i tako vrše indoktrinaciju.
Deca su u ovakvim emisijama žrtve kroz dva spektra, kao učesnici i kao gledaoci. Kao učesnici oni služe industriji i biznisu, bez svesti o tom delovanju. Došli su iz čiste želje da prezentuju svoj muzički talenat, da dobiju vidljivost i podršku, a postali su sredstvo za postizanje profita. Dete je postalo proizvod gde o njegovom ishodu odlučuje žiri koji nema adekvatno pedagoško i psihološko znanje. Sa druge strane dete koje je publika sve to posmatra i upija kao nešto potpuno prihvatljivo.
Radijski i televizijski muzički festivali su postojali i u XX veku, ali u XXI veku sa popularizacijom rijaliti programa u svetu, nastaju novi formati i sve počinje da dobija taj novi ugao gledanja gde šou preuzima ulogu i biva ispred svakog sadržaja. Dobijamo emisije za decu u kojoj su jedino deca u svom obličju ostala da predstavljaju nešto dečje. Sadržaj ni po čemu nije prilagođen ciljnoj grupi, deca pevaju muziku koja ne pripada njima i često onu koja ne poseduje ni muzičku, a ni vaspitno-obrazovnu vrednost.
Glavne odlike deteta kao što su igra, sloboda i kreativnost ovde ne postoje jer je cilj ovakvog projekta steći što veći auditorijum, a samim tim povećati profit na što brži način. Izbrisana je granica između sveta odraslih i sveta dece, a tim putem dete dobija poruku da njihov svet nije vrednovan i da treba što pre da odrastu. Osim navedenog ruši se njihovo samopouzdanje onda kada su najosetljiviji i uče da njihovu vrednost određuje neko drugi kojem su mediji dali prostor, a na taj način i moć. Ceo sistem vrednosti je narušen i kao takav se prikazuje i nameće onima koji tek grade svoje ličnosti.
Na prvi pogled sve deluje bezazleno jer vizuelni fokus pripada deci koja su simbol čistote i nevinosti, ali kroz dublje sagledanje dobijamo uvid o ne tako bezazlenom i bezopasnom uticaju ovakvih medijskih formata.
Uloga medija u kreiranju muzičkih televizijskih formata za decu
Poznato je da mediji imaju veliki uticaj na ljudsko društvo, a kao jedan od predstavnika, televizija i dalje zauzima značajno mesto. Kako ističe Denis Mekvejl[1] mediji ne samo da održavaju društvenu stvarnost, već je u značajnoj meri i oblikuju, kreirajući vrednosti, norme i obrasce ponašanja.[2]
Na našim prostorima u prošlom veku su bile zastupljene muzičke emisije za decu koje su pripadale dečjem svetu i koje su imale vaspitno-obrazovni karakter. Od „Muzičkog tobogana“[3] došli smo do nečega poput „Pinkovih zvezdica“[4]. Početkom XXI veka sa popularizacijom rijaliti programa, mediji su polako počeli da smanjuju broj dečjih sadržaja do potpunog ukidanja. Ukidanje je postignuto transformacijom, tako što je nešto što nije dečje predstavljeno kao da jeste. Primat je pomeren sa muzičkog na vizuelno, sa etičkog i vaspitnog na senzacionalno. Jedino što je postalo bitno jeste televizijski rejting, I druge vrste medija su radile u svrhu postizanja ovog cilja, tako što su se i u štampanim medijima i na portalima dečja imena pojavljivala kao deo spektakla i trač rubrike.
Muzika je skrajnuta u pozadinu, dok je vizuelnom prikazu data prednost. Deca su stavljena u ulogu zabavljača, koja treba da dostignu i prestignu svoje odrasle uzore. Ono o čemu pevaju je nešto što ne pripada njihovim godinama, a što je često po sadržaju i nemoralno. Suptilno, ali i sistematično, deci je oduzeto muzičko stvaralaštvo koje je namenjeno njihovom uzrastu. Time je poslata poruka da je muzika koja peva i govori o dečjem svetu manje vredna i ne zaslužuje postojanje i prostor. Deca koja su publika, tu poruku reflektuju tako što žele da budu deo tog novog sveta, prihvataju modele koji su im nametnuti. Nesvesno usvajaju ono što je emitovano, muziku percipiraju vizuelno, a reč žirija ima posebnu vrednost, prihvataju ih kao uzore i nekoga čije delovanje žele da oponašaju.
Poseban problem predstavlja to što su uloge žirija date ljudima koji nemaju adekvatno pedagoško obrazovanje, niti se bave stvaralaštvom za decu, a samim tim izostaje svest o posledicama koje njihovi komentari i ponašanje mogu imati na decu. Mediji su im dali autoritet koji dozvoljava ponašanje i ophođenje bez ikakvog osećaja za odgovornost.
Koncept muzičkih televizijskih takmičenja
Koncept samog takmičenja je, kao što je već pomenuto, prilagođen scenskom i televizijskom izvođenju. Ukupan broj takmičara je podeljen u grupe, u svakoj epizodi neko iz grupe ispada iz takmičenja. O statusu učesnika odlučuje žiri. Dinamičnost emisije postižu time što nakon svakog nastupa deteta svaki član žirija daje komentare. Dete izvodi dve pesme. Nakon komentara oni odlučuju ko će detetu dati glas, čime direktno utiču na njegov dalji tok učešća u takmičenju.
Dete je u poziciji stalnog vrednovanja što stvara dodatni pritisak i uslove gde je šou ispred potreba deteta. Eliminacije se sprovode do samog kraja ciklusa emisija dok ne dođemo do konačnog pobednika.
Jedna sezona sadrži oko pedeset epizoda, a epizoda traje oko sat i po vremena. Vreme emitovanja je najčešće bilo u kasnim večernjim satima, što takođe nije prilagođeno uzrastu. Ukupan broj žirija je činilo pet članova iz muzičko-estradnog sveta.
Sju Palmer govori o tome da kada se deca uvedu u formate zabave koji su vođeni odraslima, prioriteti profita i performansa neminovno nadjačavaju emocionalne i razvojne potrebe deteta.[5]
Kroz ceo put takmičenja dete je bilo pripremljeno da nakon ulaska u određene godine nastavi istim pravcem, s obzirom na to da su ovi formati nastali kao produžnica već postojećih takmičenja za odrasle. Tako su veštački i formalno napravili neki vid granice, iako se ni po sadržaju, a ni po karakteru samog programa to ne bi moglo reći.
Na kraju krajeva sve možemo protumačiti kao jednu podrobnu pripremu dece za estradu i industriju zabave.
U svojim izučavanjima Dejvid Bakingem govori kako medijski formati u kojima deca preuzimaju uloge odraslih izvođača ne pripremaju dete za umetnički razvoj, već ga rano socijalizuju u logiku tržišta, konkurencije i javne izloženosti, čime detinjstvo gubi svoju zaštitnu funkciju.[6]
Nakon takmičenja, imena dece nisu bitna jer je tu nova sezona i nova grupa učesnika, ono što ostaje da se pamti jesu imena medija, diskografskih kuća koje imaju moć, oni tako unapređuju biznis i šire svoj uticaj. Kada to sve posmatramo na taj način videćemo da se na kraju računaju brojevi, a da je sve drugo manje važno. Sa takvom strukturom gde su u prvom planu format i rejting, svaka etička i kulturna potreba gube svoje mesto.
Sadržaji koji se plasiraju
Posmatrajući sezonu kao jednu celinu, kroz epizode možemo uočiti muzičke i nemuzičke sadržaje koji se kroz emisije emituju.
Možemo to raščlaniti na numere koje takmičari izvode, verbalnu komunikaciju kroz izjave žirija, voditelja, roditelja i drugih, neverbalnu komunikaciju, scensko izvođenje.
Komentari žirija se posebno najavljuju od strane voditelja.
Kako su deci date pesme za odrasle od njih se očekuje i takvo izvođenje pa se od žirija mogu čuti komentari kako su neka izvođenja loša jer su previše dečja i nisu dorasla pop pesmama.[7] Pesme koje izvode su često u vlasništvu medija i produkcijskih kuća koje organizuju i samo takmičenje.
Sva deca različitog uzrasta su u istoj kategoriji, pored toga što se konstantno ocenjuju, oni se konstantno i porede. Dete osim navedenog ima i dodatni stres dok peva jer gleda u žiri, koji dok ono izvodi pesme odlučuje da li će dati, ili neće dati glas.
Henri Žiru kaže da kada deca postanu deo medijskog spektakla, ona prestaju da budu subjekti razvoja i postaju objekti kulturne i ekonomske eksploatacije.[8]
Deca se eksploatišu i preko drugih medija, tako što na senzacionalistički način popunjavaju naslove. Takve primere možemo pronaći i u štampanim i onlajn izdanjima, poput „Da se naježite: Devojčica od 12 godina ostavila žiri Pinkovih zvezda bez teksta (VIDEO)“.[9]
Tekstovi poput pesama „Ona to zna“ koju u originalu izvodi Tijana Dapčević, a autor teksta i muzike je Damir Ibrahimbegović nisu retkost.[10]
„Ona zna da si ti bio lud za mnom godinama
Ona zna, ona zna da sam umela jedino ja
Da te šetam, grejem i hladim
Da te mazim i svašta ti radim
Da te kupim i prodam u isti mah
Kô nijedna“
Primetno je, takođe, da deca često izvode pesme izvođača koji je u žiriju i tako dobijaju poseban vid podrške.[11] Naravno, takve pesme govore o nečemu što je od njih prilično udaljeno, a to od njih zahteva i scenski nastup koji prati celu priču. Primer teksta takve pesme:
GLUVE USNE
Ista soba, isti krevet
Isti likovi po slikama na zidu
Prepoznajem sto sitnica
Al’ sa lica naša dva
Je spao sjaj
Isto jutro, isto veče
Iste reči kojih nema stanom lete
Tišina je sve glasnija
A niko da izgovori
Da je kraj
Gledam ženu iz ogledala
Pa mi tužno da bih gledala
Kažem, nemoj da se predaješ
A ja ne znam šta to ne bih predala
Nije lepo ako nema nikog to da kune
Nije ljubav ako nije bila rođena da
umre
Nije tuga kad imaš nekog pola da je uzme
Nisu sreća nemi dodiri i gluve usne
Isto jutro, isto veče
Iste reči kojih nema stanom lete
Tišina je sve glasnija
A niko da izgovori
Da je kraj
Gledam ženu iz ogledala
Pa mi tužno da bih gledala
Kažem, nemoj da se predaješ
A ja ne znam šta to ne bih predala
Refren:
Nije lepo ako nema nikog to da kune
Nije ljubav ako nije bila rođena da
umre
Nije tuga kad imaš nekog pola da je uzme
Nisu sreća nemi dodiri i gluve usne[12]
Evidentno deca na sve načine pokušavaju da se identifikuju sa onima koji sede preko puta njih i koji na neki način u ovom kontekstu odlučuju o njihovoj sudbini.
Dakle, sadržaji koji se plasiraju kroz pesme navode na ranu i preranu seksualizaciju dece, to se ogleda i kroz njihovo ponašanje i scenski nastup. „Popularni mediji sve više eksploatišu dečja tela, želje i identitete, brišući granice između detinjstva i odraslog doba i izlažući decu seksualizovanim predstavama mnogo pre nego što poseduju emocionalnu i kognitivnu zrelost neophodnu da ih razumeju.“ (prevod autora rada)[13] Deca koja se ne uklope u nametnuti šablon bivaju osporavana.
Postoje primeri gde su deca iz takozvanih takmičenja za decu prebačena u takva ista takmičenja za odrasle gde im je tokom izvođenja za žiri sakriven identitet, kako bi krajnji ishod bio što spektakularniji. Dete u toj situaciji ne zna šta ga je snašlo, trudi se da peva što bolje, dok peva nešto što ne razume. Tokom pevanja i snimanja ono sluša različite komentare. Vidljiva je neprijatnost na detetovom licu. Žiri se ne snebiva da kaže ono što mu se prvo nađe na umu. Cilj je da se publika dovede u stanje histerije gde će stati na stranu deteta, ali bez ikakve spoznaje da su svi zajedno izigrani i da je dete zapravo zloupotrebljeno zbog rejtinga i gledanosti.[14]
Osim zloupotrebe deteta i prerane izloženosti, njemu se ukida i mogućnost slobodnog kreiranja ličnosti, pošto mediji ne podržavaju ono što izlazi izvan njihovih okvira. Ono što bi izlazilo iz okvira, ne bi moglo ni da ima kontrolu, a kontrola se izjednačava sa moći. Guši se kreativnost, podržava konformizam, i očekivano konvergentno mišljenje dobija prevlast nad divergentnim mišljenjem. Tako se u detetu suzbijaju svi talenti i mogućnosti koje su mu prirodno date, njegovo ponašanje i delovanje se transformiše u poželjan šablon.
Naizgled, deca imaju šarenolik sadržaj u izboru muzike, ali sa druge strane, upitno je koliko je taj izbor njihov, a najvažnije je naglasiti da oni nikako nemaju izbor da biraju muziku koja je zaista namenjena njima. Tu se postavljaju mnoga pitanja: gde vode takvi sadržaji, zašto se granica između dece i odraslih pomera, dokle će da se pomera granica, i zbog čega, ili koga se pomera? Pitanja sa osnovom imaju zabrinjavajući ton. Ona pripadaju osetljivim i bitnim temama, ali ostaje nada da će se u jednom momentu sve preokrenuti kao u filmu, ili priči sa srećnim krajem. Sa postojanjem minimuma svesti, kritičkog mišljenja, moralnih i stručnih ljudi, postoji mogućnost da se sve postavi u ravnotežu. Kroz kvalitetan i etički ispravan sadržaj put do dece ne bio nametnut nego bi bio odgovor na ono što njihova priroda traži.
Dete kao učesnik i posmatrač
Figura deteta je svakako centralni deo ovakih medijskih formata. Njegova uloga je dvostruka, u vidu učesnika i posmatrača. Nažalost, ono služi kao neko preko koga se uticaj sprovodi, i takođe kao neko na koga je taj uticaj usmeren.
Dete koje je učesnik je stalno izloženo stresu i proceni. Trudi se da se uklopi u zadate obrasce, da se dopadne žiriju, da se dopadne publici. Detetu se ruši samopouzdanje jer se trudi da dostigne nešto što mu prirodno i biološki nije dostižno. Ono ne treba da izgleda, niti da zvuči kao odrasli iz sveta estrade, ali dete nema svest o tome jer je upalo u zamku medijske industrije. Kao neko koga su na takmičenje doveli ljudi u koje ima poverenja, ono smatra da je to ispravno za njega. Ceo ovaj koncept kao takav je višestruko štetan za dete. Osim samopouzdanja, ono stiče pogrešan uvid u sistem vrednosti i etičnosti. Njegova izloženost u industriji zabave direktno utiče na njegovo formiranje. Pravo na izbor je ukinuto, dete ne bira, ono traži prihvatanje. Cilj deteta je da dođe do potpunog odobravanja žirija, jer sve dok to ne postiže ono ima osećaj da manje vredi. Slušajući komentare, ono se poredi i sa ostalim takmičarima, umesto da formira i unapređuje sopstvenu ličnost, podstiče se rivalstvo. Sa druge strane detetu se može nametnuti i nerealna slika o sebi. Može poverovati u to da je vrednije od svojih vršnjaka zbog učešća u datom programu, jer se nalazi u medijima i na ekranima. Rizici se povećavaju time što je na mestu žirija neko ko nema adekvatno pedagoško obrazovanje.
„Od deteta se sve češće zahteva da se ponaša kao odrasla osoba mnogo pre nego što za to poseduje emocionalne i intelektualne kapacitete.“(prevod autora rada)[15]
Sami po sebi medijko-muzički događaji u kojima učešće imaju deca ne moraju biti nužno loši, ali ovakav koncept zabavnog programa i takmičenja to jeste.
Loš uticaj je sproveden i na dete koje je posmatrač, ili publika, bilo da to posmatra od kuće sa malih ekrana, ili u studiju kao publika. Ono se identifikuje sa decom koja su učesnici jer su mu uzrasno najbliža, ali, takođe, u žiriji vidi autoritete i uzore. Ponašanje, govor i muziku koja se emituje prihvata kao poželjne obrasce koje treba da prati. Nije mu dato mnogo za razmišljanje i izbor, ono samo prihvata ono što mu je nametnuto. Naravno, uloga i odgovornost pripada odraslima. Postavljaju se pitanja koliki je deo odgovornosti roditelja, organizatora, produkcije i kreatora ovakvih medijskih formata. S obzirom na to da u takmičenju učestvuju i deca predškolskog uzrasta, jasno je da postoje deca istog uzrasta koja to posmatraju. Negativna okolnost svega toga je to što deca svih uzrasta pripadaju jednoj kategoriji i svima su im postavljeni jednaki zadaci, bez obzira na njihov razvojni tok i mogućnosti. Tako deca mlađeg uzrasta koja sve posmatraju zaključuju da ni po čemu ne treba da se razlikuju i odudaraju od dece starijeg uzrasta. Sve je izjednačeno i šablonizovano i podređeno svetu odraslih. Deca su nezaštićena, a stres je normalizovan, time su preopterećena i skučena u jedan ugao posmatranja.
Pedagoško-psihološki aspekti
Dete predstavlja jednu od centralnih tema pedagogije i razvojne psihologije, sama činjenica da su čitave nauke posvećene tome objašnjava koliko je to važno za čoveka.
Pedagozi poput Komenskog[16] ukazivali su na neophodnost obrazovanja dostupnog svima, bez diskriminacije, naglašavajući da vaspitno-obrazovni proces mora biti usklađen sa prirodnim razvojnim mogućnostima deteta. Savremeni medijski formati koji decu uvode u konkurentne i komercijalizovane okvire zabave često postupaju suprotno ovim načelima, a u korist zahteva tržišta i ekonomije. Upravo zato je neophodno analizirati ove pojave iz pedagoško-psihološke perspektive, oslanjajući se na relevantne teorijske uvide klasičnih i savremenih autora. „Deca zaista razumeju samo ono što sama otkriju, i svaki put kada pokušamo da ih nečemu naučimo prebrzo, sprečavamo ih da to ponovo otkriju sopstvenim mišljenjem.“ (prevod autora rada)[17]
Razvoj deteta se ne dešava izolovano, on zavisi od okruženja, okoline, podsticaja. Vigotski[18] je upućivao na važnost zone narednog razvoja koja se odnosi na prostor između onoga što je dete sposobno da uradi samostalno i onoga što je spremno da uradi uz podršku odraslog ili starijeg. Ključno je da se na dete ne vrši pritisak, ne nameće nego podržava i usmerava.[19] Muzički zabavni formati postupaju suprotno ovim načelima. Takmičenja često prevazilaze njihovu zonu narednog razvoja, umesto podrške dobijaju javnu procenu, poređenje, pritisak i zahteve koji pripadaju standardima odraslih izvođača. Narušena je njihova unutrašnja motivacija jer se delovanja odnose na spoljašnji uticaj. U emisijama nema nikakvog podsticanja zajedništva i podrške jednih drugima, deca su usmerena samo prema zahtevima koji su im postavljeni, a time udaljena jedna od drugih. Dečji kognitivni razvoj je uslovljen uzrastom, tako da deca različitih godina imaju različite sposobnosti mišljenja, razumevanja i zaključivanja. Razvoj logičkog, kritičkog i apstraktnog mišljenja ne javlja se istovremeno, nego prolazi kroz određene faze u kojima dete postepeno gradi sposobnosti. U emisijama je bitno prilagođavanje formatu programa, a razvoj kognitivnih sposobnosti se zanemaruje. Dete nije usmereno da razmišlja i stvara nego da reprodukuje zadato, njegova misaona i emocionalna zrelost je u potpunosti zapostavljena. O svemu navedenom bi trebalo dobro razmisliti jer kao što kaže Marija Montesori: „Dete je istovremeno nada i obećanje čovečanstva.“ (prevod autora rada)[20]
Česta tema pedagoških razmatranja su pohvale i kritike. Pohvala u pedagoškoj praksi ima važnu ulogu u podsticanju razvoja, motivacije i samopouzdanja, ali kada je pravilno upotrebljena i usmerena na trud i napredak, a ne isključivo na rezultat. Suprotno tome, kritika koja je javna i usmerena na ličnost deteta može imati negativne posledice na njegov socio-emocionalni razvoj. U takmičarskim formatima, gde dominira logika pobede i eliminacije, pohvala i kritika često gube vaspitnu funkciju i time se narušava njihova pedagoška svrha.
Uloga odraslih
(Produkcija, žiri i roditelji)
Nosioci ovih formata u produkcionom i odgovornom smislu jesu odrasli. Ovakve emisije kod nas su nastale po ugledu na emisije koje su već postojale van naše zemlje. Ceo koncept je preuzet i iskopiran i ne možemo ga u tom smislu posmatrati kao originalnu tvorevinu. Kada sve osmotrimo na taj način, shvatamo da je uticaj zapravo globalni. Naravno, svaka zemlja nosi neke svoje kulturne elemente u vidu jezika, ponašanja i neverbalne komunikacije.
Ovakvi formati su svuda u svetu postigli popularnost zbog te logike rijalitija i dinamike samog programa. Sa popularizacijom rijaliti programa, takmičenja u talentima i pevanju, lako su se nametnule ovakve emisije. Ova forma je nastala kao produžnica postojećih pevačkih takmičenja za odrasle. Čitava logika i koncept su ostali isti.
Shodno tome, jasno je da niko o deci nije razmišljao na pedagoški način nego samo kroz prizmu medija, popularnosti i tržišta. Dolazimo do zaključka da u čitavom timu produkcije ne postoji niko ko obuhvata oblast nauke koja se bavi decom.
Među članovima žirija, ponekad bi se našao neko ko je imao iskustva u radu sa decom, ali evidentno bez adekvatnog znanja ili etičnosti.
Ceo koncept ne daje prostor ljudima koji bi se bavili decom kroz kulturni i naučni pristup. Time je nametnuta određena struktura i profil ljudi koji su adekvatni za ovakve formate. Sagledavši svaki segment ovog medijskog oblika, od šireg ka užem, svodi se na šablon. Format je koncipiran tako da ne daje prostor stvaranju i promišljanju, struktura je stroga i zato činioci produkcionog tima mogu biti samo osobe koje pristaju na kalup.
Slično biva i sa žirijem i njihovim predstavnicima kojima su uloge već dodeljene i ispisane u scenariju. Njihov zadatak je da u šou unose dinamiku, reči im služe senzacionalizmu i spektaklu, a ne edukaciji i podršci. Odgovornost im pripada, ali je oni ne prihvataju i ne koriste na pravi način. Jedino što koriste jeste moć koja im je data preko medija, tako grade lažni autoritet i prave samopromociju. Svoju ulogu doživljavaju kao deo predstave bez razmišljanja o posledicama koje će ostaviti trag na deci.
Roditelji, posrednici u delovanju ovih emisija, slučajni, ili namerni saučesnici. Postoje slučajevi kada su roditelji nesvesni štetnog uticaja ovakvog medijskog formata i vide ga samo kao način za promovisanje detetovog talenta, ali postoje i slučajevi kada je želja za uspehom projekcija njihovih neostvarenih ambicija. Kada govorimo o prvom slučaju, oni su često i sami žrtva medijskog sistema i prihvataju autoritet koji im je nametnut. U drugom slučaju, situacija je složenija i oni svesno učestvuju u izlaganju i eksploataciji deteta.
Nakon analize ovih segmenata pitanja se sama postavljaju: ko snosi odgovornost, gde je granica između zabave i zloupotrebe, da li se uspeh emisije ogleda u gledanosti i da li opravdava sredstva? Ko u celom sistemu misli na dete, ko štiti dete, ko mu pruža sigurnost? Odgovori na pitanja ostaju otvorena, ali ukazuju na potrebu za preispitivanje društvenih okvira u kojima ovakvi medijski formati nastaju i funkcionišu.
Zaključna razmatranja
Kroz rad smo se osvrnuli na različite elemente koji kroz format muzičkog televizijskog takmičenja utiču na dete. Zaključili smo da je tržišna logika ispred dobrobiti deteta, da je program zabava sa odsustvom pedagoškog okvira u kojoj je dete učesnik i publika. Dobili smo uvid o savremenom medijskom sistemu gde je spektakl ispred svakog sadržaja.
Podsetimo se koliko je važna odgovornost odraslih, kada izostaje, to je nešto na čemu bi trebalo da se radi. Medijski muzički sadržaji za decu treba da postoje, ali ispred njih treba da stoji osoba koja je odgovorna za njihov sadržaj, koja ima odgovarajuću svest i znanje o detetovom razvoju i potrebama. Muzika je umetnost kojoj deca od malih nogu prirodno teže, zato im treba usmeravanje, a ne nametanje. Treba im ponuditi, pokazati, ukazati na vrednosti, pružiti kvalitet i podstaći ih na stvaranje i razmišljanje. Način na koji im se nešto pokazuje i nudi je ključan jer dete usvaja ponašanje preko modela koji su im predstavljeni.
Poseban problem je što sadržaji nisu prilagođeni uzrastu, deci različitih godina su postavljeni jednaki zahtevi. Razvojne razlike su zanemarene. Treba stvarati sadržaje koji podstiču razvoj logičkog, kritičkog i kreativnog mišljenja. Deci su nametnuti stavovi o muzici i muzičkom stvaralaštvu, stvara se iskrivljena slika o vrednovanju i posmatranju umetnosti. Potrebno je razumevanja dečjeg razvoja i njihovih potreba i shvatanje da sve to utiče na formiranje budućeg društva. Ulaganje u decu je ulaganje u budućnost, zato je veoma važno se oblikuju.
Ukoliko se dete u medijskom prostoru posmatra isključivo kroz prizmu profita i gledanosti, gubi se njegova osnovna uloga bića koje je u razvoju formiranja. Zato je neophodno da medijski sadržaji namenjeni deci budu zasnovani na pedagoškim, psihološkim i etičkim principima, a ne na logici spektakla, kako bi doprineli njihovom zdravom razvoju i očuvanju detinjstva kao posebne i neponovljive faze života.
Ako želimo boljitak čovečanstvu, onda ono najbolje treba da dajemo deci, jer u njihovom razvoju i obrazovanju leži odgovor za očuvanje kulture i smisla zajednice. Odnos koji društvo gradi prema deci je pokazatelj njegove zrelosti, vrednosnog sistema i pokazatelj ciljeva ka kojima teži. Upravo zato je pitanje medijskih sadržaja za decu istovremeno pedagoško, kulturno i etičko pitanje od opšteg društvenog značaja.
