KADA ZAVIČAJ ODE U IZBEGLIŠTVO
Postoje odlasci koji se mere kilometrima, a postoje i oni koji se mere prekinutim korenjem. U avgustu 1995. godine mnogi nisu napustili samo svoje kuće. Napustili su dvorišta u kojima su prohodali, bunare čiju su vodu poznavali po ukusu, voćnjake koje su kalemili očevi i staze kojima se do groblja išlo i po najgušćoj magli.
Kada je književnik Ilija Šaula morao da ode i ostavi sve svoje, nije sa sobom poneo samo ono što je moglo stati u kofer. Sa njim je krenuo i put do skrivenog izvora. Krenulo je znanje o tome sa koje strane vetar donosi kišu, kada treba orezati voćku, gde zemlja najbolje prima seme i zašto je prva kuća podignuta baš na tom mestu.
Krenuo je čitav jedan zavičaj, nevidljiv za graničare.
Amerika mu je možda dala novu adresu, ali mu nije mogla dati drugo mesto rođenja. Čovek može promeniti kontinent, jezik, ulice i pogled sa prozora, ali ne može presaditi grobove predaka. Oni ostaju tamo gde su ukopani, dok njihova tišina putuje sa nama.
Zato izbeglica nikada ne nosi samo prtljag. Ona nosi ključ od vrata koja možda više ne postoje. Nosi imena suseda, miris hleba iz stare peći, zvuk crkvenog zvona i rečenicu koju je majka izgovorila na pragu. Nosi zemlju u naborima duše, čak i onda kada su sa obuće odavno spale sve njene čestice.
Nažalost, srpsko pamćenje gusto je od takvih odlazaka. U njemu ima mnogo nezaključanih kuća, prekinutih ručkova, nedovršenih žetvi i detinjstava koja su odrasla u koloni. Previše je datuma koje su neki pokušali da svedu na fusnotu, kao da će manje boleti ako se sitnije napišu.
Ali sećanje nije mržnja.
Tugovanje nije poziv na osvetu.
Pominjanje sopstvene žrtve ne umanjuje ničiju tuđu suzu. Ne tražimo da drugi zaborave svoje stradanje; tražimo samo da niko ne briše naše. Jer bol nema naciju, ali svaka žrtva ima ime, kuću iz koje je pošla i nekoga ko je još čeka.
Najdublji progon ne završava se onda kada čovek pređe granicu. On se nastavlja kada neko pokuša da mu oduzme pravo da pamti. Kada mu kažu da prećuti poreklo, da skloni svoje pismo, da se zastidi imena koje je nasledio i da prihvati krivicu samo zato što pripada jednom narodu.
Ali, krivica nije krsna slava da se nasleđuje.
Ona pripada konkretnom delu i konkretnom čoveku. Gde postoji dokazana krivica, pred njom ne treba zatvarati oči. Istina ne sme biti ničija sluškinja. Ali nijedno dete ne sme biti rođeno krivo, nijedan narod osuđen samim svojim imenom, niti čovek primoran da se izvinjava zato što postoji.
Srpsko ime nije optužnica.
Ćirilica nije pretnja.
Sećanje na pretke nije zločin.
„Oluja“ je u avgustu 1995. odnela ljude sa njihovih ognjišta, ali posle svake stvarne oluje dolazi i ona druga, tiša,zapravo oluja zaborava. Ona ne ruši krovove, već svedočenja. Ne lomi prozore, već pokušava da slomi pravo čoveka da kaže: tu sam živeo, to je bila moja kuća, ovde su bili moji koreni.
Zato su reči Ilije Šaule više od uspomene jednog prognanog čoveka. One su mala kuća podignuta od jezika, za sve one čije su stvarne kuće ostale daleko. Dok on piše o skrivenom izvoru, taj izvor nije presušio. Dok pamti način na koji se orezuje voćka, zavičaj još rađa. Dok kazuje priču o temeljima prve kuće, ona nije sasvim srušena.
Pisac u izgnanstvu postaje čuvar adrese koju više nema na ličnoj karti.
Možda bi neki želeli da sa poslednjim svedokom iščezne i poslednja priča. Da trava prekrije prag, da se promeni ime mesta, da sećanje postane nepoželjno, a potom i sumnjivo. Ali, narod traje upravo onoliko koliko pamti… ne da bi mrzeo, već da bi znao ko je.!!!
Zato 4. avgust ne treba da bude dan besa. Neka bude dan dostojanstvene tuge i tihog zaveta. Dan kada ćemo deci i potomcima kazati istinu, ali ih nećemo učiti mržnji. Naučićemo ih da poštuju tuđu ranu, ali i da nikada ne dozvole da neko porekne njihovu.
Jer pamćenje bez čovečnosti može postati otrov, ali čovečnost bez pamćenja lako postaje zaborav.
Nama je potrebno oboje: čisto srce i uspravno sećanje.
Da nikome ne poželimo put kojim su naši prognani prošli, ali i da nikada ne pristanemo da se taj put izbriše. Da svoje ime izgovaramo mirno, bez stida i bez prkosa koji vređa druge. Da ostanemo dostojni onih koji su otišli noseći ključeve nepostojećih kuća i šaku rodne zemlje u dubini sećanja.
Čovek može biti daleko od zavičaja.
Ali dok ume da pokaže put do skrivenog izvora – zavičaj nije daleko od njega.
PreVera
