Vilina suza
(Iz knjige Letnja vreva sa vilom Sunčicom 2023)
Skriveno duboko ispod zemlje, neprimetno ljudskom oku, divlje,a pitomo, lepo, a opasno – čuvalo je lepotu samo za njen pogled, za njeno zadovoljstvo, srećno da služi nekome poput nje.
Odraz devojke u dugoj beloj haljini, prekrivene crvenim plaštom preko koga su treperila prozirno crvena krila, najavljivao je letnju čaroliju.
Pravilne crte lica, sa lepo oblikovanim jagodicama, krasile su dva krupna oka puna šašavog sjaja koji je širio radost. Njihova nestalna boja – čas tirkizna, čas svetlozelena, čas zelena, a retko i plava, otkrivala je njena unutrašnja osećanja. Linija obrva pratila je liniju oka i nekako ga naglašavala. Ljupko lice krasila je crna kosa u koju je bilo upleteno leto. Iz dve duge debele kike provirivali su sitni suncokreti, par ljubičastih perunika umešanih sa lavandom i klasjem pšenice.
Letnja vladavina Lukom godišnjih doba, počinjala je ovde,ispred jezera. Svake godine u isto vreme stizala je vila Sunčica da oplemeni svet, svake godine otkrivajući nove strane leta, u sebi i oko sebe.
Iako su zraci sunca, ovde jedva dopirali, bilo je i sunčanije i toplije, nego bilo gde na svetu. Iznad jezera, visoko gore, naziralo se omanje, ali dovoljno parče neba koje je svoju plavu boju dragovoljno mešalo sa bojom suvoborskih šuma, koje su ga sa svih strana štitile, tako da je njegova tirkizna boja ostajala vekovima tajna ljudskom oku.
Jezero joj je bilo savetnik, lekar, psiholog, frizer, pedikir,manikir. Učitelj. Bilo joj je i verno ogledalo. U njemu je mogla da uporedi sebe iz prošlosti sa sobom iz sadašnjosti. Nije imala razloga za brigu. Odraz[1] sadašnjosti u bistroj jezerskoj vodi, bio je za nijansu bolji od onog iz prošlosti. Nadala se boljem odrazu sebe u budućnosti i na tome je neumorno radila, baš kao i uoči ovogodišnjeg prvog letnjeg dana.
– Kao da sam malo nervozna – poveri se vila bistroj jezerskoj vodi, istoj onoj, zahvaljujući kojoj su se i u njenim očima mešale boje zelene šume sa bojama letnjeg neba iznad vrha Suvobora.
– Nisi. Samo si uzbuđena zbog početka avanture – smirujućim glasom odgovori jezero čija je voda imala moć da utoli žeđ celog ovog kraja, iako niko nije znao da dolazi baš odavde.
– Leto. Sunce. Nebo. Zvezde. Nauka. Umetnost. Radost. Život.Deca – nabrajala je Sunčica, dok se lebdeći spuštala na samu površinu vode, da bi je bosim tabanima, kao i uvek, nežno dodirnula i iz nje upila snagu i sigurnost.
Sunčica je bila letnja vila i samo tokom leta se pojavljivala u Luci godišnjih doba. Visoka i tanka, izrazito crne kose koje joj je vetar jezerac stalno uplitao u debele dugačke kike, jer je to bio jedini način da bude uredna tokom dugih letnjih dana.
– Koja te od tih reči čini nervoznom? – zašušta brižno jezero.
– Deca – jedva šapatom izusti vila.
– Deca? Nemoguće! Pa ko od tebe više uživa u stvaranju igre zanjih i koga oni vole više od tebe tokom dugih letnjih dana? – sada već zabrinuto upita jezero.
– Hm. Istina, ali promenila su se. Površnija su. Kratka im je pažnja. Brzo gube interesovanje. Nemaju motivaciju za stvaranje. Ima grube dece. Kao da su im emocije zarobljene negde duboko u njima. Imam utisak da pate zbog nečega – poveri se Sunčica svome jezeru, dok joj oči poprimiše zastrašujuće plavu boju.
Jedna vilina suza iskrade se iz oka i pomeša sa jezerskom vodom. Jezero čudno zašušta, uznemiri se, poče da stvara, prvo maletalase, pa sve veće. Uznemiri se i Sunčica. Brzo ustade. Sklopi ruke ispred sebe, moleći jezero za oproštaj.
– Znam, znam, pogrešila sam, kao da su me svi ovi vekoviprovedeni sa ljudima promenili. Ne kažnjavaj ih zbog moje suze, molim te – preklinjala je vila jezero.
– Ljubav! – zatalasa jezero, sada već tako gromoglasno, da je celašuma ječala i ponavljala istu tu reč.
– Ljubav? – zapita ga Sunčica, a šuma ponovo zaječa istom rečju.
– Deca su ljudi, a ljudima treba ljubav – sada malo tiše, većsmanjujući svoje talase, zašušta jezero.
– Izvini za suzu! Ne znam odakle se stvori – pravdala se vilajezeru, što nikako nije bilo u skladu sa karakterom ove razdragane, uvek radosne i smehom bogate vile. Znala je vila šta se desilo prošlog veka, kada je zbog jedne drugačije tuge ispustila tri suze u jezersku vodu.
– Razumem. To je bila suza ljubavi za decu. Sada će oni koji suim je uskratili, platiti cenu sušom – završi jezero, smirujući svoju površinu.
Tirkizna boja jezera poče da nestaje sve brže i brže, dok celunjegovu površinu ne preplavi boja tuge kroz koju se ništa nije naziralo. Bio je to znak da će ljudi neko vreme ostati bez pitke vode. Svaka Sunčicina suza donosila je ljudima veliku sušu i glad, a ovo je bila prva suza u ovom veku. Znala je vila da sada sledi period tišine i da će neko vremebiti bez svog savetnika, lekara, psihologa, frizera, pedikira, manikira; što joj i neće teško pasti., ostaće bez učitelja! To je ponajviše brinulo. Znala je da će kasnije biti sve isto kao pre, ali da će do tada morati naći način da pomogne prirodi, da premosti sušu do ponovnog oslobađanja čiste jezerske vode.
– Sada je samo važno da budem strpljiva dok se jezero vrati –bila je misao koja joj se ukrug vrtela, od leve do desne slepočnice, po milion i prvi put.
Sporim korakom napuštala je svog učitelja približavajući se letnjoj vrevi koja je spremno čekala u Luci godišnjih doba. Na sve strane šuštalo je klasje pšenice, ječma i raži, dok seu daljini modrio kukuruz iznad kojeg je već uveliko cvetao suncokret u svoj svojoj lepoti. Sunčici se vrati osmeh. Oseti radost. Gledala je život. Milujući svaki klas, stablo, list, cvet, plod, ali i bubice, leptire, pčele, bumbare, cvrčke. Srećna što je opet tu, zalebdi visoko iznad klasja grleći ptice koje su se radovale, kao i ona, dugom toplom letu.
– Utom začu ljude. Lebdeći u tišini visoko iznad njih, oslušnu ih. Želela je samo jedno: da razume njihova očekivanja; da sazna šta ih brine, a šta im daje sigurnost; da spozna šta ih čini tužnim, a šta srećnim; da shvati šta ih žalosti, a šta ih raduje. Dugo je lebdela, do u sam smiraj dana, a onda se lagano spusti na prag Letnje vreve, podigla ruke visoko ka jugu i od sreće viknula ka nebu:
– Imaju ljubav! Nije ih napustila!
Srećna je bila što je saznala da se ljubav u njima samimaosamila, povukla se u dubinu i ćuti. To je za vilina čula bila dobra vest i alarm da pošalje hitnu poruku ovogodišnjem letu. Znala je Sunčica da samo ono može naći način da ohrabri ljubav u njima.
– Leto ima moć u svojim dugim danima, u toplom vremenu i udivnim letnjim noćima. Izvući će ljubav na svetlost dana. Zagrejaće je! Oslobodićemo ljude da je pokažu svojim bližnjima – završila je vila svoju želju, sigurna u njeno ispunjenje.
***
– Stižu dugi letnji dani puni vreve – oglasi se petlić Zvonko.
– Stižu kratke letnje noći pune svetlosti – zasviciše svicičisteći svoje fenjere iznad pšeničnog polja.
– Rascvetajmo ljubav! – veselo će pčelica pripremajući se zasutrašnju avanturu.
– Pronađimo strpljenje! – prožabi žabac nestrpljivo čekajućiviline konjice da ih smaže za večeru.
– Dugo leto, letašce, vile naše, mestašce, slavu joj, slavu joj, slavu, slavu, slavuj, oj – zaslavuji slavuj svoj prvi letnji koncert.
[1] Slika osobe u ogledalu.
Ilustratorka: Ana Grigorjev
