ХРИСТОВЕ СУЗЕ
Залуд крваве литије,
Јаме пуне неопојаних.
Славимо столеће конкордата…
И Христос над јамом заплака.
Можда грешке увидимо.
Љуби ли ко руку учитељу?
Која се знања данас цене?
Има ли цену живот…?
Христос у школи заплака.
Можда се постидимо.
У ћошку је кажњена била
Сад, једну унуку има. А она:
Вештачких усана, груди, задњице…
Христос у болници плаче.
Можда се преумимо…
Пали су јунаци, причешћени.
Некада су циљеви били виши.
Избори прави, лаж одвратна.
Сад потомци у кладионицама, на мрежама…
И Христос у аду плаче.
Можда се подигнемо.
Београд на води, Србија у корову,
Косово у бодљикавим жицама,
Српска у немачким фабрикама,
Ој, Крајино пустаро, старино…
Христос, у расејању, плаче…
Можда се себи вратимо.
Стижу празници…
Година прође, зашто само наш Божић касни…?!
Брзе саобраћајнице,
Кока-кола и Биг-мек, стан на дан, јефтини летови…
Просперитет црвене реке,
Христос? У шопинг-молу плаче…
Можда се тргнемо.
Треба ли још коме злато…?
Продато! Копајте, ништа за то…
Ваше су воде, ваздух и земља…
Нас више нема.
Зашто Христос у цркви заплака?
Можда схватимо…
Ни крушке нема.
Под шта да станемо…?
Има ли више ишта наше?
Христе, немој због нас плакати.
Христос, ипак, заплака.
Можда заплачемо и ми…
Па се и покајемо.
ВЕРТЕП
На овом брду
Од близине Божића светлуцавом
Ухватила се покорица
И оно дрво што самује
Има ли ко храбар да посече
У славу Богомладенца
Не познају ове беле ледине
Моје чизме жуте и у воз свезане санке
Ни смрзнуте прсте
Не познају грају девојчица и дечака
Црвених носева од мраза
Ни коледарске песме Бадњаку
Овде на овој косматој страни
На супрот црном содому
Само беле виле заиграти могу
Видела сам, снега ми детињег
Како се небом јате роде посавске.
Није то снег.
Мој снег је иза ових брда
Где храст њише белу звезду
ухваћену чврсто у загрљај
Нисам видела како се снежна пахуља
Претворила у анђела благовесника
Деца су. Ја им само верујем.
Чух песму Богомајке:
Родих Спаситеља и пових га
У бело платно. Није то снег.
То је нама Божић на вратима
То је моме породу дрво положено
То је живота мога Пут и Истина.
