Tražeći način da pobede smrtnost, stari narodi su izmislili pismo. Na različitim krajevima Zemlje, pripadnici različitih kultura komunicirali su ređanjem kamenčića, rečnih školjki i grančica; puštali su dimne signale, vezivali raznobojne uzice, crtali scene iz svakodnevnog života po praistorijskim pećinama. Klinasto i znakovna pisma, svici sa Mrtvog mora, grčki alfabet, glagoljica, ћирилица, latinica, Gutembergova Biblija kao prva štampana knjiga na svetu, bili su svetlo čovečanstvu i potvrda da je potreba za duhovnim trajanjem čoveku bila važna kao i fizički opstanak. Znali su to i protivnici napretka, pa je gorela biblioteka u Aleksandriji paljena rukom Rimljana, hrišćana, Arapa. Na berlinškom Opernplacu 1933. nacisti su spalili oko 25.000 knjiga pisaca čije su poreklo i delo bili suprotni nacističkoj ideologiji: Kafke, Ajnštajna, Remarka, Mana, Brehta, Frojda, Cvajga… – Tamo gde spaljuju knjige, spaljivaće i ljude, predskazao je Hajnrih Hajne. I ljudi i knjige goreli su 6. aprila 1941. kada je najvrednija riznica Balkana, Narodna biblioteka u Beogradu bombama sravnjena sa zemljom i nestala u požaru. Tog dana je gorelo srpsko sećanje, koje, ove godine, slavi 193. rođendan.
***
Imala sam četiri godine kada su u moje detinjstvo ušle čudesne Diznijeve slikovnice. Dolazeći kod ujaka u grad, sedala sam na pod sestrine sobe okružena Mazom i Lunjom, Malom sirenom, 101 dalmatincem… I dok su se ostala deca igrala, ja sam birala samoću otkrivajući čudesan svet knjige. Upijala sam magiju Andersenovih i Grimovih bajki, Šarl Peroa, otkrivala osećajnost Jesenjinovih stihova iz knjige u kojoj je bila ploča sa snimljenom „Pesmom o keruši“, uz koju sam otplakala nebrojeno puta. Posle je u moj život ušla „Hajdi“. Pa „Družina Pere Kvržice“, „Kroz pustinju i prašumu“, Desankina poezija i čitav kolorit Ćopićevih junaka. U gimnaziji, nemački romantičari, francuski simbolisti, srpski modernisti, ruski klasici, buntovni Tin i filigranski Cesarić, postali su moj izbor čvrsto me opredelivši za studije književnosti.
***
Po udaji, iz roditeljske kuće ponela sam fakultetsku diplomu i komplet knjiga Fjodora Mihajloviča Dostojevskog na hrvatskom prevodu, u crvenom povezu, koji je otac nevoljno, na moju usrdnu molbu, par godine ranije kupio od trgovačkog putnika. Taj komplet je postao moj molitvenik. Mesecima sam čitala dugačke rečenice sitno štampanog teksta otkrivajući svet poniženih i uvređenih, grešnika i istinskih pokajnika, ogrezlih u strastima i porocima, čistih i neporočnih duša uprkos siromaštvu i društvenom talogu koji ih je zapljuskivao. Opijena romanom „Braća Karamazovi“ birala sam ga za temu maturskog rada i posvećeno razmišljajući o Aljoši, Ivanu i Dmitriju, pisala satima za kuhinjskim stolom, držeći svesku na kolenima u nezrelom žitu, a noću prekucavala na „Biser“ pisaćoj mašini. Taj komplet i danas zauzima počasno mesto u mojoj kućnoj biblioteci.
***
Prve dve knjige pesama napisala sam u autobusu, u kojem sam provodila oko tri sata dnevno, odlazeći i vraćajući se sa posla. Prvu knjigu objavila sam relativno kasno u odnosu na veći broj mladih autora. Ona je čekala svoj trenutak, posle egzistencijalnih prioriteta o kojima sam nužno razmišljala tih devedesetih, prošlog veka. Život me je naučio da se i sreći treba radovati tiho, onako kako se i tuguje. Svoju prvu knjigu „Portret“ te 2001. dočekala sam sa uverenjem da nas svaki susret, dešavanje, dobit ili gubitak, stižu u čas određen nekim nama još neshvatljivim okolnostima, ne pre nego je trebalo, ni posle toga. Ta moja prva knjiga bila je ishodište mog unutrašnjeg Vremenika.
***
Knjiga je moj najbolji prijatelj.Postoje knjige za jedan sat i knjige za ceo život. Knjiga nije hrana, ali je poslastica. Ovo su velike misli značajnih ljudi. Dodala bih – knjiga me je učinila boljim čovekom. Naučila me strpljivosti, postepenosti; pomogla da gledam upornije, vidim jasnije. Uputila me kako da procenjujem, predvidim, sagledam, rešavam – ljude, situacije, probleme. Objasnila mi da postoje argumenti. Objektivnost. Kritička analiza. Ali i ljudska toplina, duhovna širina, razumevanje, empatija, osećaj kako je biti u tuđoj koži. Otkrila mi je postojanje sopstvenog unutrašnjegvida. Malo li je?
***
Pre nekog vremena me je na društvenoj mreži zaprepastila i rastužila fotografija bačenih knjiga. Izopštene iz nekog stana ili ustanove, ostavljene pored kontejnera kao pohabani nameštaj, iznošena odeća – tužne, odbačene, nepotrebne. Bila je to slika bahatosti i nekulture u zemlji u kojoj još ima nepismenih; metafora društva u kojem je moguće kupiti ili krivotvoriti diplomu. A kako bi se tim knjigama obradovala neka školska biblioteka u planinskom selu ili ogranak u osnivanju! Kako bi ih, sa radošću otkrivanja listali dečiji prstići a sa strašću oni kojima je lična biblioteka još uvek nedostižan san. Knjiga je opšte dobro, temelj obrazovanja i kulture. Kultura je osnov opstanka jednog naroda, a obrazovanje zalog njegove budućnosti, koje, nesavesni i bestidni, nažalost, bezobzirno bacaju u smeće.
***
Hol osnovne škole provincijskog gradića bio je prepun dece kojima je u goste došla nepoznata pesnikinja. Pedesetak pari radoznalih očiju i ušiju upijalo je svaku njenu reč, izraz lica, ozarenih pozivom da pred svojim vršnjacima pokažu šta znaju. Pesnikinji su posle pričali da je devojčica koja je pevala srpsku pesmu sa Kosova i Metohije rekla da joj je to bio najlepši čas u životu, a dečak kojem je poklonila knjigu zbog recitacije sa republičkog takmičenja, da odavno nije dobio tako vredan dar. Dvoje od pedeset, reći će skeptični. Da, dvoje – koji, iako su rastom mali, zreliji i pametniji od onih koji knjige bacaju u kontejner. Na poziv Poetskog društva „Vid“, bila sam počasni gost na pesničkoj večeri u beogradskoj galeriji „Polet“. Dočekali su me obrazovani i energični mladi pesnici i publika istih godina sa izraženom kulturom slušanja. Slušajući divne mlade ljude koji su čitali autorske stihove različitih i originalnih poetika i devojke iz „Mokranjca“ u izvođenju srpske etno-muzike, shvatila sam koliko jedna zemlja mora biti srećna da ima ovakvu mladost. Na pitanje šta najviše žele, sa osmehom su citirali Dositeja: Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce!
