ОП(Р)ОСТИ
Наискап попиј
чашу жучи
шта је чаша жучи
за срце од меда?!
Нек’ те држи
што те мучи,
муку носи чиста вода
петак и среда.
Прекрстиш се
и живиш,
идеш даље
не стајеш.
Жуч је и у сутра
ал’ ти данас трајеш.
ШКОЉКА
Када бих живела на мору
ништа не бих морала.
Пуштала бих пени
да ми обликује мисли
песку да ми у песак претвори чежњу.
Када бих живела на мору
разговарала бих са рибама.
И можда бих, као шкољка,
заспала на дну
да видим ко ће ме изронити.
ЈОШ УВЕК ВЕРУЈЕМ У ЉУБАВ
За почетак,
крај је,
почела бол
завршила ја.
Попићу ове сузе
наискап,
шта је то за мене
пијану од очију.
Почиње крај,
то је најтежи почетак
јер не знаш
где да почнеш,
ни где завршаваш.
Почиње крај,
завршавамо ми.
Попићу сузе
наискап,
требаће ме неко
сувих очију.
ЕВХАРИСТИЈА
К’о да ме сам Господ грли
кроз твоје руке.
Постим те.
Исповедам.
Делим чисту љубав
као хлеб и вино,
за причест.
Приносим жртву,
једном за свагда.
Или ако хоћеш једноставније,
ВОЛИМ ТЕ.
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЉУДИ ОЖИЉЦИ
Није то пад са бицикла
као кад смо били деца
Па само устанемо
Стресемо прашину са колена
Марамицом обришемо крв
И кренемо даље, на бициклу.
Овакав пад је понор без дна
Кад једном упаднеш
Не престајеш да падаш
Да тонеш.
Заједно са тобом пада и бицикло
И то дете у нама
И та краста
И та крв
И марамица.
Сви падамо у бездан
Кроз безноћ
Ништа не видимо
Само осећамо пад.
Није нам жао ни бицикла
Ни боли
ни ране
Ни кад ни где ћемо пасти.
Неважно је
Ако падамо.
Нема дна
А ми немамо крила.
То су ти тренуци
Кад мислиш, умрећеш
А ти
Родиш се.
Господ има резервних крила
За људе ожиљке.
И опет седнемо на то бицикло
Дете у нама
Стресе прашину са колена
Марамицом обрише крв
И весело окреће педале
Као да није ни падало.
Само остане ожиљак,
Али то је знак
Да смо јаки
Да смо победили!
И неважно нам је дно
И пад
Добили смо крила
Господу мила!
