БОРИС МИШИЋ: ОБИЧНИ ЧОВЕК ЈЕ ВАЖНИЈИ ОД ИСТОРИЈЕ

Мећава и тмина су ми прве, и најснажније асоцијације и сећања на ратне догађаје. Оне највише симболизују све ратне ужасе, а страва тог спољашњег окружења прелази и у унутрашњи свет човека, и цела књига прича управо о тој борби човека, да се спољашња тама и мећава не прелије у њега и потпуно га обузме.

 

У Вашим причама ратна стварност улази у простор фантастике и хорора. Када пишете о ратним ужасима, како успевате пронаћи границу између аутентичног приказа страдања и опасности од естетизовања?

Нема неког поузданог рецепта, потребно је препознати неки осећај за меру, то често није лако, има пуно замки на том путу, рат јесте гранично подручје у коме се реалност и нормалност руше, и апсолутно је суров, али ма колико то на први поглед парадоксално ззвучало, често се представља романтизовано, што сам хтео да избегнем и надам се да сам успео у томе.

Мислим да је насиља и превише, свуда око нас, па и у књижевности. Не мислим да не треба говорити о њему, и моја књига говори о насиљу, али за мене је било важније испричати причу из угла ,,обичног” човека, приказати како се он осећао, како је размишљао, чега се плашио, чему се надао. Често књиге о рату више дају акценат на историјске епохе, познате битке, а појединац се ту негде изгуби у вртлогу историје. Мени је обични човек важнији од историје, желео сам њему да дам већу пажњу и улогу.

“Дневник са Грабежа” је уводна прича. Шта нам можете рећи о тој причи, како је мотивисана и зашто је баш она одабрана да “носи” ову збирку?

“Дневник са Грабежа” прича истиниту причу о једном ратном периоду, с фокусом на тешку зиму фебруара 1994.године на бихаћком ратишту. Мислим да та прича најбоље изражава суштину збирке и приказује најпотпуније ратни ужас, и самим тим је ,,кровна” над свим осталим причама у збирци. То је и прича о једној генерацији, по мом мишљењу изузетних младих људи са којима сам делио те ратне дане, генерацији која је на жалост умногоме потрошена у рату и скрајнута у миру. Жеља ми је била да оставим траг, запис о њиховом постојању и животу.

 

Колико су ратне приче које пишете повезане са колективним сећањем, а колико са Вашом личном имагинацијом? Колико је изазовно писцу да тумба по сећањима, причама, свему што је видео, чуо, доживео о овој теми?

Памћење ме још прилично добро служи, то је са једне стране предност у писању, са друге је проклетство јер памтите и ружне ствари. Рат је, као што сам већ рекао, нешто што руши нормално и реално, брише све границе, и ту ступамо на терен хорора и фантастичног. Било је тешко писати о ратним успоменама. Иако књига по броју страна, сто двадесет-сто тридесет није велика, њено писање је исцрпљивало и психички и емотивно. Књига је изашла у августу прошле године, а од тада, за више од годину дана, написао сам само две кратке приче. Просто нисам могао писати. Сад ето, коначно крећем у писање нове књиге, која се неће бавити ратним дешавањима.

Збирка је ушла у ужи избор за награду „Ђуро Дамјановић“. Колико Вам признање књижевне критике значи, посебно када је реч о жанру попут хорора и фантастике?

Искрено, било ми је изненађење што је једна, ипак жанровски дефинисана књига, ушла у ужи избор за тако значајну награду. Лепо је да се однос према жанру мења на боље. Годи, наравно, признање да се препознаје квалитет књиге, али било књижевних награда или не, за писца је ипак најважније да је читалачка публика задовољна, да се његове књиге читају и да потакну читаоце да након читања промисле о неким темама, да се књига не заборави оног тренутка када се одложи на полицу.

 

Да ли мислите да књижевност може помоћи да се о ратовима говори другачије – без романтизовања, патетике, али и без претварања људи који су их преживели само у бројке и историјске податке?

Мислим да може, и волео бих да што више људи који су прошли рат напишу колико могу о њему, а сигуран сам да би великка већина заиста испричала како јесте било. Управо да се спрече глорификације, романтизовања и идеологизовања рата. Данас, поготово на интернету и друштвеним мрежама о рату пишу позитивно и призивају га људи који нису ни учествовали у њему, или чак нису ни били рођени за време ратова. Колико год то звучало на први поглед глупо и небитно, по мени је уистину застрашујуће.

Мислим да сам учио из својих грешака, да сам успевао да радим на њима и да их поправим, те да свака следећа књига макар за малу нијансу буде боља од претходне. Јако је битно да писац ради на себи и не уљуљкује се у неки успех. Технички, мислим да се промена најбоље види у томе што пишем све дуже, технички и садржајно комплексније приче, док сам на почетку писао углавном врло кратке приче, максимум десетак-двадесет страна.

Које поруке бисте волели да публика понесе са собом након читања Ваших књига?

Волео бих да их оне истински дотакну, да после читања размисле о себи, природи која нас окружује, свему ономе што нам се дешава. Што се тиче Прича из мећаве и тмине, надам се да сам што верније пренео атмосферу догађаја и наша осећања у тим тешким временима. Волео бих да схвате истину, да је рат зло, да већина нас који смо у њему учествовали нисмо никаква чудовишта, већ обични људи као и они, који су силом прилика и околности гурнути у све то, и да је истина, а не флоскула, изрека да је боље хиљаду дана преговарати него један дан ратовати.

Да ли планирате још неке промоције “Прича из мећаве и тмине”?