РАДОМИР СМИЉАНИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ГЛЕДАО СВОМ ВРЕМЕНУ У ОЧИ
Култура сећања: књижевни портрет писца и човека кога смо звали Раша
Човек уме оставити дубљи траг у туђем памћењу него у времену које му је било дато. Његово физичко одсуство не прекида присуство у нашим мислима, речима и начину препознавања људских вредности. Такви људи кад оду путем нама још увек непознатим, не стварају празнину, већ простор у коме сећање наставља да разговара са нама. Један од таквих био је Радомир Смиљанић, писац изузетне стваралачке енергије, човек широког интелектуалног хоризонта и срца које је, чинило се, увек имало места за још једног човека, још једну идеју, још једну књигу која тек треба да буде написана.
Звали смо га Раша. У том имену није било умањивања његовог ауторитета, већ нечег сасвим супротног: присности која се стиче само са људима чија величина не тражи растојање. Упознао сам га међу великим писцима, академицима и познаваоцима књижевности, у кругу коме је припадао својим делом, образовањем и интелектуалним угледом. Али оно што је мене, тада младог ствараоца, најснажније везало за њега није била слава коју је већ стекао, него његова способност да се искрено радује ономе што други тек покушавају да створе.
У младости сам имао привилегију да се, захваљујући честим сусретима са професором др Јованом Рашковићем, нађем у друштву људи чија су имена већ тада припадала угледним круговима наше интелектуалне јавности. Најчешће сам био слушалац, млад човек који је тек откривао колико се истина може препознати у једном разговору. Понекад бих поставио питање, свестан разлике у годинама и искуству, а они би ме пажљиво саслушали и одговарали ми са искреним уважавањем, као да сам један од њихових дугогодишњих саговорника. Такав однос ми је много значио.
Међу тим људима био је и Раша. Његова непосредност није била уобичајена љубазност искусног писца према млађем колеги. Умео је да остане са мном и после заједничких разговора, да говори о могућностима које млад човек носи у себи, о перспективи која се не добија на поклон, већ се открива сопственим трагањем. Слушајући га, никада нисам имао утисак да преда мном стоји човек који у туђој младости покушава да надокнади своје неостварене илузије. Напротив, осећао сам искрену потребу да охрабри оно што тек настаје, не захтевајући да то што настаје личи на њега.
Једном смо седели на тераси хотела „Москва“ у Београду, чекајући заједничке пријатеље. Не сећам се свих појединости тог разговора, али једну његову реченицу памтим као да је јуче изговорена:
„Остани свој и немој то дете у себи да изгубиш, тако ћеш читавог живота бити на трагу којим корача човек.“
Нисам тада могао знати колико ће се та мисао дубоко уселити у моје разумевање света. Можда је ни он није изговорио са намером да остави животну поуку. Велики људи понекад најдрагоценије мисли изговарају успут, не слутећи да ће их неко понети кроз живот као сопствено духовно наслеђе.
Данас, када се осврнем на године проведене у писању, на питања која сам постављао себи и другима, на непрестано трагање за човеком у времену које га све чешће удаљава од његове природе, питам се није ли Раша већ тада препознао нешто што ја још нисам умео да именујем. Можда је у мојој младалачкој радозналости видео ону исконску потребу да се човек не прихвата као завршено биће, већ као могућност која се непрестано открива. Такав човек није могао бити равнодушан ни према времену у коме је живео.
Радомир Смиљанић (1934–2019) припадао је писцима који су књижевност разумевали као простор непрестаног преиспитивања стварности. Његов опус, разгранат кроз романе, приповетке, драме, сатиричну и политички ангажовану прозу, сведочи о ствараоцу који није пристајао да се задржи у једном књижевном поступку. Мењао је облике изражавања, али је остајао веран потреби да разоткрива противречности људског постојања. Његова књижевност није била уточиште од света, већ место његовог најдубљег преиспитивања.
Већ у раним делима, међу којима се издвајају збирка приповедака „Алкарски дан“ и романи „Војников пут“ и „Мирно доба“, препознаје се интересовање за човека затеченог у околностима које не може у потпуности да разуме нити да њима управља. Предраг Палавестра је, према сведочанству Даринке Вучинић, у његовој прози препознао поступак „неутралне темпоралности“ и нову фантастику. Та запажања упућују на једну од битних особина Смиљанићевог приповедања: време није само хронолошки оквир збивања, већ простор у коме се човекова судбина понавља, преображава и открива у различитим облицима.
Посебно место у његовом стваралаштву припада трилогији о Хегелу Милирадовићу, коју чине романи „Неко је оклеветао Хегела“, „У Андима Хегелово тело“ и „Бекство на Хелголанд“. У том романескном свету Смиљанићева сатира достиже особену зрелост. Његов Хегел није само књижевни јунак, већ фигура кроз коју се преиспитују људска уверења, друштвене заблуде и историјски апсурди. Гротеска ту није декоративни поступак, него начин да се стварност прикаже у њеној противречности, често убедљивије него што би то било могуће строгим реалистичким описом. Можда се управо у том стваралачком односу према апсурду најбоље огледа једна Рашина мисао, коју је, према сведочењу његове супруге, често изговарао: „Наш труд је узалудан, али ће дати плода.“ У тој привидној противречности садржана је читава филозофија стваралачког отпора: човек може бити свестан узалудности сопствених настојања у времену које му је дато, а ипак веровати да ће њихов смисао бити препознат у времену које долази. Тако и Смиљанићев Хегел, у својој гротескној борби са светом, постаје више од сатиричног јунака – постаје сведочанство о човековој потреби да истраје чак и онда када му стварност не обећава победу.
Академик Никола Милошевић у оцени коју преноси Даринка Вучинић истиче јединственост ове трилогије у српској сатиричној књижевности, посебно издвајајући роман „У Андима Хегелово тело“. Такво критичко признање није значајно само као потврда књижевног угледа. Оно указује на чињеницу да је Смиљанић развио препознатљив уметнички поступак у коме се хумор, фантастика, филозофска сумња и трагикомика прожимају у сложену слику света.
У том погледу разумљива су и поређења са Сервантесом и Свифтом, која се појављују у критичким освртима на његово дело. Не зато што би сваки сатиричар морао имати свог великог претходника, већ зато што је Смиљанић, попут тих писаца, умео да човекове заблуде прикаже као нешто истовремено смешно и трагично. Његов смех није био безазлен. Иза њега се често налазило питање које је остајало отворено и онда када би се читалац престао смејати.
Сатира је, уосталом, један од најсложенијих облика књижевне одговорности. Она мора да препозна оно што је у стварности изопачено, али и да сачува довољно љубави према човеку да га не поистовети са његовим слабостима. У томе видим једну од важних особености Рашиног стваралаштва. Он је умео да буде оштар према друштвеним појавама, понекад немилосрдан према политичким и идеолошким заблудама, али његова потреба да пише није произлазила само из осуде. У њој је постојала и вера да човек заслужује бољи свет од онога који је сам себи створио. Та вера није била лишена личног бола.
У свом огледу „Великом отаџбинском писцу Радомиру Смиљанићу“ Катарина Костић доноси потресно сведочанство о страдању његовог оца Угљеше Смиљанића, композитора и професора музике у Бијељини, који је, према Радомировом казивању, са члановима црквеног хора одведен у Јасеновац и убијен. У средишту тог сећања налази се кантата „Слобода“, коју је Угљеша компоновао 1941. године. Сам њен наслов, у времену када је слобода постајала опасна реч, добија трагичну симболику.
Таква породична историја не може се једноставно одвојити од каснијег стваралачког и јавног опредељења писца. Ипак, било би погрешно читав Смиљанићев књижевни свет свести на једну трагедију, ма колико она била дубока. Његова проза имала је далеко шири распон. Али у том породичном искуству могуће је препознати један од извора његове осетљивости према историјском насиљу, неправди и страдању недужних. Човек који је у породичном памћењу носио такво искуство није могао лако прихватити равнодушност као животни став. Смиљанић је зато често улазио у јавне полемике, супротстављао се политичким тумачењима која је сматрао неправедним и настојао да књижевност учини учесником друштвених расправа. Његово опредељење за политички роман било је део тог уверења.
„За тоталну стварност, тотална књижевност“, говорио је, према сведочанству Катарине Костић.
У тој формулацији садржана је његова потреба да књижевност не остане затворена у естетску самодовољност. Он је желео да она захвати целину живота, укључујући његове најнепријатније и најпротивречније појаве. Може се расправљати о дометима таквог књижевног програма, о границама политичког ангажмана и опасности да непосредна идеолошка порука потисне уметничку сложеност. Али се не може занемарити његово уверење да писац има право да буде сведок и критичар сопственог времена. Раша је то право користио без много обзира према удобности коју доноси ћутање.
Његови романи „Пожар на Тргу Маркса и Енгелса“, „Како уништити Београд“, „Таргет“ и друга дела политички ангажоване прозе сведоче о настојању да се историјски и друштвени ломови претворе у књижевну грађу. При томе његов однос према земљи није био одвојен од односа према људима који у њој живе. Волео је своју земљу, али је њену судбину посматрао и кроз страдања, заблуде, слабости и наде њених грађана.
Такав однос према стварности носио је и неизбежне противречности. Писац који непосредно учествује у политичким расправама ризикује да његове књиге буду читане искључиво кроз ставове које је заступао. Међутим, књижевно дело заслужује и другачију врсту пажње. Оно мора бити посматрано кроз језик, композицију, карактеризацију, уметничку уверљивост и способност да превазиђе непосредни повод свог настанка. Управо ту се отвара простор за нова читања Смиљанићевог опуса, ослобођена и некритичког величања и олаког одбацивања.
Не треба заборавити ни његов драмски рад. Дела „Убиство у кафани Дарданели“, „Исидоре, где си“, „Случај шампиона“ и „Љубавне исповести Софије Маловразић“ показују да се његова приповедачка имагинација успешно кретала и позоришним простором. На сцени је његова склоност ка трагикомичном добијала непосредну људску димензију. Оно што у роману може бити унутрашњи монолог, на позорници постаје сукоб гласова, карактера и животних уверења. А Смиљанић је, судећи и по сведочанствима савременика, био човек коме је говорена реч природно припадала.
Катарина Костић је забележила да је Раша готово подједнако стварао говорећи и пишући. Та њена мисао открива нешто што библиографија не може показати. За њега књижевност није почињала тек када седне за радни сто. Она је трајала и у разговору, у расправи, у јавном наступу, у непосредном сусрету са другим човеком. Његова реч није била само средство саопштавања већ облик мисаоног деловања.
У том светлу посебно разумем и сопствене сусрете са њим. Раша није морао да се припрема за разговор о књижевности. Он је у њему већ живео. Није било потребно поставити му свечано питање да би се отворио простор за озбиљну мисао. Понекад је било довољно седети с њим, слушати га и допустити да разговор пронађе сопствени ток.
Али постоји још једна димензија његовог деловања која заслужује пажњу. Радомир Смиљанић није био само стваралац сопствених књига, него и човек који је настојао да другима отвори простор за стварање. Оснивање независне заједнице писаца „Запис“ и његово учешће у оснивању Академије „Иво Андрић“, о чему пише Даринка Вучинић, сведоче о организационој и културној енергији која је превазилазила личне књижевне амбиције.
Управо ту видим везу између јавног деловања и Раше кога сам познавао. Није довољно говорити о будућности књижевности ако се не препознају људи који ту будућност тек треба да стварају. Није довољно бранити вредност писане речи ако се не охрабрује рука која први пут покушава да је уобличи.
Раша је, у мом искуству, разумео ту једноставну, али често занемарену истину.
Није свако ко је написао велике књиге спреман да се радује туђој реченици. Постоје ствараоци који сопствени углед доживљавају као простор који морају бранити од других. Раша није остављао такав утисак. Његова потреба да младог човека охрабри, да га представи другима и укаже на његове могућности говорила је о једној другачијој врсти самопоуздања. Он није морао умањивати друге да би остао велики. Можда је управо зато у мом памћењу остао пре свега добар човек. То, наравно, не умањује његов књижевни значај. Напротив, даје му људску димензију коју ни најтемељнија критичка студија не може у потпуности обухватити. Књижевна историја може установити место једног писца у развоју жанра, оценити његове стилске поступке, упоредити га са претходницима и савременицима. Али постоји и друга историја, мање видљива, састављена од сусрета, разговора, охрабрења и речи које су промениле нечији живот.
У тој историји Раша има своје место.
Када Даринка Вучинић пише о њему као о албатросу духа, у тој метафори препознајем распон његове стваралачке имагинације. Али ја бих тој слици додао још једну: човек који је умео да лети високо није заборављао оне који су тек учили да рашире крила.
Тако се у мом сећању спајају две наизглед различите представе о Радомиру Смиљанићу. Једна је слика писца који се без устезања супротстављао свом времену, који је умео да буде оштар, саркастичан и непомирљив. Друга је слика човека који стрпљиво разговара са младим ствараоцем на тераси београдског хотела и саветује му да сачува дете у себи. У ствари, те две слике нису супротстављене. Можда је управо човек који је умео да препозна суровост света најбоље разумео колико је важно сачувати унутрашњу невиност, способност чуђења и веру у могућност другачијег живота.
Рашин савет данас разумем и као једну врсту ненаписане поетике. Остати свој не значи остати непромењен. Напротив, човек се мора развијати, учити, преиспитивати и понекад напуштати уверења која су му некада изгледала неприкосновена. Али у свим тим променама постоји нешто што не би требало изгубити: способност да се свет посматра сопственим очима и да се у другом човеку препозна биће достојно пажње.
Дете које је Раша помињао није било симбол незрелости. Оно је било могућност да човек, упркос годинама и искуству, остане отворен према животу. А можда је и сам Раша управо то дете носио у себи. Како би иначе успевао да изнова измишља светове, да се са толико стваралачке енергије супротставља апсурду, да у трагичном проналази комично, а у комичном препознаје дубину људске несреће? Машта која не пристаје на коначност света има нешто од детињег уверења да стварност никада није једина могућност. Зато ми се чини да је његова књижевност, упркос својој оштрини, сачувала један дубоко хуманистички импулс. Он није писао зато што је престао веровати у човека, него зато што није могао пристати на све оно што човека понижава.
Култура сећања почиње управо у тренутку када разумемо да један људски живот није завршен самим престанком његовог физичког трајања. Остају дела, али остају и њихови одјеци у другим људима. Остају реченице које су некоме помогле да истраје, поступци који су вратили самопоуздање, разговори који су отворили нове хоризонте.
Радомир Смиљанић оставио је обимно књижевно дело које заслужује нова издања, озбиљна критичка читања и присуство у савременом културном животу. Посебно би било драгоцено да се његова сатирична проза поново представи млађим генерацијама, не као затворено поглавље књижевне прошлости, већ као уметнички простор у коме се могу препознати и противречности данашњег света.
Јер апсурд није нестао са временом о коме је Раша писао. Променио је облике, језик и средства којима се представља, али је остао присутан у људским односима, друштвеним механизмима и политичким уверењима. Зато књижевност која уме да га разоткрије не губи нужно своју вредност када прође историјски тренутак њеног настанка.
Међутим, култура сећања не може се свести само на поновно штампање књига и обележавање годишњица. Она подразумева жив однос према наслеђу. Писца не чувамо од заборава тиме што његово име повремено изговоримо, већ тиме што његово дело настављамо да читамо, тумачимо, преиспитујемо и укључујемо у разговор са сопственим временом. Сећање које не подстиче мисао постепено постаје церемонија. А церемонија, ма колико свечана била, не може заменити живот дела.
Постоји и једна дубља одговорност. Када говоримо о онима који више нису међу нама, ми истовремено одређујемо какав однос желимо да будуће генерације имају према нама. Култура сећања није једносмерна обавеза живих према мртвима. Она је део непрекидног људског договора да вредности, искуства и духовна достигнућа не смеју нестајати само зато што су њихови носиоци отишли. У том смислу, сећање је један од најплеменитијих облика људске солидарности.
Када данас помислим на Рашу, не видим само полице испуњене његовим књигама, књижевне трибине, позоришне сцене и расправе у којима је учествовао. Видим и човека који је имао времена за друге, који је умео да се радује младалачкој мисли и који је у сваком новом ствараоцу препознавао могућност наставка једног великог разговора. Сећам се његове доброте, непосредности и оне необичне способности да људе држи у близини свог срца. Понекад ми се чинило да у самом срцу више нема места, па их је окупљао око њега, довољно близу да свако осети његову топлину. И зато овај запис није само покушај да се једном значајном писцу ода признање. Он је и мој лични дуг човеку који је у младости умео да ме охрабри, а да ми не одреди пут. Човеку који је веровао да стваралачка самосталност почиње тамо где престаје потреба да личимо на друге.
Не знам да ли би Раша данас у мојим књигама препознао оног младог човека са терасе хотела „Москва“. Волео бих да верујем да би га препознао, не по истим речима и уверењима, већ по истој потреби да трага за човеком. Можда би се насмејао, онако како се смеју људи који су много видели, много разумели и ипак нису изгубили радозналост. А ја бих му, после свих ових година, могао рећи да још трагам. За човеком, за његовом суштином, за оним што нас упркос свим разликама и заблудама чини достојним живота. И да дете у себи још чувам. Јер ако живи дело, жив је и његов стваралац. А ако у нама настави да живи доброта коју нам је оставио, онда његово присуство превазилази и границе књижевности.
Раша је заслужио и једно и друго.
У Инђији 13. октобра, уочи Пресвете Богородице покровитељке и заштитнице хришћанског рода, љета господњег 2026.
