МЛАДИ ПЕСНИЧКИ ГЛАСОВИ
Реч уредника:

У овој рубрици представљамо младе, неафирмисане ауторе који тек граде свој књижевни пут. Желимо да им пружимо простор да се њихов глас чује, да њихови поетски и прозни радови пронађу пут до читалаца и да покажемо колико стваралачког потенцијала, искрености и лепоте речи живи међу младим људима.
Сања (Кос) Остојић рођена је 1995. године у Приједору, а данас живи и ради у Грацу, у Аустрији.
Љубав према писању прати је још од основношколских дана, када је настала и њена прва песма. Од тада па све до данас, поезија је остала њен тихи сапутник, начин да изрази мисли, осећања и све оно што понекад није лако изговорити речима.
Иако своје стихове до сада није представљала широј јавности, већ их је чувала и делила само са најближима, недавно се у њој родила жеља да део свог стваралаштва подели и са другима. Управо је овај корак прилика да њене песме пронађу пут до нових читалаца, а можда и до оних који ће се у њеним стиховима препознати.

КАД ЈЕДНОМ БУДЕМ ВЈЕРОВАЛА
Кад једном будем вјеровала
У све судбине овога свијета,
Да су нам криви путеви прави,
Да ћу доћи тамо гдје требам,
Да није све у мојој глави.
Кад једном будем вјеровала
Да нема случајних сусрета,
У намјери да се сретнемо,
Колико изгубљених се пронашло.
Кад једном будем вјеровала,
Остаће тајна на моме лицу,
О Духу Светом што нас води,
О мајчиним сузама што нас штите.
Кад једном будем вјеровала,
Колика мора су препливана,
Какве су даљине најближе
И колико то звијезда падне
Зарад нас.
Кад једном будем вјеровала,
Нећу олако стати,
Пустићу вјетар судбине да ме носи,
Оставићу све прошле љубави
И бити сигурна да си прави.
Нећу тражити боље сутра,
Тад, једном кад будем вјеровала,
Послаћу мојима нашу слику,
Заклећу се свиме да знам шта желим
И да вриједи, да сам у твом лику
Видјела живота одраз цијели.
Кад будем вјеровала, а можда никада нећу,
Пустићу ти плочу првих корака,
Првог смијеха и плача што памтим.
Ставићу ти страхове у крило,
Вјерујући да ћеш их грлити тако
Да заборавим да их је било.
Кад једном будем вјеровала,
И моје тијело биће твоје,
И више се нећемо нама звати,
Јер оно што волиш није удвоје.
Кад једном будем вјеровала,
Биће нам сви блажени дани,
И биће нас више него ти и ја,
Заувијек нећемо остати сами.
Кад једном будем вјеровала,
Знаћу да нисам узалуд хтјела
Да љубав ми буде једини пут,
Једина истина,
Једина жеља.
Кад једном будем вјеровала,
Заспаћу тихо на рукама твојим,
И вјечно злато тад ће да сија.
Знаћу да узалуд живјела нисам,
Јер нисам била било чија.
Кад једном будем вјеровала,
Спокојно ће душа да спава,
Моје ће тијело прекрити трава,
Ал’ срце моје,
Што живот овај кроз сан проживи,
Неће да лута и да се боји,
Јер сам у љубави живјети знала.
Тад, кад сам повјеровала.













